• Кад су Турци после Маричке битке 1371. године продрли на Балканско полуострво нико на том подручју није знао језик којим су се они служили. Нико није знао ни персијски, ни арапски.

Све територије које су Турци касније освојили као што је српска деспотовина, босанска краљевина, угарска краљевина, Влашка и Молдавија служиле су се у дипломатској преписци тадашњим српским језиком како би могли да се споразумеју. Владари су на дворовима имали људе који су знали српски језик.

У почетку је српски језик ушао међу Турке тако што је у турској војсци било доста војника с територије данашње Северне Македоније који су били српске крви и који су се као најамна војска користили својим српским језиком.

„Цар Лазар и његова породица“, репродукција оригиналне литографије Павла Чортановића из 1860. године.

Када је на двор султана Бајазита I (1389-1402) доспела српска принцеза Оливера (1372-1444), ћерка кнеза Лазара, и са собом довела пратњу Српкиња и српски језик је ушао у породицу турског султана.

Нешто касније и принцеза Мара (1416-1487), ћерка деспота Ђурђа Бранковића, дошавши у двор Мурата II (1421-1451) са собом је поведе велику послугу која се између себе споразумевала на српском језику.

Са освајањем српских земаља, падом Зете и Херцеговине одвођењем српске деце у јаничаре од којих су неки постали највиђенији државници и војсковође српски језик међу њима није замро.

Једно време је на Порти српски језик био у равноправној употреби са грчким. Добро је познато да је у првим вековима османлијске власти у Европи српски језик био један од дипломатских језика на Порти.  Многа званична документа писана су на српском језику и слата у Србију, Босну, Дубровник, Аустрију и Русију

О неким сачуваним документима преписке између Турске, Угарске, Влашке, Молдавије и Дубровачке републике поред осталих оставили су запис и Ватрослав Јагић, хрватски филолог и слависта, редовни члан Српске краљевске академије, Франц Миклошић словеначки и аустријски филолог и лингвиста и Јован Н. Томић српски историчар и редовни члан САН-а.

Да су османлијске власти училе српски језик доказ је постојање уџбеника за учење четири језика: арапског, персијског, грчког и српског. Била је то књига са кратким реченицама и фразама из области религије, породичних односа, свакодневног живота и комуникација. У читавом запису јавља се само једна реч као турцизам –дућан. Листови за сваки језик били су друкчије обојени. Српски језик је био писан на наранџастим листовима. Књига се данас чува у библиотеци џамије Сулејманије у Истанбулу.

Сва ова писменост се развијала изван српског језичког подручја на двору турских султана. Сва писма и фермани су језички најближи документима Српске деспотовине, дијалектом из кога су се развили данашњи косовско-ресавски и призренско-јужноморавски говори.

Односи Османског Царства и Дубровачке Републике дефинисани су средином 15. века када су Дубровчани почели султану плаћати харач. У Архиву Дубровника чува се писмо на српском језику упућено Дубровчанима из фебруара 1442. године у коме султан Мурата II (1421-1451) обећава да ће Дубровчанима сачувати повластице уколико му годишње буду слали по 1.000 дуката. И писмо из тог периода писано на је српском језику у којем султан Мурат II обавештава дубровачку властелу, као своје вазале, да су му њихови поклисари Нико Журетић и Франческо Пуцић донели законити харач од десет хиљада дуката.

У свом писму из 1431. године писаном такође на српском језику султан Мурат II тражи да му Дубровчани врате град Клобук са жупом Врмом и Требиње са Лугом.

Клобук (фото: Туристичка организација Града Требиња)

У архивама се може наћи писмо Мехмеда II (1451-1481), пасторка Маре Бранковић, сина Мурата II, из 1456. године писано на српском језику упућено санџак бегу од херцегове земље, новском и хотачкоме бегу везано за харач који њему припада и за послове око продаје соли од стране дубровачке господе.

Султаница Мара 4. новембра 1470. године на српском језику, поред осталог, пише господи дубровачкој „…. ја госпођа царица Мара примих доходка дубровачког пет стот перпера дубровачких, што дава Дубровник доходак од Стона на Јерусалим цркве Светих Архангела на годиште ….„

У многим писмима од 1481. до 1512. године писаним на српском језику упућеним Дубровчанима пише и султан Бајазит II (1481-1512), син Мехмеда II. Писма се односе на допуштање Дубровчанима да тргују по његовој земљи, о висини харача, о царинама и потврдама о примљеном харачу. У писму из 1481. године Бајазит II опомиње Дубровчане да не помажу Угре у борби против Ајаз-бега, боснског санџак бега.

Поступак обраћања Дубровчанима наставио је и султан Селим I (1512-1520) својим писмима на српском језику писаним 1512, 1513, 1516. и 1517. године.

И писма турскод султана Сулејмана I (1520-1566) писана у 16. веку писана су на српском језику у којима он потврђује Дубровчанима да је примио харач.

После пада Босне под Турску власт освајачи узимају као своје писмо оно којим се до тада служила раја. О томе сведоче преписке босанских Турака са Дубровником.

Осим султана и поједини великаши, поготово они из Херцеговачког санџака,  служили су се српским језиком у својим препискама. Тако у писму из 1470. године Али бег се на српском језику обраћа Дубровчанима везано за његов однос са херцег Влатком.

Османлије су своју комуникацију са Дубровником водиле на српском језику писаном на ћириличном писму све до 19. века.

Грб Дубровника на вратима палаче Спонза (Фото: Трифко Ћоровић)

Све ово потврђује збирка докумената „Acta Turcarum„ у Дубровачком Архиву која се односе на преписку власти Дубровачке Републике са султаном, министрима и османским покрајинама у залеђу Дубровника. У збирци од скоро 15.000 докумената од којих је 2.200 султанских налазе се и документа писана на ћирилици, српским језиком.

Због тога је Дубровачка канцеларија имала увек запосленог српског писара или канћелијера, који је из предострожности обавезно био привржен римокатоличкој цркви.

Између Угарске и пограничних турских паша на Дунаву током 16. и 17. века вођена је преписка на српском језику.

На Далматинском приморју под влашћу Турске вођена је преписка на српском језику са властима Млетачке републике. Тако Ахмет бег новски и дубровачки емин преписку са которским провидуром Санудом 1534. године води на српском језику.

Ферхат бег санџака клиског сву преписку 1558. године са млетачким властима води на српском језику.

Колико је тада коришћен српски језик види се по пропратном писму угарског краља Матије Корвина који је ради дибрих односа упутио дарове дубровачкој властели.

Писмо султана Бајазита II (1481-1512) угарском краљу Матији Корвину, које му је донео султанов изасланик Алија, писано је такође на српском језику. Писмо се тицало пограничних односа између две силе.

У 16. веку Турци су у својим разговорима са аустријским посланицима водили на српском језику. Аустријанци који нису знали српски језик морали су обавезно имати преводиоце.

Ово су само неки од доказа о употреби српског језика ван српског говорног подручја који се чувају у Дубровачком Архиву.

Припремио: Миливоје Мишо Рупић