• Недавно сам обилазећи Фрушку гору  са великом знатижељом посјетио манастир Шишатовац. О њему сам као професор књижевности природно био солидно обавијештен. За оне који о овом манастиру мање знају основне информације могу наћи под одредницом МАНАСТИР ШИШАТОВАЦ на Википедији, али у нешто краћем облику и на сајту Епархија сремска. Руку на срце, баш овдје почињу моја прва изненађења и зачуђеност пред чињеницом да на сајту Википедиа  има много више информација о манастиру Шишатовац  него на сајту Епархија сремска СПЦ.  Посебно истичемо значај зборника радова о манастиру Шишатовац у издању Балканолошког института САНУ из 1989. године чији је главни уредник Динко Давидов.

Али, ово сазнање је само увод у моју тугу која своју болну манифестацију у коначници добија у непосредном сусрету са самим манастиром Шишатовац.

Ведар је дан. Вјетар промјенљивим интензитетом дува и дан чини пријатним. Заустављамо се на празном паркингу испред манастирске капије. Са лијеве стране је зградица, рујинирана, са разбијеним прозорима и изблиједјелим натписима из којих се види да је то некад била  канцеларија мјесне заједнице Шишатовац, а у другом дијелу канцеларија и вјероватно још по нешто која припада локалном водоводу. Случајним погледом кроз рујиниране отворе види се да је унутрашњост веома запуштена и да ту одавно нико не долази.

Испред нас је чесма са питком водом. Изграђена је  у стилу манастирском са фреском светитељке заштитнице.

Крећемо према великој манастирској капији са широким бетонским стубовима  и са металним крилима. Са лијеве и десне стране на тим бетонским стубовима двије велике изблиједјеле иконе.  Она на десној страни скоро потпуно пропала, одлијепљена до пола и заиста у непримјереном стању.

Лагано се крећемо према самом манастиру опчињени његовом величином која нас очарава. Са десне стране велики обновљени конак. Обилазимо око манастира очекујући да ће нас неко видјети и обратити нам се. Али никог нема. На  манастиру велика врата, затворена. Тишина. Све је празно. Само вјетар некако тужно цвили око манастира. Из радозналости дотакнем кваку на бочним великим вратима  и видим да су отворена. Улазимо побожно и полако очекујући да ћемо ту затећи неког. Али све је и у самој манастирској цркви празно. Огромна, фасцинантна, али празна манастирска црква својом бјелином огромних зидова и сводова дјелује некако необично, доста празно. Нигдје ничега што сам за тај велики Шишатовац  који је био у 19. вијеку свјетионик вјере, културе и српске слободарске мисли, очекивао.

С лијеве стране уз улазна бочна врата само мали, свега неколико редова дуг запис, са штурим одштампаним информацијама о самом манастиру и о Вуку Исаковичу као једном од ондашњих ктитора. На зиду један велики дрвени крст и неколико мањих икона око њега  и неколико икона на олтару. И поново та празна бјелина укрштена са  чудном тишином.

Нигдје трагова старог сјаја који би бар у неком виду морали бити присутни иако је манастир много пута разаран.  Нигдје помена Лукијана Мушицког, архимандрита шишатовачког, нигдје помена о великанима српске историје који су се око овог манастира у оно вријеме окупљали. Само бјелина и тишина која одјекује.

Излазимо у порту гдје нас дочекује поново вјетар који некако болно завија.

Обилазимо поново око конака. Закључан је. Куцкамо на прозор. Однекуд се у унутрашњости конака појави неки цивил. Видимо га кроз прозор у приземљу. Питамо: „Има ли кога“? Каже нема нико. Он нешто, по свој прилици, унутра поправља. Није расположен за разговор. Губи се у другој просторији.

Суочени са одговорима тишине и једином реченицом тешком као ударац маља  „Нема нико“ полазимо према излазу из манастирске порте. И док са неком чудном тугом у срцу и са празнином у манастирском окружењу напуштамо простор овог некадашњег српског културног  средишта у сјећање нам избијају стихови Рајка Петрова Нога:

Из нових фрасака стара туга веје
Није све пропало кад пропало све је.

С надом да ће Епархија сремска од манастира Шишатовац, уз Божју помоћ, поново начинити културни и духовни центар и с болом у души што то већ сада није, одлазимо из Шишатовца  да му се поново враћамо, али сви, у скоро, за сам манастир неко боље вријеме.

Раде Р. Лаловић