• У Саборном храму у Требињу, трећи пут  у организацији Удружење поштовалаца Југословенске војске у отаџбини из Требиња одржан је помен првим жртвама усташког терора из Требиња, страдалим 1. јуна 1941. године. Помен је служио свештеник Мирослав Ратковић. Тога дана од усташке руке мучено и убијено девет српских домаћина: Владо Н. Поповић, Васо Бабић, Милан Брковић, Илија Кукурић, Шћепо Ђурић, Душан Ногулић, Влајко Паликућа, Гашо Ковачевић и Радован Лечић, што је био први у низу злочина почињених за вријеме НДХ на подручју Требиња.

Из Загреба у Требиње 28. маја 1941. године стигао је Боривоје – Боро Ротквић са групом студената Загребачког универзитетаи којој су били: Јозо Јурковић, Јукић, Томић, Младеновић, Францетић, Бабић, Личанин… У договору са усташама из Требиња (које су чинили у највећој мјери требињски муслимани и Хрвати) саставили су спискове виђенијих требињских Срба, које је требало убити рано ујутру, 1. јуна. 1941. године. У суботу, 31. маја 1941. године, приређена је у бившем Официрском дому заједничка вечерана којој је донијета одлука о хапшењу и убијању свих угледних Срба у Требињу и најближој околини.

Исте ноћи и сутрадан 1. јуна, усташе су кренуле по српским кућама и углавном поубијали на кућном прагу, по унапријед припремљеним списковима, оне Србе из Требиња за које су „знали“ да су припадали предратној четничкој организацији (престижно удружење ветерана из Првог свјетског рата, у коме је било и неколико требињских муслимана).

Ротквић, са својом групом и уз помоћ требињских усташа, као и јединице домобрана хапси по унапријед припремљеним списковима 60 требињских Срба – мјештана (цивила). Према извјештају тадашњег требињског свјештеника Владимира Ј. Поповића, у Требињу је тада ухапшено око 200 цивила. У усташко – домобранским извјештајима се наводи да ће дио ухапшених бити убијен, али не у Требињу, већ ће их одвести ван града и тамо убити. Непосредно по хапшењу, усташе убијају деветорицу требињских Срба…

Жртви би наредили да стане уза зид, а потом јој из непосредне близине пуцали више пута у потиљак, не обазирући се на присуство породице, па и сасвим мале дјеце убијеног мученика.

Сутрадан по убиству 2. јуна 1941. године, по цијелом граду осванули су излијепљени плакати на којима је писало да су сви стријељани Требињци (наведена су њихова имена) наводно, били четници који су припремали побуну против усташке власти. Уствари, Мухамед Шарић је прије 1. јуна ’41. лично донио из Дубровника унапријед одштампане плакате, којима је требињском становништву требало објавити убиства Срба. На плакатима је било остављено празно мјесто за накнадно испуњење имена стријељаних.

Исто тако налијепљени су плакати са назначеним забранама и казнама. Између осталог на њима је писало да за сваку хрватску главу (тада су и муслимани – усташе сматрани Хрватима) биће стријељано 100 Срба, као и да се Србима и Јеврејима у граду Требињу и околици, забрањује кретање од 17:00 до 06:00 сати.

Стопама својих предака из 1914. године, усташе 1941. године у Требињу уклониле су све ћириличне натписе, чак и са споменика у центру града. На уласку у градски (Дучићев парк код два камена лава поставили су дрвену таблу, обојену црном бојом са бијелим словима: ЗАБРАЊЕН УЛАЗАК СРБИМА, ЈЕВРЕЈИМА, ЦИГАНИМА И ПСИМА.

Усташе су бесповратно уништиле и поломиле више споменика поклона требињског пјесника Јована Дучића свом граду: Његошеву бисту објесили су о платан, скинули су и анђела са споменика „Херојима за слободу“. Уклоњена је и ниска ограда од камених стубова повезана ланцима око овог споменика.

Тадашњи предсједник општине, Мухо Ресулбеговић наредио је да се ове двије бисте одложе у магацин ватрогасног друштва, и тако су сачуване.

Нестале су статуе Херкулеса и Атласа на улазу у Стари град, као и рељефни грб Требиња. (неке од њих и послије рата). Усташе ломе и два орла раширених крила на Дубровачкој капији, које је Дучић поклонио Требињу. Мермерни кип античког бога Плакира у фонтани у Градском парку, усташе гађају из пушака и потпуно уништавају. Послије рата направљена је копија овог кипа у бронзи. У том погрому на све српско, усташе су на православном Градском гробљу у Подгливљу и у православном гробљу на Прљачи поломиле већину споменика, у неке пуцајући из пушака…

Иако је прије три године постављен камен темељац, Требиње ни данас нема споменик борцима ЈВуО и невино страдалим цивилним жртвама Другог свјетског рата…