• Јелена Лучић је однела прву награду “Бранислав Нушић“ у Републику Српску. На конкурсу, који је по 44. пут организовало Удружење драмских писаца Србије, а под покровитељством Министарства културе Србије, међу оригиналним делима и у саставу захтевног жирија, који су чинили Владимир Ђурић Ђура, књижевница Тамара Лујак и драматург Зоран Стефановић за победничко изабрано је дело Јелене Лучић “Рупа“.

Ради се о једноставној причи, лирској трагикомедији, чија је радња смештана у Босну и Херцеговину и описује радње из свакодневног живота обичног човека, прожете апсурдом, менталитеом, теретом прошлости, последицама геополитике и све то кроз хумор какав смо налазили код Петра Кочића, Бранка Ћопића, Емира Кустурице.

Међутим, овај комад има свој, индивидуални приступ и лични печат писца. Јелена је комадом “Рупа“ дала свој допринос драматургији “лагано, суптилно плетено и изведено, поетски и мисаоно, на одмерен начин“, као што стоји у образложењу жирија који је међу бројним оригиналним делима изабрао драму “Рупа“ за награду “Бранислав Нушић“.

Управо све наведено је био повод за разговор са овом талентованом уметницом, која је веома спретно и вешто своја сагледавања друштва преточила у речи на хумористичан начин. У свакодневним људским суочавањима са “несавршеним“ друштвом, Јелена је препознала оно универзално и то нам представила кроз комад “Рупа“.

• Добитница сте награде „Бранислав Нушић”. На неки начин остварили сте и историјску димензију, јер је ова награда први пут стигла у Републику Српску. Дуга традиција, као и списак лауреата, говори да сте се нашли у пробраном друштву. Како је настала „Рупа”?

– Прича је веома једноставна. Најприје још као дјетенце погледате Зафрановићеву „Окупацију у 26 слика” и стекнете цјеложивотну, неизљечиву трауму, такву да и у рукама Ђура Чворовића, сваки пут кад гледате „Балканског шпијуна”, видите само маљ и нож. Затим, неколико година касније, сада већ као тинејџер, свједочите томе како аутобус из Лордановог филма постаје стварност за власнике и „кориснике” сва три аутопревозника у Рупи која вас је самим рођењем допала. Дочим, по окончању тог историјског надметања у кољачини трауме се умногоструче, а онда вас овлашћени аутопревозници и кроз три деценије након тога непрестано подсјећају на то да вам је нож стално под вратом а маљ над главом, и да је само питање дана кад ће вас и сјецнути односно млатнути. Под претпоставком, наравно, да не будете бржи и „мудрији” па сјецнете или млатнете први… Тако истраумираном бићу, притом и склоном писању а несклоном сјецкању, преостаје једино да се склони у своју бајку о страху и измашта ликове какве би вољело сретати и у стварности и међу којима би се осјећало сигурно, као и они с њим… И „Рупа”, дакле, с наводницима и без њих, има своју историјску димензију, трајање у времену и простору, а ова са наводницима почела је да настаје тек коју годину након што је установљена награда „Бранислав Нушић”. Испада, тако, да су и награда и награђени комад старији од Републике Српске. Можда их зато она и не сматра догађајем од „историјског значаја” те се тим поводом ни најмање не узбуђује нити оглашава.

• У образложењу жирија о додјели ове награде за комад „Рупа” наводи се да се радња ове лирске трагикомедије односи на реално савремено друштво подијељено између апсурда, окова прошлости, и прозирности свих. Од писца се и очекује да буде критичар друштва, па какву сте Ви поруку хтјели да упутите својим читаоцима?

– Незахвално је сугерисати читаоцу „шта је писац хтио да каже”. Оно што је хтио то је и рекао, а на читаоцу је да речено рашчита у складу са властитим животним и читалачким искуством, сензибилитетом, ставовима, увјерењима… Осим тога, мислим да је став аутора у овом комаду толико јасан и гласан да га и не треба тумачити. Нема ту ничег закукуљеног и замумуљеног, може се само бити „за” или „против”. Аутор се недвосмислено сврстао на страну човјечности, а она нема ни име, ни пол, ни вјеру, ни нацију. Кад смо већ код тога, како би било да се, за промјену, макар закратко у човјечности надмећемо? У узајамном доброчињењу и, рецимо, у подсјећању на људе који су помагали једни другима и једни друге спасавали, па да се на њих и угледамо? Ето, нека то буде порука. Јер, како каже једна од јунакиња у „Рупи” (а све моје јунакиње су мајке!): „Ваљало би мало и на дјецу мислити. Вакат је…”

• Статива 1, Статива 2, Пенал, Кројф, Каниђа су термини и имена јунака који се помињу у драми. Ови појмови су чак и онима који не прате фудбал јасна асоцијација на ту најважнију споредну ствар на свијету. Па, може ли се живот поредити са игром (фудбалом)?

