ВЕЛИБОР ШИПОВАЦ: Писање о Херцеговини је мој облик среће!

• Разговарали смо са књижевником Велибором Шиповцем, нашим суграђанином, који до сада има више од десет наслова, збирки поезије, романа и монографија. Поједине књиге су доживјеле и два издања. Наш избор саговорника је из разлога што је, по нашем мишљењу, стваралац који је својим дјелима представио цијелу Херцеговину.

Како се наметнуо позив у књижевности, с обзиром да се бавите сасвим другачијим послом?

Прве радове сам имао као дјечак од десет година живота, када су исти били награђени у тадашњим часописима Босне и Херцеговине. Околности су учиниле да идем другим животним стазама. Када су се, како то често пута кажем, „посложиле коцкице животног мозаика“ озваничио се мој рад кроз објаву прве књиге. Поједина свештена лица су дала благослов за тај мој првијенац, што ми је значило, а Новица Телебак, наш суграђанин и истакнути пјесник је помогао да се књига нађе у издању Књижевне заједнице “Јован Дучић”. За склоност књижевности могу вјероватно захвалити и генетици. У том смислу навешћу само широј јавности познате књижевнике Шиповце, академика Неђа и Томислава.

Образован сам као инжењер и економиста, запослен, а у слободно вријеме покушавам да допринесем и кроз књижевно стварање.

Шта је инспирација за рад и да ли је писана ријеч допринијела Вашем остварењу као књижевнику?

Ја сам себе остварио и без књига које сам написао. Поносан сам на име, презиме и знам шта радим. Тако да нисам књигу користио за доказивање. Пишем, јер ме то чини срећним. Наравно да ми је драго ако нешто занимљиво читаоци пронађу за себе у мојим књигама. Своје мисли пишем и литерарно остављам да живе на страницама књига, у будућности. Моја стална инспирација је Херцеговина, јер желим да је у најљепшем свјетлу својим језиком опишем. Желим да они који Херцеговину не познају довољно, упознају у лијепом свјетлу, као необичну земљу сунца, камена, неба и љубави!

Написали сте значајне књиге које се тичу Херцеговине, почев од Митровданске битке на Невесиње, вјеровања и обичаја у Херцеговини, и тако даље. У многим насловима је присутна вјера, а све садржи поуку и поруку. Да ли је препозната суштинска вриједност онога забиљеженог у књигама?

Био сам судионик Митровданске офанзиве, као малољетан, тако што су око мене падале гранате и у то митровданско јутро. Нисам написао документарну причу, јер нисам за то био компетентна личност. Али, јесам оно што је обиљежило ту офанзиву на Невесиње и Херцеговину, кроз књижевни стил и имагинацију.

Мени је највећа била похвала када су неки људи који су прочитали књигу, звали ме телефоном или пресретали на путу, да би одали признање како их је потресла прича и како су поново то вријеме преживјели. Представници Борачке организације Невесиње су истакли да роман „На граници“ укратко осликава све оно што су доживјели као учесници битке. Мени не треба друга похвала ни признање, поготово не од оних које не сматрам компетентним. Наравно, има и оних који не желе било шта да признају или похвале. Дакле, признања сам доживио нарочито за два романа и монографију о Херцеговини. Било је ту још значајних наслова везаних за братство, као и збирке поезије, које сматрам као својствен излет у стваралаштву, с обзиром да се првенствено осјећам као прозни писац.

Примјетили смо да доста пута нисте ни поменули да сте добитник разних награда и признања, као и да сте објављивани у разним часописима и зборницима, превођени на руски језик, имали значајне рецензенте попут академика Бећковића и др.

Хвала што сте све то поменули, ако сматрате потребним. Сматрам да не требам то истицати, јер је то мој лични подстрек за рад, који је само хоби. На књижевним вечерима се појављујем онда када имам прилику и мислим да је потребно. Ја сам само један од многих присутних, живућих, ствараоца која има Херцеговина.

Поред ангажовања у Просвјети и другим удружењима и књижевним клубовима, интересантно је поменути да сте у Невесињу један од организатора културне манифестације свесрпског сабора „Културни круг Невесиње“.

Иницијатива и активности да нешто направимо несвакидашње и необично је био изазов за мене и Биљану Ристић, која је иначе позната сликарка и пјесникиња која живи у Новом Саду. Културни круг Невесиње је одмах у почетку стекао висок ниво, какав имају културна удружења која дјелују у метрополама. Окупили смо велика имена из региона и наш рад је одјекнуо широм српских земаља. То су биле, како су и назване, обично необичне вечери. Надам се да ће и средина то препознати, јер, ми доприносимо њеном културном уздигнућу.

С обзиром да сте дио новог књижевног таласа Херцеговине, жељели бисмо да са Вашег угла спознамо шта је то добро и лоше у нашем окружењу, што сте у прилици уочити у дјелокругу дјеловања?

Колико ћу моћи дати најбољи и цјеловит одговор, нисам сигуран. Чињеница је да културни живот посједује доста некомпетентних особа, као и препаметних за све и свашта. Ваљда се некад схвати да основу културе чине и они који је стварају, кроз књижевна дјела, умјетност и друго. Осјећај за културу осликан је и кроз посјећеност књижевних вечери.

На жалост, уочљива је ситуација и да постоје они који на друштвеним мрежама чекају објаву прилога на порталима, како би се испољили у коментарима блаћењем и пљувањем.

Морам да нагласим да у нашој Херцеговини има врло квалитетних књижевних стваралаца и умјетника. Они чекају неку своју прилику да се покажу и докажу. Потребно је посветити пажњу и дати прилику да се и они појаве. Није само, и све, вриједно што нама долази овдје! Истина, имамо част да чујемо и видимо нека истакнута стваралачка и умјетничка имена из Републике Српске и региона.

Да ли се осјећате маргинализовани у средини дјеловања и да ли је потребно се борити да будете на сцени?

Не региструјем небитне ликове који можда то желе и покушавају постићи, на неки од начина. Немам потребе да се намећем и борим, тако нека све иде својим током. Вријеме је дошло када многи пишу, јер је прилика да тако нешто остваре. Има и оних који на сцени опстају зато јер су подобни некоме или неко гаји симпатију за њих. Али, вријеме апсолутно све доведе у ниво какав треба бити.

И за крај, да ли ускоро да очекујемо неки нови наслов или сте се повукли до бољих времена и разумијевања за књижевност, умјетност и културу уопште?

Тренутно пишем збирку прича, која ће, надам се, бити завршена до средине идуће године. Тако да имате и одговор на други дио питања, а то је да ми није у природи да се повлачим. Од кога и зашто!? Вјерујем у себе, вјерујем у добро, као човјек и хришћанин. Све је добро и биће још боље, јер тако мора бити – ради наше Херцеговине и Републике Српске.

Леутар.нет