“Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја.
Нек` се прилијепи језик мој за грло моје, ако те не споменем,
ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога.”
Псалам 136.
Давидов

15. јуна 1999.г. био је уторак; све утихнуло, ни врапца да зашушка у љесковим гранама испред камене косовске куће. Небо се намрешкало бјеличастим заром од облачја, баш ко да се заклања пред њеним очима. Зазиру небеса, земаљског безакоња се крију.

Смиља устала зарана, обавила све по кући, попила и кафу.

Но мучи је тај мук. Зна она да је рат на Косову, откуд сад толика тишина. У даљини ни гласа да се одзове. Наумила је свакако отићи до Урошевца да нешто докупи, сретне се са нашим народом, чује нове гласе. Од Доње Плешине до Урошевца има око 4км. Зазелењела се косовска поља па се под Шаром убаве као најљепши саг из Исфахана. Иде Смиља сеоским путем, плахо замишљена, а унутар себе нешто слути. Никог да је сретне, да сустигне. Па гдје је сав тај народ, ко да га је земља у се прогутала! Тек што је и стигла у Урошевац неко док је напуштао град рече јој да је Косово предано туђину, да српска војска напушта Метохију извлачећи технику преко Косова, а народ пратећи војску повлачи се према Шумадији.

Тог 15. јуна 1999. године, 13 дана пред Видовдан, колоне тенкова и војних возила српске војске, уредно, са српским заставама што се вијоре са оклопа, повлачиле су се са Косова и Метохије, послије 78 дана бомбардовања здруженог, злочиначког савеза. Пратила их је непрегледна колона цивилних возила; српски народ вођен искуствима ранијих ратова бјежао је од суровог шиптарског терора.

Око Ђаковице се већ уздизао густи, црни дим из српских села у која су закорачиле шиптарске хорде. Из Призрена се извлачио народ и војска.
“Мајко моја, па сви одоше, а не рекоше ми ни збогом!”, размишља Смиља, а пред очима јој комшије Срби што су у хитању да ухвате слободан пут према Приштини заборавили да се осврну на старицу која је сама живјела на породичном имању у Доњој Плешини. А та њена камена кућа у Плешини прича је за себе.

“Ех муко моја велика, шта дочекасмо!”

Чим је Српска војска ослободила Косово и Метохију 1912. године, српска Влада је знала да ће бити тешко управљати ослобођеним просторима старе Србије без сигурног и чврстог ослонца у народу. Шиптарски народ који је у Османлијској царевини уживао повластице и био подстицан да хара српско, дочекао је ослобођење Косова и Метохије 1912. као окупацију. Србији је био насушно потребан народ навикао да чува државне границе и животом осваја слободу. Требао јој је чврст духом, слободарски одлучан и Србству одан род.
Гдје га наћи?! Само у Херцеговини!

Пројекти колонизације Косова и Метохије српским народом Херцеговине започели су већ 1913. Свој пуни замах оствариће послије Првог свјетског рата.
Земља косовска за разлику од оне херцеговачке плодна је и сваким благом дарована. То је права житница. Ту се као у Херцеговини никада није оскудјевало у основним животним намирницама. И најпростијим ралом брала се фина жетва.  А опет доћи и живјети у тек ослобођеној косовској земљи, пуној зала, није било лако и није било за свакога. Одметнути шиптарски разбојници (качаци) већ у првим годинама ослобођења правили су озбиљне проблеме српској држави.

Међутим, висока патриотска свијест, стална борба за слободу и независност вукли су Србе Херцеговце Косову и Метохији, судбински. Вратити се Косову било је више од живота!

Највећи број српских породица Херцеговине и населио се са Косова прелазећи Црну Гору. Старо херцеговачко становништво повлачило се пред турским напредовањем према Далмацији, Лици и даље на запад. Мало је оних српских породица које су у Херцеговини биле и прије Косова (народ те породице зове старинцима).

Неизбрисана свијест о косовској ђедовини уз економске разлоге, условљене животом на кршу и камену, покренула је сеобу из Херцеговине на Косово и Метохију. Најприје појединачно, а касније и масовно. То је од Чарнојевића сеобе, био први организован повратак Срба на косовску земљу.  Херцеговина је заиста обновила српско Косова.

Отац Смиље Бајчетић вративши се из Америке, гдје је тешко радећи као и многи Херцеговци зарадио нешто новца, одлучио је да се из Мириловића код Билеће пресели у плодно Косово. Купио је земљу у Доњој Плешини, на 4 километра од Урошевца. Осим Бајчетића, ту је било и других херцеговачких породица; међу првима су се у Доњој Плешини населили Шешлије из билећког Подосоја.

Нешто касније чим је Србија учврстила управо над новоослобођеним земљама ови Херцеговци ће постати њен главни ослонац у управи. Постављени су на одговорне дужности у Косову и Метохији, тако да Ристо Шешлија из Подосоја постаје предсједник општине у Гатњу, а Васо Слијепчевић из Самобора код Гацка, у Неродимљу.
Доња Плешина је иначе старо српско село које је још од 1454.г. било чисто српско са 87 српских кућа.

