ТАПИЈА

На питање водитељке, да ли би требало мењати, или кориговати Резолуцију 1244 Савета безбедности УН о Косову и на тај начин убрзати разрешење тзв. „косовског чвора“ , Небојша Вујовић, који је у својству нашега аташеа у Вашингтону, био део тима Слободана Милошевића у Дејтону 1995. године, а у доброј мери је упознат и са Резолуцијом 1244, којoм је заустављена агресија на Србију од стране НАТО пакта, одговорио је:
„Резолуција 1244 је наша тапија на поседовање Косова. А, тапија као документ, који гарантује својину над земљом, или територијом, не даје се ни по коју цену. Ако се тога не држимо и предамо своју гарантовану својину, остаћемо во вјеки вјеков без Косова.
„И то је све?“ –запитано ће водитељка.
„За паметне, довољно сам рекао.“- закључи Вујовић.
„За паметне довољно. За политичаре, питање је!” – прокоментарисах гласно.
Укућани, остадоше без коментара, јер су навикли на моје свакодневне „свађе са телевизором.“

Небојшин одговор пробуди ми сећање на далеке дане раног детињства, када сам у родном крају по први пут чуо за реч „тапија.“

У херцеговачком каменитом безмерју, одакле сам по рођењу, а дотични Небојша, по пореклу, земља је одувек била цењена као највеће благо, а тапије чуване као очи у глави. Тешком муком, долазило се до обрадиве земље, која се од камена буквално отимала крчењем кречњачких наслага око удолина са мало стешњене земље црнице, вековима таложене бујичним ерозијама са околних висова. Извађеним каменом, са обода удолина, грађене су ограде око „крчевина“, како су називане те малене земљане парцеле. Власништво над парцелама, постајало је онога, који је искрчио и очистио од камена, а преносило се са генерације на генерацију потомака.
У том кршевитом географском безгдећу, скоро сва зиратна земља, заправо је  „крчевина.“

Једина, чиста обрадива „земља дебелица“ је у крашким пољима, којих у Херцеговини има неколико, али вековима су била у власништву турских ага и бегова, који су господарили тим крајевима. Сељаци са околних брда, кулучењем су обрађивали ту земљу у корист турских господара. Када је коначно стигао крај турској моћи, под притиском историјске изнудице, аге и бегови, бежећи; имања су преводили продајом, или предајом својим кметовима уз тапију, којом је гарантовано власништво над одговарајућим поседом.

Тако је и фамилији Вујовић, припало неколико њива у Фатничком и Дабарском пољу .Када Турци одоше, стигоше Аустријанци, који све то, германски уредно, пописаше, премерише и у „грунтовне књиге“, заведоше. Знало се тачно које су Милошевића њиве, где си њиве Станића, а где је Вујовића власништво. Уредна је то царевина била. Али, не лези враже. Протутњаше два велика рата. Разарања и паљевине, као у сваком рату узеше данак, изгореше и „ђаво однесе грунтовне књиге“ – јадали су се сељаци, који не могоше, доказати своје власништво. После Другог рата, сва земља, за коју се није могло доказати чија је, а често и она, која је имала доказе, али је некоме „запела за око“, постаде власништво земљорадничких задруга и пређе у друштвену својину, коју су „по бабу и по стричевима“ делили Курти, уз препоруку из Комитета и Мурти из месног уреда.

Џаба беше покојном ђеду Николи, његова тврдња да је она „њива од Скокове главице до Лакетина кука“, као и она „од Ржанице до Савине воде, наша.“

Њих су дуго користили, најпре Курта, а све чешће и Мурта, што је ђеда доводило до очаја, због немогућности да докаже наше власништво. Обијао је прагове разних надлештава, али ништа.
„Нестала акта, нестали докази“, што рече Жика из „Сумњивог лица“

Осамдесетогодишњег, ђеда Николу, под старе дане, издаде снага, а и прође га воља да трчи по среским судовима и разним одборима да доказује власништво.

Дане је проводио одмарајући се и повремено се бавећи ситним пословима око разних инсталација, поправљањем већ поправљене столарије и куцкањем по браварији у „новој кући“, коју тако зову, иако је сазидана, још пре четири деценије.

Када је завршио радове у „новој кући“, свом снагом, заједно са баба Станом и унуком Станишом, бацио се на преуређење „старе куће“ и претварање избе „у собу за одмор у вријеме љетњих жега, јер је на сјеверовој страни, па је и душу дала да се чојек лијепо одмара“-изложи ђед Никола образложење тог инвестиционог подухвата.

„Од чега да се одмараш, кад се стално излежаваш“-заједљиво ће баба Стана.

„Од лежања да одмарам Стано, од лежања!“- брецну се ђед љутито.

Баба Стана се мрштила на одлуку о преуређењу, па и негодовала, вероватно зато што је ђед заобишао и није се с њом посаветовао, већ је без било какве Студије изводљивости, изнео пројектни задатак. Догађало се то и пре, када су била у питању и значајнија инвестициона улагања, као што је својевремена изградња „нове куће“. Баба Стана, никако није могла да се навикне на његове самосталне иступе, па отуда гунђање.

Углавном, извршена је подела послова, тако што је ђед, из дотичне избе, износио старудију, која је ту годинама одлагана уз чувено „Не бацај, затребаће!“

Пошто је, ето истекао рок имагинарног става „затребаће“, дошло је време да се избацује.
Баба Стана, без имало одушевљења, даде се на стругање и обијање земљаног малтера са зидова избе, а унук Станиша је састругани шут трпао у зарђали, изубијани лимени лавор и истресао у „поточину“, у којој воде нема, бар последњих сто година, али име поточина је остало.

„Можда је некад и било воде – често су нагађали старији сељани у вечерњим беспослицама- „и кажу да је за једну, једину ноћ нестала“- разглабали би у наставку.

