• СРПСКЕ ПОДЈЕЛЕ (1) –  У току II Свјетског Рата су настале идеолошке подјеле у српском народу које до данас нису савладане. Срби на подручју окупиране Југославије су били у редовима четири војске: партизанима, четницима, љотићевцима и недићевцима. Најважнија подјела је ипак на партизане и четнике, јер су ове двије војске постојале на цијелом југословенском подручју. Само истина може надјачати ове подјеле и зацјелити ране српског народа.

Раде Малобабић (у цивилном одијелу) након Солунског Процеса између пуковника Драгутна Димитријевића Аписа и мајора Вуловића.

ИДЕОЛОШКЕ СЛИЧНОСТИ

Обичан народ у НОП –у и Равногорском покрету није био тако оштро подјељен као што се на први поглед чини. Да би се то боље разумјело, треба сагледати идејну сложеност ова два покрета. Др Милош Тимотијевић каже да су партизани по свом саставу били СРПСКИ антифашистички покрет ЈУГОСЛОВЕНСКЕ и КОМУНИСТИЧКЕ орјентације, али је овај покрет због идеологије ИНТЕРНАЦИОНАЛИСТИЧКОГ типа у многим сегментима био нихилистички орјетнисан према српским националним циљевима („Геополитика“, бр. 84). Др Тимотијевић је дијелом у праву, али треба рећи да је стање у НОП –у било сложеније. Све до капитулације Италије НОП је имао свега 9 дивизија; изузев I пролетерске ударне дивизије, II пролетерске ударне дивизије и III ударне дивизије, све остале партизанске дивизије су биле са подручја некадашње Војне Крајине (Лика, Кордун, Банија и Западна Славоније) и Босанске Крајине. Срби овог подручја су чували своја права под страном влашћу, а и за време Краљевине Југославије су наставили борбу за своја права. Ово је било подручје на коме је највећи утицај имала Самостална Демократска Странке. Адам Прибићевић је писао да је 5 босанскокрајишких и 5 горњокрајишких срезова 1935. године дисало „као један“ и да су као складна цјелина изабрали опозициону власт. СДС је настала на традицији Српске Самостале Странке која је доминирала на овим подручјима у време Аустро – Угарске. Близак вођама ове странке је био Раде Малобабић, најближи сарадник пуковника Драгутина Димитријевића Аписа. Ово је важно због сукоба организације „Уједињење или смрт“ са Николом Пашићем и радикалима.

Др Иво Вукчевић каже да након ослобођења Старе Србије и Македоније, није потпуно проширен правни поредак Србије на њене нове области (као за време кнеза Милана Обреновића и Јована Ристића 1878. године), него је створен систем владавине путем уредби („Геополитика“, бр. 81). Ово стање је у ствари створило простор за бројне злоупотребе и пљачку (др Арчибалд Рајс је ово потврдио у својој књизи). Апис језбог тога у прољеће 1914. године спремао државни удар, јер је сматрао да војска и народ нису крварили у Балканским Ратовима да би странке пљачкале народ. Овај сукоб Аписа и Пашића свој епилог добија у Солунском Процесу 1917. године. Смрт пуковника Аписа, мајора Вуловића и Раде Малобабића је омогућила стварање југословенске државе која није штитила народ од израбљивања. То је довело до оштрог сукоба преживјелих чланова „Црне руке“ (Мустафа Голубић, Павле Бастајић, Божин Симић) са Александром Карађорђевићем који се страшно бојао Голубића. Сличан сукоб са „радикалима“ (НРС и ЈРЗ) су имали и чланови Самосталне Демократске Странке (СДС) у време Краљевине СХС/Југославије. Станко Опачић –Ћаница, је писао да се након слома хабзбушке државе и стварања југословенске државе ништа није промјенило у корист народа. Стари државни апарат је био задржан, а некадашње хабзбуршке компаније су наставиле израбљивање природног богатства у Југославији. То показује примјер предузећа „Našička d.d.“. Ово предузеће је било југословенски огранак транснационалне компаније „Union des usines et des exploitations forestiers de Nasic a.s.“, која је била највећа европска компанија за прераду дрвета. Ово предузеће је основано још за време Аустро – Угарске, а након слома Хабзбуршке Монархије постаје ТНК са огранцима у Њемачкој, Аустрији, Чехословачкој, Мађарској, Румунији и Краљевини СХС/Југославији. Југословенски огранак ове компаније се звао „Našička tvornica taina i propila d.d.“ или краће „Našička d.d.“, са сједиштем у Загребу. Због тога је у овим „пречанским крајевима“ већина Срба била на страни Самосталне Демократске Странке (СДС) и у „самосталској“ друштвеној организацији „Сељачко Коло“. Мањи дио Срба у нашим крајевима је био у редовима „радикала“ и друштвеној организацији „Сокол“.