Доласком Срба Херцеговаца започео је његов васкрс послије вијековне робске тмине. Плешине је дивно, питомо село у подножју планине Кукуљице, на југо-источним обронцима Шар-планине.  Како је забиљежено, природа га није могла бољег створити! Кроз мало село протичу двије рјечице, Плешинка и ријека Пука – чисте планинске воде чија су врела који километар даље на планини Кукуљици.  Остало је запамћено запажање Ђура Нинковића из Нецвијећа код Требиња, касније такође насељеног у ово село: „И кад је суша, Плешини је Бог помог`о“.

А није ни за чудо таква Божија угода, јер Доња Плешина је надомак Неродимља, љетне престонице цара Душана. У двору у Неродимљу умро је српски краљ Стефан Урош Други Милутин, а тај двор био је и омиљени љетниковац цара Душана. У Горњем Неродимљу код цркве Светих Архангела до 1999.г. растао је бор који је својеручно засадио цар Душан. Шиптари су уласком у Неродимље 1999. посјекли и запалили тај бор. Скоро сам чуо од неких Косоваца да је младица изникла из горевине. Кажу подмладио се царев рукосад.

Оба свјетска рата носила су са собом и прогон херцеговачких колониста са Косова и Метохије. Но они су се упорно насељавали. Запамћено је да су се три пута враћали и почињали све са згаришта. Послије Другог свјетског рата комунисти су законом забранили повратак избјеглог српског народу на Косово и Метохију.  Партијаши црвене куге, најзлогласнијег усуда кога су Срби икада задобили, населиће на питома српска имања Шиптаре из албанских врлети.

Бајчетићи из Мириловића претрајали су у Доњој Плешини, издржали су и чекић и наковањ комунистичког затирања. Смиљина браћа и сестре су се поженили и поудале, скућили се и раселили по Србији. Она се није удавала, остала је на очевини.

Ту ју је затекао и 9. јун 1999. када је потписан Кумановски споразум СРЈ-НАТО о повлачењу српске војне технике и људства са Косова и Метохије. Остала је сама у селу, нико је и није обавјестио да је Србија потписала уговор о окупацији КиМ. А и да су је обавјестили не би никуда пошла. Како каже, нема она куда са земље гдје је цио свој вијек трајала и сагледала.
Бака Смиља Бајчетић (86 година) до данас је једина Српкиња у селу Доња Плешина, у општини Урошевац, која је остала на својој очевини. Не жели напустити српско Косово!
Има она код кога поћи у Београд, али не жели, не може, нема мира у томе.

Преживјела је свакојаке муке од Шиптара, псовали су је, пријетили јој, крали имовину, 2008.г. један комшија Шиптар ју је претукао и отео јој око 1.000 евра које је добила од породице за обнову куће. Телефон су јој злоупотријебили па је због високог рачуна морала отказати телефонски уговор. Све је то претрпила ова старица од 1999.г. до данас.

Живи од 45 евра социјалне помоћи, храном су јој помагали војници страних мисија на КиМ, обилази је и једна докторка Славица Чанковић. Живи за тај дан када јој Славица долази.

2010. године обновљена Српска драма Народног позоришта у Приштини са представом “Не очајавајте никад”, иначе Нушићевим комадом, обишла је сва села и градове КиМ гдје има Срба.
У Урошевцу, у селу Доња Плешина, цијели ансамбл играо је представу само за баку Смиљу испред њене камене куће. Глумци су тада изјавили да су доживјели сами смисао свога позива играјући за осмијех ове српске старице. Бака Смиља им је подијелила љешнике из своје баште, радосна што је њено двориште опет испуњено.

Каже од скора је ни шиптарска дјеца не псују. Нема ко ријеч да јој поклони. Купује намирнице у шиптарској продавници на српском језику, њихов језик никад није ни учила. Услуже је. Земљу је дала двојици Шиптара да је раде, да бар у трње не зараста. Нико је сад не дира. Остало Косово пусто, само она Српкиња у њему.

Ових дана бака Смиља Бајчетић налази се у болници у Грачаници због мање хируршке интервенције на нози. Послије отпуста из болнице враћа се кући и земљи у Урошевац.
Распитујући се за њено здравље, позвао сам њеног сестрића и рекао му да ће Слободна Херцеговина објавити текст о овој чудесној Српкињи, Косовки, Херцеговки.

Каже ми добри човјек гласом празнине:
“Коме ће ти текст, кога то више и занима!”
“Нека га!”, велим му, “Продали су Срби све што је свето, продаће и жртву Смиље Бајчетића. Али нек` остане помен у времену да је једна Српкиња родом из Херцеговине остала велика у муци и претрајала на страшном Косову!
Нек` се прича и приповиједа док је људи и задњег Србина.”

ГОРАН ЛУЧИЋ / СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА