• У долини реке Ибар, некада давно један српски владар оп имену краљ Урош Први у знак љубави према својој вољеној, Францускињи а српској краљици Елен Анжу коју овде прозваше Јелана Анжујска, засади силне јорговане дуж клисуре поменуте реке не би ли се отмена дама осећала као код куће…

Усред долине јоргована, ни на небу ни на земљи, уздиже се велика тврђава, средњевековни град Маглич.

Многи веле да му име долази од силне магле која се често спусти испод његових темеља. Најзад, и подигнут је горе високо, „небу под облаке“.

Иначе, град (појам „град“ у средњевековној Србији је имао сасвим другачије значење и односио се на утврђење) Маглич подигнут је на стрмој литици на 150 метара изнад нивоа реке, на једном од западних огранака Столова. На крајње неприступачном терену где је са три стране окружен реком а, само за пешаке, доступан је са западне стране. Пењање на Маглич увек представља праву авантуру. Ове вас очекују уске кривудаве стазе, стрме литице, висећи мост…

Гледан одоздо, делује готово недостижно, као камена краљевска круна на врху велике стене.
Маглич је један од око две стотине сличних градова средњевековне Србије но, по нечем је ипак посебан и изузетан. Многи га сматрају класичним (школским) примером српске средњевековне војне архитектуре.

Преживео је све невоље и ратове вероватно захваљујући својој неприступачности а главна функција му је била заштита пута дуж клисуре који спаја два црквена седишта: Жичу и Пећку патријаршију као и целе Рашке од непријатељских упада са севера. Ипак, најважнија функција му је била директна контрола и заштита манастира Жиче и Студенице који се налазе недалеко одавде. Маглич се иначе налази на двадесетом колометру јужно од Краљева.

Ко је и када био ктитор града Маглича није сасвим познато. Вероватно је настао још у првој половини 13. века, али први писани подаци о њему потичу из 1337. године у списима архиепископа Данила. Постоји више теорија од којих су две најприхватљивије. По једној, Маглич је подигао Стефан Првовенчани а по другој Маглич је подигла Јерина (Ирина), жена деспота Ђурђа Бранковића, у народу познатија као Проклета Јерина.

Град је неправилног облика, прилагођен терену на ком је изграђен. Има седам кула, високих око десетак метара као и централну, донжон кулу која је два пута виша од осталих и која се налази на највишој тачки тврђаве. “Донжон” кула је иначе карактеристика свих средњевековних градова и имала је функцију осматрачнице.

Укупна површина унутрашњости износи око 2000 квадратних метара. Град је, условно речено, преграђен тако да има два дворишта: источно и западно а унутар којих се налазе остаци грађевина: цркве светог Ђорђа, патрона и заштитника града као и велике палате за коју једни сматрају да је у питању двор господара града а други да је то била архиепископска палата.

Како год било, Маглич је засигурно један од највеличанственијих српских средњевековних градова и један од ретких сачуваних мада се то на први поглед никако неби могло рећи обзиром на ниво запуштености и стадијум небриге у коме се тренутно налази. Засигурно, неопходно га је обновити и ревитализовати у сврху очувања културне баштине и развоја туризма обзиром да је заиста огоман потенцијал и потпуно самостална и одржива туристичка вредност.

Текст: Мирослав Бронзић 
извори: Српска историја, Beautifulserbia
Преузето са Расен.рс