Након слома југословенске државе и формирања НДХ 1941. године, дошло је до ликвидације дијела предратне елите која је била у редовима „радикала“ (НРС и ЈРЗ), а водећи „самосталци“ су били у редовима КПХ. Кад је због усташких злочина дошло до народног устанка, на челу народа су били некадашњи „самосталци“ у редовима КПХ и зато је КПХ имала подршку народа. Ако би се стање на подручју Горње Крајине сагледало на прави начин, могло би се рећ да је НОВ Хрватске предвођена КПХ у ствари НОВ Крајине предвођена „самосталцима“ у редовима КПХ. Да је ово релано стање свједочи податак да су борци Личке, Кордунашке и Банијске дивизије одбили да се њихов корпус назове „први хрватски корпус“, па је ова војна формација добила име IV корпус. Да је на овом подручју команду имао Павле Бастајић, а не Владимир Бакарић, IV и V босанскокрајишка дивизија, VI Личка, VII Банијска, VIII Кордунашка и XII Западнославноснка дивизија би имале свог природног вођу. То се није десило јер је Бакарићев „чистач“ Стево Крајачић уклонио Бастајића. Релано стање на терену показује да се НОП састојао од искрених комуниста, „праваша“ и „самосталаца“ који су преко земљорадничких задруга и „Сељачког Кола“ имали јаку организацију и повјерење народа. Без подршке ових народних вођа комунисти и „праваши“ у КП никад не би добили подршку српског народа. Зато се може рећи да је НОП по свом саставу био СРПСКИ антифашистички покрет у којем су доминирале социјалдемократске и национал – бољшевичке идеје. Срби у НОП –у су тежили социјалној правди које није било у Краљевини Југославији, али се нису жељели одрећи српске националне традиције. Партизани са подручја Лике, Кордуна, Баније, Западне Славније и Босанске Крајине су били истински заштитници народа од усташких злочинаца.

***
Радикална странка је и поред бројних недостатак имала и много часних чланова. Ту посебно треба издвојити др Мирка Косића који је краљу Александру предлагао промјену спољне политике и то је довело до преуређења Мале Антанте и стварања Балканског Савеза као добрих основа за поправаљње стања у земљи. Овај спољнополитички курс је подржавао и Димитрије Љотић који је након напуштања радикалне стране основао ЗБОР. Овај нови државни курс је значио политику неутралности и престанак ослањања на Велику Британију и Француску. У овом духу је на крају радио и Милан Стојадиновић, који се због тога замјерио Великој Британији. Југославија је након Грчке била најзадуженија држава у Европи (дуг је 1925. године износио 25 милијарди динара, а 1937. године 45 милијарди динара). Др Милан Стојадиновић је триком решио питање дуга – прогласио је банкрот што је изазвлао стрмоглави пад вредности југословенског дуга. Затим је преко раније намјенски основано предузећа купио овај дуг за 10% раније вредности. Зато је од стране Британаца интерниран на Маурицијус (кажњен је из истог разлога као Чаучешку, који је Румунију ослободио дужничког ропства ММФ –у).

Павле Бастајић

***
Слично НОП –у, и Равногорски покрет није био идеолошки јединствен. Др Милош Тимотијевић пише да је ћетнички покрет имао три основне „струје“:
националисти Стевана Мољевића,
конзервативци Драгише Васића, и
либерална струја југословенског политичког „центра“.

