• У почетку на ружи није било трња. Тада је и човек био без греха.  Са грехом изникло је и трње.

Тако започињем разговор са самоуким ромским сликарем Радомиром Усаиновићем, . Љубазно сам примљен и срдачно почашћен у Ромској галерији у Београду, где су изложена његова дела. „Један смо род, сви смо од три Нојева сина који преживеше потоп.“, приповеда ми овај човек који у Богу тражи одговоре. Како се то догодило да смо једни другима постали смртни трн?!

• Господине Радомире, хвала Вам што сте одвојили своје време да се обратите нашим читаоцима. Замолио бих Вас да нам се представите, реците нам како сте почели сликати и где сада живите?

– Рођен сам у Ћуприји. Сликање ме привлачило од ране младости. Мој отац је волео да црта; гледајући његове цртеже, посебно једну слику „Бели коњ“, пожелео сам да се тиме бавим. Почео сам да цртам од 13. године. У Основној школи било је телентованијих од мене, али ја сам радом и посматрањем природе много више напредовао од њих. Јер посматрајући природу човек стиче знање које се не може научити из књиге или у школи. Кроз утиске из природе сам Творац подучава ум. Гледајући разно биље, животиње, лептире, птице, гледајући небо, човек више научи него читајући о томе. Хтео сам да упишем Ликовну академију, али моји родитељи нису ме могли школовати. Сам сам учио, из љубави. Тренутно живим у Београду; радим у Ромској галерији која се развила из Музеја ромске културе.

• Ове године је обележена 75. годишњица од оснивања Јасеновачких логора смрти. У сећању на најстрашнији тренутак људског страдања и најсрамнију државу од злочина, чини се да кратко застајемо крај понора у који је гурнут ромски народ. А гурнуто је по озбиљним проценама од 80 000 до 120 000 Рома – само хрватски подаци бележе око 6 000 ромске деце убијене у Јасеновцу. У општем болу страдања, као да довољно не саосећамо са страдањем ромске заједнице и тако пропуштамо да извучему суштинску поруку. А то је да је сваки живот немерљиве вредности, а његово гашење и занемаривање неопростив грех пред самим Творцем. Како сте дошли на идеју да сликате призоре из логора Јасеновац и Стара Градишка?

– Знајући да је Пикасо насликао чувену слику „Герника“, која осликава врисак пред ужасом, пожелео сам да и ја нешто слично урадим. Не само као сећање на страдале Роме, већ уопште као протест против страдања људи. Осећао сам да сам део тог страдања. Читајући Библију схватио сам колико је и сам Исус пострадао, да Срби, Јевреји и Роми нису једини у свом страдању. Наш Господ Исус Христос много је пропатио од људи и саосећао је на крсту са свим тим мученицима у логору које људи уморише. Кроз ове слике хтео сам управо то да покажем, да у нашој голготи нисмо били сами. Бог са крста одавно нам се придружио.

• Гледајући Ваше слике са ужасима Јасеновца посматрач осећа „библијско страдање“, али и снажну поруку да ту није крај. Заправо, јасно поручујете да велики расплет тек долази, јер тек ће се срести они из Јасеновца и они поред Јасеновца; жртва и џелат, посматрач и сведок – на Великом Суду који треба да нас све раздели. Они који су доживели искуство геноцида али и млади људи који не могу разумети шта је то геноцид, када буду тумачили Ваше поруке шта не би смели да забораве?

– Што човек сеје то ће и пожњети! У Светом Писму стоји: „Бојте се Бога и подајте Му славу, јер дође час суда Његова! Поклоните се Ономе који је створио небо и земљу, мора и изворе водене!“ На крају ће човек морати дати одговор јер као разумно биће одговоран је за оно што чини и пред Богом и пред људима. За сваку празну реч коју је изговорио, за свако зло дело, за све што је учинио добро или лоше, једнога дана мораће да понуди одговор. Све брзо прође. А човек рођен од жене кратког је века и пун је немира! Само човек рођен од Бога, имаће спаса и уточишта. Млади морају размишљати; у навали лошег и отровног што им се нуди чак и у књижарама, да би изабрали оно добро морају читати вредне књиге које ће им оплеменити душу. Нека се склоне од телевизора и не дозволе да им, све оно негативно што им се приказује, помућује ум. Млади данас узимају алкохол, цигарете, наркотике; све негативно се у њима подстиче, а уз то дубоко су несрећни и занемарени. Удаљили смо се од Бога, то је наш Јасеновац!

• Jако упечатљив део Вашег диптиха „Стара Градишка“ је приказ усташе који држи одсечену главу војводе Павла Ђуришића, команданта снага Покрета отпора краљеве војске. Можете ли поделити са нашим читаоцима како сте насликали крв која капа из војводине главе?

–  Слика је била у црно-белој техници, али ја сам хтео да назначим ту крв која се слива из одсечене главе. Имао сам све боје на палети, међутим ја сам желео нијансу праве крви. И у том часу, сасвим спонтано порезао сам прст, а пошто сам баш тада радио на том детаљу, употребио сам своју крв као боју и пренео је на платно. Саосећајући са страдањем тог војника, симболично сам се повезао за његовом патњом.

•  Још један детаљ је занимљив, то је овај торнадо који се види поред логорске капије. Назвали сте га торнадо смрти.

– Сво то страдање и зло доживео сам као торнадо, јер торнадо кад се спусти за собом оставља пустош. Као да је непријатељ хтео да муњевито и из корена уништи све што му смета. Зло је духовни торнадо, све чупа из корена и оставља за собом само смрт.

• После свих ратова, па и ових последњих, највећа заједница Рома опстала је у Србији; на попису становништа ипак мањи део њих изјаснио се да припада ромском народу, остали крију своје порекло; социолози кажу да је положај ромског народа и других незаштићених група у једној заједници мерило моралне зрелости те заједнице, јер меримо се кроз однос према најслабијем. Сетимо се да је један од првих ромских часописа у свету издат у Београду, 1935.г., „Романо лил“. Какав је данас положај Рома у Србији?

– Положај Рома у Србији је јако лош; ја не кривим само српско друштво које свакако има битну улогу у укључивању ромске заједнице у државне системе, али највећи непријатељ ромског народа је незнање. У Библији има реченица: „Изгибе народ мој јер је без знања!“. Немамо систем васпитања наше деце, а без тог основног знања немогуће је напредовати. Многа деца не иду у школу јер су одбачена, неуредна, без опреме. Због тога великим делом кривим и њихове родитеље, јер све се мора подредити напору образовања. А опет, данашњи свет жели необразованог човека, јер са таквим је лако управљати и користити га.

• Шта морамо учинити да нам се Јасеновац не би поновио?

Вратити се Богу, читати Свето Писмо. Обратити пажњу на ближње, комшије, чинити добра дела као што су наши стари то знали…прихватити свако добро па макар долазило и од смртних непријатеља, а свако зло одбацити ако је и од најближих. Волети човека, јер у малим стварима је излаз и срећа. Страдање је последица греха и удаљавања од Бога.

“ Као што је сигурно да се у жиру налази храст, тако је сигурно да се у Божјем обећању налази дар!“

• Г. Усаиновићу, искрено Вам захваљујем што сте одвојили своје време и са нама поделили Ваше мисли и дело. Желим Вам даљи успех и свако добро од Господа!

– Хвала и Вама што сте ме посетили.

Разговор водио и текст уредио: Горан Лучић
Извор: Слободна Херцеговина

НАПОМЕНА: Овај текст први пут је објављен на порталу Слободна Херцеговина 2. октобра 2016. године