Саградили су је римо-католички монаси из реда Светог Павла у 15. вијеку и једна је од ријетко сачуваних готичких сакралних објеката у Славонији. Пред турским пустошењем римо-католици се повлаче, а манастир бива опљачкан и спаљен.

У Великој сеоби Срби са простора Косова и Македоније се насељавју на ове просторе, а православни монаси траже погодна мјеста да заснују нове српске манастире. Манастир Свете Ане би тада зарастао у густу шуму и полуразрушен, већ два вијека бјеше напуштен.  По благославу патријарха српског Арсенија Трећег Чарнојевића манастир Свете Ане обнављају и насељавају српски монаси. Касније ће аустријски цареви ово потврдити својим граматама, поклањајући Српској цркви у трајно власништво манастир Свете Ане код Дарувара.

Манастир је пострадао и у задњем рату, а његове двије монахиње умрле су у прогонству. Од 2018. године у манастир Свете Ане вратило се православно монаштво у лику мати Герасиме. А живот ове младе монахиње посебна је прича. Родом је из Шибеника, рођена у Загребу, са породицом у избјеглиштву стиже у Србију, у Новом Саду завршава студије енглеског језика и књижевности, монашки завјет полаже у манастиру Часног Крста на Пелопонезу у Грчкој…  Послије скоро 12 година монашког живота у Грчкој зажељела је да се врати и служи свом народу. По благослову митрополита Амфилохија добија службу да обнавља манастир Свете Ане код Дарувара.

У тој обнови затичемо мати Герасиму.  Дочекује нашу малу ходочасничку групу у истинској радости, са живом љубави, на чистој „источној“ екавици…

– Ви сте прва српска група из Београда која ме је посетила. Живела сам 11 година са 40 грчких монахиња на Пелопонезу. Била сам тамо једина Српкиња. Наш манастир је имао велику фарму крава, производиле смо сиреве. Моје послушање је било да радим у млекари. А онда сам се зажељела мог српског народа. Грци су ипак други менталитет, а ми Срби никада се не можемо на то навићи. То јест, Грци не трпе другачије од себе, они су мајстори за асимилацију. И ево, вољом Божијом сада сам овде, трудим се да обновим овај древни српски манастир.  Морам рећи да јако добро сарађујем са хрватском полицијом. Од локалне самоуправе добила сам помоћ за оправку манастирског пута. Добре воље приступам свима и то људи осете. Поносим се својим српским пореклом, свуда се потписујем ћирилицом и говорим српском екавицом на којој сам образована. Други то поштују.

ГОРАН ЛУЧИЋ