Благо гробу, и у тами што се сјаји,
ком кандило припаљују нараштаји.

Зм.Ј.Ј.

У судници: Грабеж, Чабриновић, Принцип, Илић и Јовановић.

Седмог јула ове године, на летњи Крстовдан, навршиће се 101 година година од преноса посмртних остатака Гаврила Принципа и његових пет саучесника у сарајевском атентату. Тог 7. јула 1920. године пренесени су посмртни остаци из Терезина, републике чешко – словачке у Сарајево и положени у заједничку гробницу у старом српском православном гробљу на вечни починак. Из сарајевског затвора, након изречене пресуде, 28. октобра 1914. године, одведени су: Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић, и Трифко Грабеж у Терезин (Maria-Theresienstadt) у Чешкој а Митар Керовић, Недељко Керовић и Јаков Миловић у Мелередорф у Аустрији. Аустроугарске власти су оцијеили да затвори у Сарајеву, Зеници и Лепоглави нису довољно сигурни за „крвнике Монархије“.

Соколски слетови одржани су у Прагу 1907. и 1912. године, али ни један слет није био толико значајан као онај из 1920. године. Била је то прилика, да се по завшетку слетске свечаности крене 1. јула у Терезин. У раним јутарњим сатима раним возом кренули су соколи на сјевер чешке земље. Већина пратилаца била је у соколским униформама, а уз чланове чешке и југословенске академске омладине, међу осталим била је и Вукосава, рођена сестра Недељка Чабриновића.

Описујући пренос посмртних остатака Гаврила Принципа и осталих јунака, записао је писац Стеван Жакула да је то била дужност и обавеза сенима, свих оних који узидаше своје кости у темеље наше заједничке слободе.

Прва мисао о преносу посмртних остатака јавила се у Хаџићима, на жељезничкој прузи за Мостар, гдје је живио Гаврилов брат Јово и један дио његове родбине. Почетком 1919. године образован је одбор за пренос костију и подизање споменика. Одбор је предводио Ристо Самоуковић и Бранко Кашиковић, индустријалац у Хаџићима. Радом одбора дошло се до закључка да се изврши пренос у заједничку гробницу кости свих из Терезина, а не само Гаврила Принципа. Даље, рјешено је да се изврши пренос страдалника Мишка Јовановића, Вељка Чубриловића и Данила Илића, објешених 3. фебруара 1915. у кругу сарајевског војног затвора. Вјешање и сахрана под једним брдом у околини извршено је у највећој тајности.

Одлучено је да се и кости Марка Перина, који је умро у затворској болници исто пренесу. А исто тако и кости Богдана Жерајића, који је 1910. године приликом отварања босанског сабора извршио атентат на генерала М. Варешанина. Жерајић је био ђак на загребачком свеучилишту, одакле је по том задатку стигао у Сарајево. Сачекао је генерала пјешадије Варешанина који се возио у кочији, и на њега испалио пет метака. Како ни један метак није погодио Варешанина нити његовог пратиоца мајора Хелера, Жерајић је шестим метком пуцао себи у главу и тако се убио. У то вријеме дјеловала је и хрватско српска коалиција, чији је програм био уперен против Аустрије. Поред тога босански сабор је имао задатак да усмјери сва три народа да дјелују самостално, а не удружено.

Једино се није могло ући у траг гдје је скончао Лазар Ђукић.

НА ГРОБУ ВИДОВДАНСКИХ ХЕРОЈА – Послије извршеног помена, на гробу држи говор млади соколар. Снимак Божоћ, Сарајево.

ЧЕШКОСЛОВЕНСКОМ НАРОДУ ПРИЛИКОМ РАСТАНКА СА КОСТИМА ВИДОВДАНСКИХ ХЕРОЈ

На Видовдан 1920. године одржавао се велики свесоколски слет чехословенског соколства, и то по први пут послије великог рата у слободној чешкословенској земљи. Била је јединствена прилика да соколи буду пратња помрлих хероја.

Проналажењу гробова у Аустрији увелико је потпомогао и финацирао отправник послова у Бечу др. Черовић.

Ексхуманацију гробова је извршила југословенска академска омладина из Прага уз помоћ терезинске општине и са тамо оформљеним одбором који је имао намјеру подићи им споменик. Велика заслуга за проналажење гробова припада жељезничару Франтишеку Леблу и његовом оцу који је био поткомандир страже у терезинском затвору. Они су једини знали локацију гробова. Причао је Лебл да је Принцип био смјештен у ћелију у коју су сунчаве зраке дневно могле можда само десет минута ући. Били су му то најмилији гости. Добио је најпре туберкулозу костију због чега му је ампутирана рука. Касније кад је туберкулоза захватила и плућа пребачен је у болницу. Ту га је лијечио љекар Нијемац који је успоставио пријатељски однос са Принципом. На питање да ли жали због учињеног дјела, одговори му је bio, да само жали што је погинула женска, а то му није била намјера. Принцип је умро 28. априла 1918. године и из неког разлога од тада се та ћелија чува празна.