Др Тимотјевић каже да се у опису равногорског покрета углавном спомиње програм Стевана Мољевића – идеје „хомогене Србије“ и „чишћења“ несрпског становништва – и конкретне посљедице овакве политике током II Свјетског Рата. У крајевима погођеним усташким злочинима многи „равногорци“ су тражили освету, али овај програм није био основа цијеле организације Драже Михаиловића. То посебно важи за централни дио данашње Републике Србије, гдје је било језгро „равногорског“ покрета. На подручју „Недићеве Србије“ на почетку рата је највећи утицај имала конзервативна струја оличена у идејама „националне револуције“ Драгише Васића. Највећи број четника је имао умјерен став оличен у странкама грађанског политичког центра, а пред крај рата „равногорски“ покрет добија ЈУГОСЛОВЕНСКА и СОЦИЈАЛДЕМОКРАТСКА обиљежја. Тако се „крајње десна“ прича и план прогона несрпског становништва (и неселективних одмазди) одбацује и осуђује.

Др Тимотијевић каже да се највећи дио „равногораца“ (изузев крање десног крила) везивао за либерална начела грађанске демократије западноевропског типа. То је доказ да је већина „равногораца“ припадала политичком центру Краљевине Југославије и то их идејно чини блиским „самосталцима“ у редовима НОП –а. СДС је на унутрашњем плану заговарала идеју југословенства, социјалне правде српско – хрватске слоге, а на спољњем плану се ослањала на Велику Британију и Француску. Чланови СДС-а који су прешли у КП су задржали већи дио овог програма СДС –а, али су се на спољњем плану ослањали на Совјетски Савез. Треба нагласити да је Драгиша Васић био близак Мустафи Голубићу са којим је блиске контакте имао и Дража Михаиловић.

У редовима равногорског покрета је било много чланова „Орјуне“, а ову организацију је основала група млађих сљедбеника Светозара Прибићевића. Чланови Орјуне су били одани Југославији, а њено најјаче упориште је било у Далмацији (неки чланови су избјегли са подручја које је припало Италији након I Свјетског Рата). Први предсједник Орјуне је био Марко Нани, а секретар Едо Булат (касније функционер НДХ). Др Мирко Королија долази на чело Орјуне 1922. године. Кад је Прибићевић 1924. године изашао из јединствене Демократске странке и основао Самосталну Демократску Странку, већина чланова Орјуне је остала уз Прибићевића, али се удаљава од СДС –а након што је настала коалиција СДС –а и ХСС 1927. године. Чланови Равногорског покрета су били бројни књижевници: Нико Бартуловић, Ђуро Виловић, Мирко Королија и други. Нико Бартуловић је био члан Светосавског конгреса у селу Ба 1944. године, а Ђуро Виловић је био у штабу Драже Михаиловића. Звонимир Вучковић је био комадант првог равногорског корпуса и четнички војвода. Римокатоличко становништво Далмације одано монархији је једним дијелом било блиско и Љотићевом Збору, а током рата се придружују снагама ЈВО. Светосавски конгрес у селу Ба јe одржан у јануару 1944. године је био пандан II засједању АВНОЈ –а у Јајцу (одржаном крајем 1943. године). Били су присутни представници грађанских партија, а донесена је одлука о уређењу обновљене Југославије као уставне монархије која би се састојала од три федеративне јединице – српске, хрватске и словеначке. За разлику од првобитног модела Краљевине СХС, српска федерална јединица нове југословенске државе би обухватила сва српска подручја. Овдје треба напоменути да би српска федерална јединица обухватила и крајеве у којима живе Срби римокатоличке вјере.

Иво Лола Рибар

***
Иако је Светосавски Конгрес у селу Ба био пандан II засједању АВНОЈ –а у Јајцу, нису сви чланови АВНОЈ –а били против сарадње са монархистичким снагама. Овдје треба посебно поменути првог човјека СКОЈ –а Иву Лолу Рибара, који за време АВНОЈ –а у Јајцу поставио питање легалне избјегличке југословенске владе и каже да жели отићи у Каиро ради разговора са њеним представницима. Тито се „сложио“ и Иво Лола Рибар је 1943. године кренуо на аеродором ради пута у Каиро. Пред полетање пилоту је речено да оде по Титово писмо… неколико минута по одласку пилота по „Титово писмо“, наилази „рода“ (авион ваздухопловства НДХ) која баца бомбу и убија Иву Лолу Рибара.