„А, ђе је могла да нестане?!“- неко би да настави проблем ходроморфологије.

„У пркну је нестала!“ изнервиран ђед Никола би закључивао дангубски разговор на ту тему.

Упекло летње поподне, радови теку без застоја. Ђед Никола ради и стење, баба Стана богоради и хукће, унук Станиша трпа, носи и пева. Ја сам на поштеди, због мањка у укупном салду година. Сунце пече, као да ради по учинку, Шаров дрема, мачка преде и испод ока мотри на Шарова, певац равнодушно и незаинтересовано са либидом на нултом подеоку, посматра коке у хладу вековитог храста, које шћућурене чекају да сунце мало пристојније клоне ка западу, па да се разлете по дворишту. Упекао звиздан, ни дашка ветра. Равнодушно небо на издисају, земља липше у безводици, То идилично стање око куће, наруши изненадни врисак баба Стане:
„Јаој мени, јаој!“

Утрча унук Станиша у избу:
„Шта би бако, уједе ли те змија?“- то је у Херцеговини прва помисао, када неко изненада врисне.
„Није змија, налет је било. Паде ми овај камен из зида на ногу. До срца ме забоље. Јоој!“

Држећи неки смотуљак у руци, баба Стана настави:
„Кренух да ишчупам ову кожетину из дувара и како потегох, кожетина оста  у руци, а ова каменчина из зида, паде ми на ногу. Баци овај смрад у  поточину, да не смрди ође.О, куку мени!“- пружи кожетину према Станиши.
Уто задихан, са горњег боја, утрча ђед Никола, судари се са Станишом, коме кожетина испаде из руке, ђед Никола је подиже, раствори, погледа, прекрсти се и из свег гласа завитеза:
„Ево је ево је, благо нама до вијека! Ево је, ево је!“ – љубећи ону смрдљиву кожу, запе ногом о стари душек спреман за избацивање, паде на њега и остаде да лежи, стежући онај смотуљак коже уз груди. Баба Стана, забринуто се надви над ђедом Николом:
„Шта ти би, црни Никола“- он је гледа исколачено, а баба Стана наставља:
„Куку мени, полуђе ми чојек. Станиша донеси му воде, да дође себи!“
„Немој воду, донеси ракију, сине мој да се ђед напије, па таман црко.“
„Ама што си стиско ту кожетину, и тај смрад држиш у рукама!?“
„Какав смрад? Унутра је злато, моја Стано“ – усплахирено ће, сад већ кроз сузе, ђед Никола.
„Станиша, не слушај га, не иди по ракију, иди зови доктора Ђура, синоћ је  дошо из Београда, ено га код Трипа. Трчи док се није напио!“

Подиже се ђед Никола и као у бунилу настави:
„Ово тражим годинама, и мој ћаћа је тражио, а на овај сретни дан, ево нађосмо“
„Ђавола је сретан дан погледај ми ногу! Мој добри Никола, дођи себи.
Не устај, имаш ли несвјестицу?!-забринуто настави баба Стана – Јеси ли мјерио притисак јутрос?“
„Тапија, женска главо, турска тапија, тапија“ – скоро избезумљено настави ђед.
„Терапија?! Трчи Станиша, донеси, видиш да кукавац тражи терапију!“
„Тапија. Та- пи–ја“, понављаше мој ђед из свега гласа, мало се прибра и настави :
„Овдје, моја Стано пише да је наша, она земља што је на Задругу уписаше.“

Тада сам као петогодишњак, по први пут чуо – ту за мене чудну реч „тапија“ и осетио да је то нешто много важно с обзиром на стање мога ђеда, који је онако чврсто стезао онај комад поцрнеле коже, још из времена турске царевине од пре 150 година. Захваљујући том парчету телеће коже на коме беше исписано и уцртано власништво, ђед Никола је успео да поврати земљу, која је била наша и тако коначно дође време, да ономе задриглом Курти, одмери од шаке, а шкиљавом Мурти до лакта. Тада, такође, научих прву лекцију из правних наука и за сва времена сам запамтио, а много касније у уџбенику „Имовинско право“, од професора Денковића, подвукао став, који каже:
„Тапија је веродостојан турски документ, који гарантује неотуђиво право власништва.“

Сада се враћам у климаву данашњицу; на моју „свађу са телевизором“ и Небојшу са почетка приче, као и његову изјаву, да је Резолуција 1244 наша тапија, оверена од стране Савета безбедносто УН, која гарантује српско неотуђиво право над Косовском земљом. Дакле, могу је шиптари користити и сто година се по њој башкарити, делећи и Курти и Мурти, али није њихова, све док смо у поседу тапије. Изгубимо ли је, изгубили смо и Косово. Предамо ли је, предали смо крштеницу свог порекла. Ми тај документ, сада не морамо у зиду избе скривати, како су то наши преци чинили, већ га треба урамити и на зид идентитета нашега окачити, а у сваку српску главу утувити, во вјеки вјеков, да је Косово наше.

Пензионерски кротко, устадох са кауча, узех боцу ракије из лепо обрађене шупљине у „сјеверовом зиду“, одакле је некада давно, пао камен на баба Станину ногу у соби која беше изба, а сад пријатан кутак за опуштање, нас који из далека дођемо на летњи одмор у родно село. О свему је ђед Никола мислио. Дрмнух једну „домаћу“ за покој душа ђеда Николе и баба Стане, па се запутих да обиђем Станишу, који оре ону „њиву од Скокове главице до Лакетина кука“, а после ћу, ако сунце не пресјене, свратити да обиђем Станишина сина Николу, који са малом кћерком Станом, сади кромпир у оној „њиви од Ржанице до Савине воде“.

Слободан Вујовић