• Можда ће се тек у следећој генерацији знати какве су последице генетски модификоване хране по здравље. У експериментима су доказани штетни ефекти ових намирница по животиње, али резултати нису упоредиви

СРБИЈА је, после Украјине и Италије, највећи европски произвођач соје која није генетски модификована (ГМ), и једина смо земља у Европи чија производња задовољава потребе државе. Упркос томе, постоје наговештаји да се и на нашим трпезама налазе неки прехрамбени производи, месо, јаја или млеко, који су, у ланцу од произвођача до трговинских ланаца, индиректно постали ГМ.

Да ли су такве намирнице здравствено безбедне и шта се дешава у људском организму након конзумирања ГМ хране, питање је на које стручњаци, нажалост, још не могу да дају прецизан одговор. Пре свега због такозваног продуженог ефекта ГМ хране, која се на тржишту налази тек 15 година, што није довољно да би могао да се сагледа њен дугорочни утицај на здравље људи.

Међутим, први сигнали да ГМ храна може да представља потенцијални здравствени ризик дати су још крајем деведесетих година прошлог века, свега неколико година после појаве прве комерцијалне ГМ културе, парадајза „флавр савр“.

– Арпад Пустаи, који је истраживао утицај ГМ хране на лабораторијске пацове, у Роует истраживачком институту у Абердину, у Шкотској, још 1998-99. је установио задебљање слузокоже желуца код лабораторијских пацова, које води ка гастритису, и чија последица може да буде појава чира и/или малигнитета – каже за „Новости“ професор др Миодраг Димитријевић, редовни професор Катедре за генетику Пољопривредног факултета у Новом Саду. – Ове промене је приписао исхрани ових пацова ГМ кромпиром.

У истраживања Јермакова у Русији, Сералињија у Француској и у другим земљама, на експерименталним животињама, у лабораторијским условима, ГМ храна је доведена у везу са алергијама, дегенеративним променама, слабљењем имуног система, повећањем учесталности канцерогених обољења, падом репродуктивне способности. Такође, утврђен је продужен негативни ефекат на две-три генерације потомства животиња које су храњене ГМ храном.

– Имајући укупна сазнања у виду, постоје веома озбиљне назнаке да ГМ храна, на овом нивоу развоја трансгене технологије, може да представља ризик по здравствену безбедност људи – напомиње др Димитријевић. – Али треба узети у обзир да су ситније лабораторијске животиње брже у реакцији на исхрану, брже и у репродукцији од људи. У појединим третманима храњене су искључиво ГМ храном, што са људима није случај. Зато су ефекти ГМ хране на лабораторијске организме бурнији, видљивији у краћем временском року, док би се ти ефекти код људи, који не једу концентровану ГМ храну, евентуално видели после дужег временског периода. Можда тек у наредној генерацији, па би тиме било теже да се повежу негативне здравствене последице, баш и искључиво са ГМ храном.

Ми смо оно што једемо, истиче Димитријевић. Храна мења наш наследни материјал на дуге стазе. То је двосмерни пут, где човек прилагођава исхрану себи, али се и сам прилагођава ономе што једе. Трансгена технологија, која производи ГМО и храна која настаје од ГМО сигурно утиче на промене у организмима, који је усвајају.

– Новија истраживања указују да делови наследног материјала из хране коју уносимо могу да остану и опстану у органима за варење – објашњава наш саговорник. – Све доскоро се сматрало да се наследни материјал хране распада, деградира при варењу и да не утиче на наследни материјал и процесе човека. Из тог разлога утицај исхране на стање људског организма, на молекуларном нивоу, није детаљније проучаван. Међутим, у последњих неколико година је научним експериментима показано да поједини делови нуклеинских киселина из хране могу не само да опстану, већ и да мењају процесе у људском организму. Оно што једемо дефинитивно може да утиче на наше гене.

Истраживања из 2005. године показала су да елементи микро РНК, који могу да уђу у наш организам путем хране, па и ГМ хране, потенцијално могу да утичу на рад око 5.300 гена у људској наследној основи, што чини око 30 одсто хуманог генског фонда.

– Свака нагла промена наследне основе, на начин како то ради данашња трансгена технологија, од стране ћелије (организма) доживљава се као агресија – закључује др Димитријевић. – Природна реакција ћелије је да ензимским механизмима исече и „поправи“ промену тј. врати наследну основу на стање пређашње. Ако то не успе, онда може да покуша да блокира генски продукт. Ако то не успе, онда је скоро извесно да ће с временом да дође до промене у самом гену који је убачен. Правац те промене није известан ни у трајању, ни у исходу.

Закон о генетички модификованим организмима из 2009. године прецизира да „ниједан модификовани живи организам, као ни производ од генетички модификованог организма не може да се стави у промет, односно гаји у комерцијалне сврхе на територији Републике Србије“.

Србија је и потписница Декларације „Дунав соја“.

– Многе европске земље, као што су рецимо Аустрија, Немачка, Швајцарска, своје потрошаче су „обезбедиле“ увођењем ознаке GMO FREE квалитет „Дунав соја“ – каже Марија Калентић, регионална директорка организације „Дунав соја“.

– Овај строго контролисани стандард омогућава означавање прехрамбених производа (меса, јаја, млека) који су добијени коришћењем генетски немодификове соје европског порекла.

Извор: Новости /Б. Лаћарак