Др Жарко Видовић каже да је СКОЈ у време конкодатске кризе 1937. године био на страни противника Конкордата, па су Мирослав Крлежа и хрватски комунисти (тачније „праваши“ у КПХ) напали београдску студентску омладину да је током демонстрација против Конкордата у Београду марширала под црквеним заставама. У то време је папа био наклоњен фашизму, па је и у Француској антифашистички покрет сједињавао комунисте и вјернике у борби са фашизмом. То се десило и у Београду, али не и у Загребу. Тада долази до сукоба међу љевичарима – води се борба за разбијање СКОЈ –а да би се основао СКОХ, али је то пропало јер су далматински скојевци – пројугословени – били захвални Србији и Југославији за примање Далмације која 1918. године улази у југословенску, а не у талијанску државу. У Далмацији је владао искрен југословенски дух, па су и далматински скојевци били у сукобу са хрватским комунистима. СКОЈ је одбио антиспрску, антијугословенску и великохрватску идеологију.

Постојала су и друга студенска удружења: „Бразда“ (босанско), „Триглав“ (словеначко), „Матија Иванић“ (далматинско), „Ловћен“ (црногорско) и „Михајло Полит – Десанчић“ (војвођанско). Ова студенстка удружења су имале редовне, велике приредбе, на којима су наступала у југословенском духу. Партија је била против тога – и због тог антисрпског става КП, из партије су иступили Божидар Аџија, Отокар Кершовани, Огњен Прица, Васо Богданов. Тада је Божидар Аџија основао Странку радног народа која се одвојила од комуниста и социјалдемократа. Аџија је на локалним изборима 1941. године добио изборе у свим српским општинама, а његова странка има антикомунистички и антиаутономашки став. Чланови СКОЈ –а су као аутентични Југословени помагали изборну кампању Аџијине странке, јер су сматрали да слично СССР –у и Југославија мора бити јединствена. Овај СКОЈ који се бори са антисрпским и антијугословенским елементима у КП је био веома јак 1941. године (посебно у Далмацији, гдје се оснива бригада под командом Вицка Крстуловића. Тито је ову бригаду укинуо 1943. године). Тито је напунио СКОЈ хулиганима да би „због хулиганства“ имао изговор да укине СКОЈ. Тито се веома плашио СКОЈ –а (посебно крајишког СКОЈ –а). Др Жарко Видовић и Момчило Јокић кажу да је Иву Лолу Рибара у смрт послао Тито, а ако се узме у обзир сарадња дијела КП са ХСС – ом и властима НДХ, није чудно да су усташе Загребу стрељале Отокара Кершованија, Божидара Аџију, Огњена Прицу и још неколико њихових другова 9. јула 1941. године.

Треба рећи да су угледни љевичари ухапшени од стране власти Мачека и Шубашића, а власти НДХ су само преузеле ове затворенике и касније их стрељали. На дан проглашења НДХ, Влатко Мачек је позвао присталице ХСС –а и све друге Хрвате „да искрено сурађују са новом Владом“. И једни и други су радили против српских и хрватских кадрова КП који су искрено били за Југославију. Владо Дапчевић каже: „То је била највиша наша интелигеницја: Милетић, Прица, Кершовани… Њих није могао било ко да заведе и од њих направи неке послушнике. Прица је, рецимо, био највећа теоретска глава наше Партије“. Може се рећи да су због тога и страдали. Сукоб на љевици је показао да Тито и антиспрски настројени чланови КП морају уклонити истинске борце за заштиту народних интереса.

