ПИШЕ: МАРИНА БУЛАТОВИЋ

Ови датуми су више него довољан повод да се поново подсетимо зимског хладног дана када је рођен један од највећих српских сликара свих времена: 22. јануара 1896, као и његовог трагичног одласка са овог света. Током Другог светског рата Шид улази у састав Независне државе Хрватске 1941, а ћирилица постаје забрањено писмо. У знак протеста Сава Шумановић престаје да потписујe своје слике, већ само означава годину њиховог настанка. Ћирилица је била и остала важан симбол српског националног идентитета и она је „красила“ Савине слике.

У једној од многих усташких акција, на Велику Госпојину, 28. августа 1942. ухапшен је и са великом групом Шиђана прво мучен, а потом и стрељан у Сремској Митровици, највероватније 30. августа. Овај датум се узима као дан смрти славног сликара. Сахрањен је у заједничкој гробници. Он је сликар без гроба и споменика.

Сликао је актове по скицама које је донео из Париза, али и пејзаже из своје непосредне околине. Када му је отац Милутин преминуо 1937. Сава је преузео вођење породичног имања. Према сачуваној документацији, уочава се да је и том послу приступио крајње озбиљно. Учио је енглески језик, похађао часове играња, посетио изложбу француског сликарства деветнаестог века која је гостовала у Народном музеју у Београду, непрекидно сликао и припремао се за велике изложбе у будућности.

„После несрећне и нагле смрти мога сина као аманет сам задржала толико пута поновљену, животну жељу мог сина, да његова уметност нађе место и буде сачувана у нашем родном крају“ – рекла је 1952. његова мајка Персидa Шумановић. Захваљујући њеној упорности, десет година након смрти сина јединца, поклонила је граду Шиду легат непроцењиве уметничке и материјалне вредности.

Уметнички фонд Галерије у Шиду броји 417 дела. Највећи број слика су настале управо у Шиду током последње деценије живота. Мањи део збирке чине слике које је уметник донео из Париза. У непосредној близини Галерије, у улици која данас носи његово име налази се Спомен кућа Саве Шумановића. Породична кућа је под заштитом Завода за заштиту споменика културе, а од 1982. отворена је за посетиоце. У овој кући сликар је провео детињство, као и последње године живота. У њој је сачуван породични намештај и атеље у ком је стварао ремек дела.

Из ове куће усташе су га одвеле и стрељале, заједно са 150 виђенијих Срба, па су Савина кућа и Шид још једно место српског ходочашћа о којем треба учити, причати генерацијама које долазе како се истина никада не би заборавила.

Интересовање за уметност показао је већ у гимназији у Земуну, а након матуре вратио се кући чврсто решен да сликарство буде његов животни позив. УЗагребу је уписао Вишу школу за умјетност и обрт 1914, а у сведочанству о завршеном школовању забележене су му само најбоље оцене. Редовно је учествовао на школским изложбама и дружио се са колегама. Поред тога радио је и као сценограф у Народном казалишту и приређивао самосталне изложбе. Уз очеву подршку упутио се први пут у Париз где похађа курс код истакнутог ликовног педагога и уметника Андре Лота. У лето 1921. вратио се у Загреб. У октобру исте године у Умјетничком павиљону приређује изложбу слика које су настале у новом стилу, под утицајем учитеља Лота. Конзервативна критика и публика у Загребу није имала разумевања за његове нове радове.Следеће четири године Сава Шумановић је провео у Загребу, неуморно покушавајући да измени конзервативне и провинцијалне ставове уметничких кругова Загреба. Али без успеха… Поновни одлазак у Париз омогућила му је продаја двадесет слика адвокату Дорићу 1925, а оне се данас чувају у Галерији Матице српске у Новом Саду.

На Хрватској Википедији данас можете прочитати читавих 5 реченица о како кажу „најважнијем српском сликару 20. столећа“, а у Хрватској енциклопедији на интернету пише да је Сава „деловао претежно у Хрватској“, али нигде не пише како је његов живот окончан и како су усташе „деловале“. Поводом бруталног убиства српског уметника, ни у 21 веку се нису огласиле колеге из бројних уметничких удружења Хрватске. Нису му одале почаст, нити су рекле да су „усташе највећа срамота Хрвата“, нити покренули иницијативу да се бар једна улица у Винковцима назове по њему.

Сава је рођен у Винковцима, у Аустроугарској (данас Хрватска), у добростојећој грађанској породици. Отац Милутин био је шумарски инжењер, управник шумарије у Винковцима, док је мајка Персида, рођена Тубић, завршила женски лицеј у Печују и Бечу. Родитељи су му били из Шида, где су се вратили 1900, када је Сава имао само четири године. Али код наших комшија Хрвата прича о Сави Шумановићу је одавно стављена под тепих, како би се избегло још једно мучно суочавање са прошлошћу.

Други пут борави у „градусветлости“ и баш као и многи други уметници ствара у тешким условима, добија добре и лоше критике, има успоне и падове. Али угледни француски часописикоји су се бавилиуметношћу, пишуо Сави Шумановићу и објављују његове слике. Тада је насликао Доручак на трави (аутопортрет са четири акта у пределу)којисе данас налазиу Спомен збирци Павла Бељанског у Новом Саду. Учествовао је у осликавању култне кафане „La Coupole“ 1927.Исте године, насликао је своје најзначајније дело, Пијани брод. Ова слика монументалних димензија, настала је у грчевитом раду за само седам дана и ноћи. Данас је слика Пијани брод понос збирке Музеја савремене уметности у Београду.

У септембру 1928. изложио је на Новом универзитету у Београду слике које су настале у Паризу. Добро је прошао и код критике и код публике, распродао је већину слика и поново се упутио у Париз.

То је био његов последњи боравак у омиљеном граду који је трајао нешто више од годину дана.