Само нама који смо цио радни вијек провели у образовању радећи и као непосреедни реализатори наставних садржаја у учионици, и као савјетници за одређени наставни предмет у педагошким заводима је у потпуности познато колико је значајно стално стручно усавршавње наставника , поготово у првих десетак година њиховог рада. Стручно усавршавање данас је значајно и из разлога што наставни програми на скоро свим катедрама на којим се школују будући наставници још увијек робују комунистичким стареотипима или још горе у дијелу који је, ко бива, осавремењен робују мондијалистичким и глобалистичким погледима на живот и свијет који је све више заглављен у хаосу и безнађу мегалополиса.
Стручно усавршавање наставника представља континуирану и осмишљену допуну знања стеченог током студија, јер је оно поред недостатака наведених у претходном ставу увијек и само минимални залог за стицање дипломе и професорског знања у области која је одабрана при упису на факултет. Сликовито речено, та стечена диплома вам је исто као купљена улазница на одређену врхунску позоришну представу коју ваља разумјети. А разумјећемо је само онолико колико себе будемо усавршавали, нпр. у театрологији, глуми, сценографији.
Дакле, стицањем дипломе професора одређеног наставног предмета ми само стичемо право да уђемо у учионицу и станемо за катедру. А шта ћемо испричати ученицима то зависи од тога колико ћемо се сваког дана квалитетно припремати и стицати нова знања.
Али, стручно усавршавање наставника није само и искључиво припремање за наставу. То је само онај редовни и неопходни дио. Право стручно усавршавање подразумијева стицање недостајућих знања и стално праћење и усвајање нових знања која се свакодневно презентују у новим књигама и у стручним часописима. То нам омогућава да не стагнирамо, да не застаријевамо, да се ослобађаамо комунистичких и глобалистичких стереотипа, него и да смо у току и са промјенама у научној мисли из наше струке, али и из социологије, историје и опште културе.
Овдје ћемо споменути само неколико примјера научних расправа без којих је у савременом социолошком окружењу интерпретирати наставне садржаје из српског језика и књижевности и из историје једноставно немогуће. Односно, могуће је, али је таква интерпретација не само погрешна, него потпуно ван здраве логике.
Да би се садржаји ових предмета правилно интерпретирали професор мора добро да познаје истините друштвене и историјске околности у којима ми живимо и у којима изводимо наставу националне групе предмета како би и та материја, и социолошко окружење у коме се одвија процес образовања за младе људе били разумљиви. Наравно, ту није довољан само савремени контекст, него је веома важан и у много чему врло битан историјски контекст који је углавном идеолошки био погрешно представљен те га ваља наново дефинисати.
Да је то заиста тако илуструје микро преглед недостатака знања из наше историје, а и из књижевности. Наставни кадар који изводи наставу из ових предмета врло мало зна, или скоро ништа поуздано не зна о страдању српског народа у Јадовну, у Јасеновцу, у Пребиловцима, у Старом Броду код Вишеграда, у Пивским долима, у Велици на Чакору, о Новосадској рацији, о страдању у брдима Кочевја и Камника. Али се скоро ништа ваљано не зна ни о Кошарама, ни о пробоју посавског коридора и о страдању бањалучких беба које су вољом Натоваца остале без кисеоника утоку отаџбинског рата за Републику Српску. Мало или ништа се не зна о Бљеску и Олуји на подручју Српске Крајине.
А историјских докумената има довољно која се могу користити у оквиру наставе историје, а све више је и књижевних дјела која свједоче о тим страдањима.
Само треба читати и имати мало воље за попуњавање недостајућег знања.
О свему овом се на наставничким факултетима ништа не говори.
Због свега овога, али и због свега другог овдје не реченог мора се темељито радити на стручном усавршавању наставника и на ревизији свих наставних програма у српским школама. Због тога ми овдје и предлажемо да професори националне групе предмета за почетак пажљиво и студиозно проуче наредних неколико књига како би допунили своја знања и иста пренијели на генерације које долазе његујући тако културу сјећања на наша страдања, наш историјски пут и наше коначно ослобођење од идеолошких комунистичких и глобалистичких наноса који разарају не само нашу школу, него и наше породице, историјске и културне вриједности и нас као народ.
Стручно усавршавање наставника представља континуирану и осмишљену допуну знања стеченог током студија (фото: www.sainakademija.rs)
Ево неколико књига које нам свима могу бити од користи:
Петар Милосављевић, Увод у србистику
Петар Милосављевић, Српски филолошки програм
Милош Ковачевић, Српски језик и српски језици
Јелица Стојановић и Драга Бојовић, Српски језик између истине и обмане
Јелица Стојановић, Пут српског језика и писма
Мило Ломпар, Дух самопорицања
Јован Дучић, Вјерујему Бога и у Српство
Миле Медић, Завештања
Дарко Ђого, Завет и порицање (српско богословље или мегалополис)
Дарко Ђого, РусƄ
Ги Метан, Русија – Запад, хиљаду година рата
Слободан Владушић, Завет и мегалополис
Раде Р. Лаловић, Памтим да бих постојао
Српска поезија страдања и патње – зборник радова
Пред сјенима српских мученика – поетска руковет (мини антологија)
Емил Влајки, Демонизација Срба
Јован Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од 16. до 19. века
Љубомир Јакшић – Дурковић, Србија и Ватикан 1804-1918,
Василије Крестић, Непознати Штросмајер
Милош Ковић, Велике силе и Срби 1496. – 1833.
Гидеон Грајф, Јасеновац Аушвиц Балкана
Зоран Петровић Пироћанац, Избрисати српски вирус: мала антологија расизма и шовинизма на крају миленијума
Јован Деретић, Културна историја Срба
Српски духовни простор, зборник радова
Владета Јеротић, Вера и нација
За почетак је ово сасвим довољно, а након ишчитавања ових књига путеви ће се сами отварати ка новим сазнањима.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