НЕПОТРЕБНЕ ЖРТВЕ И СУКОБИ

Проф. др. Благоје С. Благојевић каже да је 7. децембра 1941. године донесена одлука да се у складу са „другом фазом револуције“ стрељају солунски добровољци, некадашњи припадници краљеве гарде, краљевски официр и жандарми, свештеници, учитељи, занатлије и богатији људи. Ова одлука је спроведена само на подручју под контролом Милована Ђиласа (Црна Гора и Херцеговина) и побијено је неколико хиљада Срба. У другим дијеловима Југославије нико није пристао да спроведе ову одлуку, па је тако Родољуб Чолаковић одбио да изврши ово наређење на подручју Источне Босне уз образложење да „револуција није убијање невиних људи“ („Геополитика“, бр. 97). Кад је Стаљин сазнао шта се дешава, по Геогри Димитрову је послао наређењу Титу да се обустави убијање невиних људи, а Тито је одговорност за овај злочин пребацио на оне којима је дао налог да изврше злочин.

Милорад Екмечић поводом овог злочина каже да је на савјетовању у Иванчићима донесен закључак да се не смије десити „реприза 1918.“, а у очекивању коначне побједе су издана наређења да се на ослобођеној територији стрељају идеолошки противници. Народ је ова прећутана стратишта назвао „псећа гробља“ (у смислу да су ова гробља анонимна). Екмечић ово назива „срамотни и необјашњени Катин југословенске револуције“ и сматра да четнички покрет не би онолико ојачао да није било ових злочина. Тамо гдје није било стрељања четнички покрет је остао инфериоран. Само у Херцеговини и Црној Гори четнички покрет привремено ставља цијелу територију под своју контролу. Другачији програм КПЈ би по Екмечићу привукао више народа и поштедио много невине крви. На савјетовање у Иванчићима није позван Родољуб Чолаковић (критикован због окупљања свих родољубивих снага), а знатан дио ЦК КПЈ није био обавјештен о чему се ради. Чак и дио учесника савјетовања није добио исто објашњење и наређење, које је слато у каснијим документима. Екмечић каже да је очигледан закључак да се не ради само о прикривеним четничким елементима, него и о дијелу југословенских комуниста који се са неким члановима ЦК КПЈ није слагао са ставом да се не смије дозволити „реприза 1918.“ Кад је избила револуција 1941. године, активна већина југословенских комуниста је тежила обнови и опоравку Југославије. Народу такођер није падала на ум нека друга држава осим Југославије. Кардељ је упозоравао да постоји опасност да се словеначки клерикалци такођер договоре са Дражом Михаиловићем.

Ови злочини у Црној Гори и Херцеговини које је Стаљин осудио се не би догодили да је Мустафа Голубић уклонио Тита. Голубић је био српски родољуб и солунски добровољац и он не само да не би наредио убијање невиних људи, него би то спречио по сваку цијену.

***
У архивама УДБЕ је нађен извјештај да су борци VI Личке дивизије ухватили Дражу Михаиловића и његову пратњу крајем рата – и да су их ослободили! Поред тога су их упозорили да се пазе јер је у близини једна муслиманска партизанска јединица која неће неће имати разумјевања. Дража Михаиловић је на крају ипак ухваћен, али овај случај говори о разумјевању Срба у НОП –у и Равногорском покрету. Треба рећи и то да је Дража Михаиловић избјегавао сукобе са јединицама Црвене Армије. Све ово говори да је било реалних основа за избјегавање грађанског рата и настанка идеолошких подјела у српском народу. Ликвидација Мустафе Голубића, Павла Бастајића, Огњена Прице, Божидара Аџије и других искусних кадрова 1941. године, као и ликвидација Иве Лоле Рибара 1943. године су у великој мјери олакшали спровођење антисрпске политике у Југославији. Срби су и поред тога схватили да су преварени, па су покушали заштити своје интересе, али је то спречено на „Кордунашком Процесу“ 1944. године и слањем српских министара Опачића, Жигића и Брића на Голи Оток 1951. године. Ово је посљедица српских подјела које се нису могле избјећи ликвидацијом наших најискуснијих кадрова (прије свега Голубића и Бастајића).

Аутор: Петар Живковић / Кордунашка читанка
Извор: Слободна Херцеговина