– У контексту „Рупе” може, јер поред ријешености да се истрчи на терен, која је кључна и без које ништа не бива, подразумијева тимски рад и свијест о његовој нужности, промишљену тактику и стратегију, а богме и наоштрене крампоне што је и разумљиво, јер опстанак оних који дјелају по принципу „Срце на терен” и њихове дјеце зависи од исхода утакмице. Нимало случајно, ја сам на терен извела жене-мајке, притом и супруге негдашњих ратника, а рат је, као што знамо, као и фудбал (још увијек, ипак) превасходно „мушка ствар”. У том смислу, прижељкујем моменат када ће и у животу коне назути копачке и заједно са разумнијим дијелом мушке момчади почети да улијећу клизећи тамо гдје треба. Оштро и неодступно!

• Један од наслова је и „Из икса у један”. Кладионичари би рекли да је упркос тврдом отпору гостију домаћи фаворит ипак побиједио. Да ли је и у савременом животу све постало лако предвидиво?

– Много шта јесте. На примјер, да гости долазе неминовно, често и непозвани, али по правилу у врхунској опреми и кондицији, уиграни до перфекције, подржани моћним спонзорима и изверзирани у намјештању утакмица… У таквом односу снага, уз подмићене судије и дио властитог тима, домаћину не гине двојка.

• Мултиет(н)ичка бајка о страху је поднаслов Ваше драме. Како Ви тумачите страх и да ли се он уопште може ет(н)ички дефинисати?

-Страх голмана од једанаестерца није истовјетан страху неког Емира од неког Милоша и обратно. Одсуство етичности у односима двије етничке групе у најмању руку значи омаловажавање оног другог, а онда и настојање да га се потчини, па протјера, па затре… У сваком случају ријеч је о злочину. И ето нас у зачараном кругу: гдје је злочин ту је и мржња, а гдје је мржња ту је и страх – од наредног злочина, у народу познатијег као освета.

• Да ли се наше вријеме разликује од прошлих или је све ово већ виђено само су методе постале суптилније? Да ли је ишчекивање (Годоа) људски усуд који ће остати непромјенљив ма гдје живјели?

– Ако мислите на методе манипулације којима се човјек и умно и тјелесно поробљава, оне су свакако и суптилније и ефикасније. Тако је и ишчекивање постало усуд утолико што је савременом човјеку утувљено у главу да ни на шта не може утицати нити било шта промијенити, па му онда ништа друго и не преостаје осим да се узда у „Неочекивану силу која се изненада појављује и рјешава ствар”… Па је ли ономад у Мексико Ситију петорицу Енглеза предриблао и постигао Гол вијека Дијего Армандо или Годо?

• Да ли се ишта у Вашем животу промијенило након што сте постали лауреат овог значајног признања?

– Ништа се није промијенило. Након пар дана радости породице и пријатеља, узбуна је прошла и све се вратило у нормалу. Тако ваљда и треба да буде.

• Ваше дјело је препоручено за штампање и за извођење. С обзиром на то да и сами режирате, како Ви замишљате ово дјело на сцени?

– Вјеровали или не, не замишљам га. „Рупа” је писана као драма за читање, са јасном свијешћу да нема никаквих изгледа да заинтересује било коју позоришну управу у овдашњим Рупама, у којима се од мржње и квазипатриотске реторике више не може честито ни дисати, некмоли слободно говорити. Другим ријечима, како ништа не распирује, то овај комад чини неисплативим, дакле сценски неупотребљивим. А читати се већ може. Објављен је у књизи „Повремени инциденти у крвотоку”, гдје су још и драме Ненада Тадића, Сање Савић Милосављевић и Зорана Тодоровића, такође награђиваних аутора из Републике Српске. Наш издавач, пјесник Слободан Јовић, усудио се да објави чак двије књиге са драмама исте четворке, а у плану је и трећа.

• Дјело завршавате реченицом „Крај првог полувремена”. За разлику од фудбала живот нема друго полувријеме. Или ипак има?

– Право питање би било како ће тећи друго полувријеме у Рупи. Ја сам написала прво, лопта је сада у ногама евентуалних читалаца (оба пола). Да одиграмо тикет?

Драгана Шиповац /СРПСКО КОЛО