Баш у једном таквом времену – када су се сунца међународног права помрачила (као што су помрачена и данас), и када је германска омраза према Србији била надошла толико да је ни Дунав није могао истећи, када је десетоструко већа војна сила ударила на малобројну, не и безначајну, сјеверну српску Краљевину, са првим задатком да `Србија мора нестати`, а сви који је памте на ланцу скапати… У таквом времену помрачења правде Србија је имали једну сигурну резерву у завјетном косовском жишку Краљевине Црне Горе!

Ослободилац Метохије у Првом балканском рату, кључни савезник Србије на Брегалници и ослободилац вардарске Србије у Другом балканском рату, почетком Првог свјетског рата начелник штаба Врховне команде Црногорске војске и командант Херцеговачког одреда као најјачег дијела Црногорске војске, сердар Јанко Вукотић, носио је тај завјетни косовски жижак! Он ће из овог огња запалити ново српско државно васкрсење на Кајмакчалану, а као главнокомандујући црногорске војске у Мојковачкој бици, суштини велике војне операције која је омогућила извлачење главнине српске војске преко албанских и црногорски планина, даље према јадранској обали и Крфу.

У славни спомен и вјечну захвалност на ово херојство и жртвено страдање Краљевине Црне Горе, њеног народа и војске под командом сердара Јанка Вукотића, Савез удружења потомака ратника Србије 1912.-1920. јуче је у Београду обиљежио дан упокојења великог војводе са Мојковца. Помен на 4. фебруар 1927. године када се у Београду упокојио витешки изданак косовског збјега, сердар Јанко Вукотић. Над његовим вјечним почивалом на Новом гробљу у Београду потомци српских ратника са поштовањем су се присјетили једног часног српског и војничког живота и дјела.

На гроб сердара Јанка Вукотића, гдје су сахрањене и његова жена Милица и кћерка Василија, цвијеће су положили Милена Харамбашић, г.секретар Савеза, Иван-Вања Стратимировић, в.д.председник ГО Савеза у Београду и Васо Глигоревић, председник Општинске организације Савеза „Миливоје Анђелковић Кајафа“ на Звездари.

У име Савеза потомака ратника Србије 1912.-1920. свијећу је запалио Горан Лучић, члан Савеза и члан Одбора литерарне секције. Пјесму у славу сердара Јанка Вукотића написала је и говорила пјесникиња Дара Трифовић, потпредседник литерарне секције Савеза „Милутин Бојић“, а пјесму у славу битке за Кајмакчалан написао је и говорио Горан Лучић, члан литерарне секције Савеза.

Потомци српских ратника обишли су и гроб пуковника Миливоја Анђелковића Кајафе, такође славног ратника из Првог свјетског рата, команданта Дунавске дивизије и учесника свих великих битака, а који се упокојио 6. фебруара 1927. године у Београду. Његовом јучерашњем помену присуствовао је и његов праунук.

Поменути су и бројни потомци српских ратника који су се упокојили у прошлој години, а који су током живота улагали напоре да се јунаци српских ратова памте и славе.

Поменуто је и свето Косово и Метохија са којим се истакнуто данас наставља нечасна нагодба и предаја.

Са гробова ослободилаца и осветника Косова, Метохије, Брегалнице и Кајмакчалана потомци српских ратника су поручили да прихватају само једну нагодбу и само једну реалност за Косово и Метохију – ону коју су стварали и бранили сердар Јанко Вукотић и његова кћерка Василија на Мојковцу!
То је реалност живог јединства Србије и Црне Горе са светим Косовом и Метохијом!

Јер као што огањ не може постојати без воска, и као што восак нема смисла без огња, тако Србија и Црна Гора немају смисла и постојања без Косова и Метохије!

И да пролаз према мору
Снова буде скупљи неба,
Остаће нам све што треба!
Остаће нам један сердар на Мојковцу да нам стражи,
Остаће нам и Гаврило, са Милунком Васкрс тражи,
Остаће нам то Косово и његово море крви,
Остаће нам све што треба да будемо опет први!