Писац Стеван Жакула је записао: „Нас је послала земља Босна, део слободне Југославије, да јој донесемо остатке њених великих мртвих синова. У крвавом и тешком рату Босна је изгубила толико своје драге деце, да их неће никад моћи да сакупи у своје материнско крило. Ова, коју јој ми носимо и која су јој најмилија и њене љубави најдостојнија, имала су, поред славе која ће им бити вечна, још и ту узвишену срећу, да их, пошто су без страха положили своје младе животе на олтар слободе, прими у себе земља јуначког чешког народа, да им свеже гробове зеленилом обележи рођена сестра и на вечни починак у домовину отпреми рођени брат“.

„Носећи у слободну и уједињену отаџбину, братском руком сачуване свете реликвије ових синова српскога народа, који су јој ту слободу и уједињење својом жртвом и својом смрћу донели, ми испред Југословенства, одајемо пуну и топлу благодарност великом чешком народу за сву љубав, пажњу и осјећајност, исказану њима, а испред светлих духова видовданских хероја, који у зрачним висинама поносно лебде данас над свима нама, слободним и самосталним, кличемо:

„Да живи јуначки чешкословенски народ!
Да живи велика и братска Чешкословенска република!
Да живи племенитом крвљу искупљена Слобода!

У Прагу, 1. јула 1920.

За одбор за пренос костију видовданских хероја: Др. Богдан Видовић, члан одбора и Стеван Жакула подпредседник.

Исти текст је исписан и на чешком језику.

САХРАНА ВИДОВДАНСКИХ ЈУНАКА У САРАЈЕВУ – Извор: Илустровани лист 1920. година.

ПОВРАТАК У ОТАЏБИНУ

У књизи Недељка Жакуле се спомињу заслуге тадашњих сокола: др. Лазе и Богдана, Уроша Човића, Душана Богуновића, Ђуре Гашпарца, Миливоја Милетића, Динка Базелија. Један од ових учесника, Душана Богуновића нове власти су ухапсиле и стрељале га у Београду 1945. године.

Разумјевањем жељезничке дирекције у Прагу, одобрен је специјални вагон за превоз а уз то и специјалне пропуснице за прелаз преко царине. Срећом и случајем, Жакула се нашао са Јеромиром Шварцом, познаником још из школских клупа. Он је био дуго времена жељезнички чиновник у Босни. Уз његову помоћ све је било лакше. Вагон с посмртним остацима био је прикопчан као посљедњи у специјалном соколском возу. Домаћини су поклонили четири сабље, како би се уз пут за вријеме задржавања држала почасна стража испред вагона.

Путовало се ноћу, а на путу кроз Линц, Брук и Грац, те преко аустријске границе није било никаквих непријатности.
„У Загреб смо стигли некако око пет часова изјутра. Док сам ја, седећи целу ноћ на тврдој клупи, сакупљао и истовремено растеривао са уморног чела несавладљиви јутањи сан, трже ме глас једног брата сокола:

• Брате старосто, устај и спремај говор, ено на станици пуно света!-

На мјесту сахране постављена је ова спомен плоча и капела. Спомен плочу су усташе уништиле 1941. године. Послије Другог свјетског рата била је постављена друга плоча.

Дигао сам се и прибрао. На станици је заиста било много света, нарочито школске деце, а између њих је, с часа на час, промицала по која бела и уштиркана капуљица уштирканих побожних часних сестара. Сумњиво. Кад је воз стао, нико да приђе и Бога да нам назове, а камо ли да нас запита, ко смо и одакле путујемо. Разумео сам све. Орлови су правили некуда у загребачку околицу свој летњи недељни излет и, окађени тамјаном, врзмали се по перону загребачке станице.

У Загребу смо морали чекати неких пет часова док нас нису превезли на другу жељезничку станицу и док наша два вагона нису прикачили уз воз који креће према Броду. И са те бисмо станице кренули готово неопажени, да тога дана није у Загребу Савез југословенских женских удружења одржавао своју годишњу скупштину“.

Воз је свечано дочекиван у Какњу, Високом, Подлуговима, Илијашу, Семизовцу и Рељеву. На станици у Сарајеву није било задржавања, већ се транспорт продужио трамвајем до улице Војводе Степе. Одатле је спровод кренуо сарајевским улицама до православног гробља на Кошеву.

ПОКЛОН ХИТЛЕРУ – Слика 219. Рођендански поклон Хитлеру, скинута спомен плоча Гаврилу Принципу из Сарајева, 20. април 1941. – Извор: Karlhajnc Dešner: Katoličke koljačke orgije u Hrvatskoj ili „carstvo božije“.

На крају писац Стеван Жакула пише: „И кад би ме неко хтео да запита, којим се делом из свог живота највише поносим, ја бих му, без устезања и предомишљања одговорио, да је то, што сам био један од оних који је с целим напоном и свога духа и свога тела порадио, да се изведе ово патриотско дело с пуно пиетета. Јер, ако и чим на свету, ја сам овим – а у томе ми не може нико разуверити – ухватио, како оно народ каже, души места“. Тако завршава опис овог догађаја Стеван Жакула, лички Соко, који је рођен 1875. у Перушићу а умро 1939. године у Београду. Био је поред Лазе Поповића и Душана Богуновића најактивнији члан Соколског покрета код Срба.

Приредио: Томо Радусин

Извор: Жакула Стеван. (1930).
Од Терезина до Сарајева“. Београд, 1930.