Пише: Никола Милованчев, члан Правног савјета ИН4С

Млади историчар Бобан Батричевић објавио је 14. марта 2020. г. на порталу „Антена М“ чланак под насловом „Случај митрополита Јоаникија Липовца“ Оцене изнесене у овом тексту нису историјска новост, јер их титоистичка историографија понавља 75 година, настојећи да митрополита Јоаникија прикаже као сарадника окупатора, посебно позивајући се на његово присуство на Петровданском сабору, 12. јула 1941.

Оцене титоистичких (назови) историографа су следеће: митрополит Јоаникије је истовремено био сарадник наци-фашистичких окупатора, поборник краљевске (антинацистичке) југословенске владе у Лондону, српски националиста и присталица великосрпског четничког покрета Драже Михаиловића и уједно црногорски сепаратиста, који је присуствовао проглашењу захтева за обнову „независне Црне Горе“ (Петровдански сабор). Мало смушена комбинација, јер један човек, чак и кад би имао натприродне способности, све то заједно не би могао да буде.

Да не грешим душу: чланак г. Бобана Батричевића је реално умерен и још у границама пристојне комуникације. Оно што он не схваћа је да јавне манифестације (нпр. на неком јавном скупу) и стварна суштина нису једно те исто. Када би се служили његовим „аргументима“, онда би нпр. сваког црквеног великодостојника (било које конфесије), који се појавио на некој јавној манифестацији у раздобљу 1945-1990, могли прогласити филокомунистом.

Том логиком би и загребачког надбискупа Алојзија Степинца требало назвати сарадником Тита и КПЈ, јер је маја 1945. присуствовао партизанској паради у Загребу, заједно са председником прве комунистичке владе Хрватске др. Владимиром Бакарићем и пуковником совјетског НКВД-а Раком.

Тачно је да је митрополит Јоаникије Липовац био 12. јула 1941. у Зетском дому на Цетињу. Али какав је његов статус тада стварно био и како је фашистички окупатор на митрополита гледао?

Одговор на то даје нам један важан документ, састављен три дана касније (Цетиње, 15. јули 1941. у 23,30 часова): извештај италијанског цивилног комесара Црне Горе Мацолинија (Mazzolini), послан у Рим, министру спољних послова Италије, грофу Ћану.

Овај документ је објавило италијанско министарство спољних послова још  1989. године али он поједине историчаре у протеклих 30 година није занимао, па га нису ни цитирали.

Шта каже представник фашистичког режима о српском митрополиту цетињском? Тачка 2) службеног извештаја од 15. јула 1941. гласи:

Митропoлит je лицe сумњивих осећања и под надзором полиције (che Metropolita è persona di dubbi sentimenti e sotto sorveglianza polizia)

Документ је објављен у едицији „Италијански дипломатски документи“ („I Documenti Diplomatici Italiani“), девета серија, књига VII, стр. 361.

Окупаторске власти су добро знале шта митрополит Јоаникије о њима мисли и зато је и био под полицијским надзором. То је истина о његовој тобожњој сарадњи са окупатором, јула 1941.

Уосталом, брозовски фалсификатори су за „народног непријатеља“ прогласили и великог и умног др. Луку Вукмановића. Није помогло ни то, што је био ухапшен и требало је да буде стрељан од Гестапоа, јер је на часу у гимназији, као професор немачког, говорио против нацистичког терора (Светозар Вукмановић Темпо, Револуција која тече, књига 2, Комунист, Београд 1971, стр. 13). Било је пресудно то, што је безбожнике у душу познавао, јер је, као сиромашни сеоски свештеник, докторирао на тези против материјалистичког схваћања историје (Темпо, исто, стр. 11).

Ићи ћемо даље, корак по корак, барем делић истине изаћиће на светло дана.

Нека је вечна слава и хвала митрополиту Јоаникију Липовцу и о. Луки Вукмановићу!