• На Шаховску олимпијаду у Дубровник 1950. су стигли шахисти из Њемачке, Француске, Италије и Енглеске. Сјели су за стол пет година након Другог свјетског рата. А данас? Од рата је прошло 26 година, у разговору за портал Новости каже Дубровчанин Здравко Баздан, умировљени дубровачки професор и мировни активист

Веза Дубровника и Требиња, повијесно и географски врло блиских градова, испрекидана је 30 година, од опсаде Дубровника 1991. Званичне политичке комуникације готово нема; осим појединачних, није уложен значајнији напор у побољшање односа. Да нема сезонских радника из Требиња који живе од масовног туризма у Дубровнику и понеких невладиних удружења, примарно антифашистичких, одвојеност би била још драстичнија. Људски, егзистенцијални и привредни интереси проналазе свој пут, но многи прижељкују јаче помаке. Здравко Баздан, умировљени дубровачки професор и мировни активист, увјерен је да два града не могу постојати један без другог. Удруга дубровачких антифашиста, чији је Баздан члан, ускоро ће се наћи с требињским СУБНОР-ом, а жеља им је да 18. октобра, када се обиљежава ослобођење Дубровника у Другом свјетском рату, Требињци дођу у Дубровник.

– Требињци су нама важни зато што је Десета херцеговачка бригада из Требиња као кључна поред дубровачког ослободилачког одреда, ослободила Дубровник. Нема сигурног Дубровника с несигурним залеђем. Стално говоре да се Требињци морају испричати, а епископ Григорије се два пута испричао у присуству тадашњег дубровачког бискупа монсињора Мата Узинића. Бивши градоначелник Требиња Доброслав Ћук је такођер то урадио. Стално тражење исприке је депласирано. Политичарима није у интересу политички мир. Само њихове фотеље и напредовање. Знају да би пружањем руке Требињу изгубили политички кредит код већине – сматра Баздан.

Још од раних двијетисућитих покушавао је направити мост између два града, но конкретни сусрети нису остварени. Након што је 2006. одржао предавање „Људска права у регији“ у Требињу уз помоћ епископа Григорија и тадашњег дубровачког пароха Горана Спаића, Баздан је одлучио основати Вијеће невладиних организација Требиња и Дубровника. Идеја је била да се састаје једном мјесечно у оба града, а да на тим сусретима буду присутни дубровачки и требињски новинари.

– Желио сам да у Вијећу буду сви, пчелари, антифашисти, планинари. Оснивачки скуп планирао сам у Дубровнику. Јавио сам се директору једног хотела с молбом за простор. Прво је пристао но кад је чуо да би требали доћи Требињци, рекао ми је да га назовем послијеподне јер не зна да ли ће имати слободну салу. Није имао снаге да ми каже да не смије. Обишао сам један локал и хотел. Свугдје исти одговор. Није било тискаре у Дубровнику која је хтјела направити најавни плакат нашег скупа. Тек у Метковићу – препричава Баздан.

Убрзо му се јавио Славен Тољ, тадашњи водитељ арт радионице Лазарети, да му понуди простор. Ипак, под притиском ХВИДРА-е догађај је отказан. Покушај је угушен пријетњама, нагрђеним плакатима и најавом просвједа испред Лазарета па се премали број удруга одазвао на оснивачки састанак.

Баздан је јесен 1991. дочекао у Мокошици, дубровачком приградском насељу. Говори да су се већ појавом ХДЗ-а концем 1989., осјетили нетолеранција и говор мржње, да је било јасно да идемо према репресији и рату.

– Но ни на крај памети ми није било да ће рат наступити на дубровачком подручју и да ће ЈНА, која има уставну обвезу штити унутарње и вањске границе, тако бестијално и злочиначки поступити. Док су падале гранате по мојој улици у Мокошици, док су људи вриштали, док се моја зграда љуљала од директних минобацачких погодака, тог тренутка је у мени умирала Југославија. Убрзо сам постао члан Цивилне заштите Мјесне заједнице Мокошица и заповједник Санитетског вода. Под гранатама смо спашавали животе. Кад је 20. студеног 1991. ЈНА ушла у Мокошицу, био сам члан делегације која је преговарала око нормализације цивилног живота у читавом базену Ријеке Дубровачке – присјећа се Баздан. Након што се ЈНА послије девет мјесеци повукла из Дубровника, с њом је нестало стотињак махом српских обитељи, процјењује Баздан.

– Неке, мени драге људе, никад више нисам видио, а бројни међу њима су били рођени у дубровачком родилишту. Те трагедије су тада биле и моје. И данас су. Посебно сам био близак с оцем једног дјечака који је ударао главом о балконски зид кад су му родитељи приопћили да морају напустити стан. Био сам дежурни у Цивилној заштити кад су ми тог 25. свибња 1992. наши активисти дошли рећи да Срби напуштају Мокошицу. То је за мене био болан пораз. Од срама и стида нисам изашао из канцеларије атомског склоништа. Могао сам замислити у каквим орвеловским околностима су одлазиле те обитељи. Бројни Мокошани су их гледали док су одлазили уплакани, с дјецом у наручју. Ја за то нисам имао снаге, из поштовања према њима – говори Баздан.

Угрожене скупине цивила мијењале су позиције из мјесеца у мјесец. Након угрожености Хрвата па Срба, 1993. дубровачки Бошњаци су постали мета након сукоба у Босни и Херцеговини. Баздан сматра да би било кудикамо теже да није било Хрватског хелсиншког одбора за људска права. Био је водитељ Сурадног центра ХХО-а за Дубровачко-неретванску жупанију од 1993.

– Када се говори о невладиним организацијама који су одмах стале уз сваког човјека, прво уз Србе који су били угрожени, а онда 1993. и уз Бошњаке, ту је на првом мјесту био ХХО. Сви смо поступали онако како је наведено у трећем дијелу Устава Републике Хрватске из 1990., који носи наслов „Заштита људских права и темељних слобода“. То је било потенцијално смртоносно доба, које је красно описао Жарко Пуховски: „До подне смо бранили људска права и спречавали деложације, а послије подне смо носили капуте на кемијско чишћење.“ Попљувани. То је било тешко, погубно, али херојско доба – говори Баздан.

Опћинском државном одвјетништву обратио се у два наврата због анонимних пријетњи физичком ликвидацијом, једном након чланка у Ферал Трибунеу 2000. кад је говорио о нестанку Дубровчанина Касима Кахримановића из 1993. чија је судбина и данас непозната. На крају разговора, Баздан нам показује летак, успомену на Девету шаховску олимпијаду у Дубровнику 1950.

– Југославија је 1950. била домаћин Девете шаховске Олимпијаде у Дубровнику на коју су стигли шахисти из Њемачке, Француске, Италије и Енглеске. Сјели су за стол пет година након Другог свјетског рата и на тераси Умјетничке галерије играли шах. А данас? Од рата је прошло 26 година. Као да је политичка, социолошка и психолошка клима иста каква је била 1995. Било би красно имати стално у срцу максиму Међународне шаховске федерације која је 1924. основана у Паризу, а гласи: „Gens una sumus“ (Један смо род) – закључује Здравко Баздан.

Ања Кожул/ Портал Новости