Чланови билећког планинарског друштва “Коритник” вођени љубављу и вјером у Бога живог и његове свеце, трећу годину за редом запутили су се из Билеће као Острошком и Тврдошком чудотворцу, Светоме Василију.
Одјевени у препознатљиве мајице коју су на поклон добили од билећке фирме “Пчелица Маја д.о.о” деветочлана група планинара кренула је у недјељу ујутру, на Марковдан, са благословом билећког пароха оца Данила Бора.
Из порте билећког храма Светога Саве преко Златишта дошли смо до недавно освештане цркве Свете Петке и кроз шуму наставили даље ка пограничном прелазу.
Прву паузу направили смо на Валу гдје смо пристигли на црквену прославу. Велика радост и благослов за све нас прошлогодишње и овогодишње ходочаснике био је долазак на Вал гдје нам се указала прилика да цјеливамо дио моштију Светога Георгија коме је и посвећен овдашњи храм. Присуствовали смо освештању црквених звона и наставили пут даље са благословом оца Раденка.
Асфалтном стазом газили смо сатима, а онда смо кренули старом жељезничком пругом. Корак за кораком, са вјером у срцу без имало жаљења на све пликове који су нас успоравали. Водила нас је снажна вјера и планинарска солидарност без које ниједан наш пут, па ни овај не би био успјешно реализован.
У смирај дана дошли смо у Подбожур, гдје ево трећу годину за редом спавамо на истом оном мјесту гдје су преноћиле мошти Светога Василија када су путовале у манастир Тврдош.
Ноћ је била прехладна. Са одјећом и зимским јакнама смо полијегали у дебеле вреће. Кад смо се колико-толико, угријали поред ватре, ујутро око шест сати наставили смо пут.
С обзиром да је већина ходочасника имала проблем с жуљевима, склонили смо се на неко вријеме с асфалта и спустили се страном према Сланоме језeру. Поред бијега с асфалта избјегли смо и пролазак кроз Никшић, па смо макадамом стигли до Царевог моста.
Прелазак с асфалта на терен погодан планинарској нози колико је био олакшање, толико и терет. Путељак којим смо кренули људска нога није газила неколико задњих година.
Да се не би изгубили у зараслој стази, чика Драгиша нам је сугерисао испред своје куће куда и како да се крећемо. Није нас знао по именима, па нас је дозивао по бојама одјеће коју носимо.
Било је : “Зелени, иди према стијена”, потом “ Црвена, лијево”. Мада да нам не би нашега вође пута Слободана, који нас изведе на макадамски пут, сигурно би још лутали.
Некако смо се извукли из те “прашуме” у којој смо се једва провукли од купина, високе траве, оштрих и клизавих стијена те наставили обалом језера ка Царевом мосту.
Прелијепи пејзажи остајали су за нама, а расцвјетали јорговани и божурови нису могли остати неубрани. Толико букета није се могло носити у рукама, па смо овога пута имали и “покретни жбун” у ранцу.
На Царевом мосту смо одморили, па смо уз молитву и анегдоте са претходних ходочашћца и планинарења наставили даље ка острошкој стијени.
На путу према Острогу придружио нам се и један вјерни другар који нас није напустио до манастира гдје је и остао. Медо је од Царевог моста до острошке стијене позорно пратио сваки наш корак и није се удаљавао.
Пут ка Острогу по врелом сунцу и са већ набубреним жуљевима успоравао је корак, али нас је водила снажна вјера која се не може описати и дочарати, она се једноставно осјећа и покреће. То је она вјера која улива неописиву снагу гдје заборављате на сваки физички бол и кад душа хрли ка Светоме Василију чије мошти чекају у манастиру који се као ластавица увио у острошку стијену.
Ове године око шест сати стигли смо у доњи манастир гдје нас је дочекала браћа по Христу, а онда смо наставили ка горњем манастиру.
Поклонили смо се Светоме Василију, а отац Арсеније је прочитао молитву за здравље нас и свих ближњих.
Био је то диван осјећај, који се мора доживјети. То је мјесто гдје вјера у Бога чини чуда, гдје од благослова Господњег и његове милости крену сузе и гдје се у исто вријеме осмјехнете јер сте били удостојени да у част Светога Василија пређете толике километре. До Острога колико год пута да дођете било којим путем вођени увијек ћете се осјећати посебно и нико вам радост и срећу којом вас благослови Свети Василије не може узети. Она вас може само бољим човјеком начинити.
Преноћили смо у манастирском конаку, а сутрадан присуствовали јутарњој литургији и још једном се поклонили моштима Светога Василија. Послије доручка са благословом оца Зосима и пригодним даровима за све ходочаснике запутили смо се ка Билећи. Уз пут смо свратили и у манастир Косијерево код оца Теодора, те негдје око два сата дошли пред храм Светога Саве у Билећу одакле смо кренули у недјељу.
Било је ово још једно дивно путовање у историји нашега друштва које ћемо, ако Бог да, уз слогу наших планинара одржавати сваке године и временом преносити с кољена на кољено. Светосавска нит у нама нас обавезује да поштујемо наше светитеље.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
