Биста Алексе Шантића на Калемегдану (фото: Трифко Ћоровић)

Наш велики и признати историчар књижевности Предраг Палавестра, карактер мостарских Срба видио је у споју „болећиве и пркосне самосвијести, с једне стране, и предузимљивог, промућурно дрског прагматизма с друге“, у споју „вјерске тврдокорности без имало нетрпељивости и љуте патријархалности без трагова клаустофобије.” Њихов друштвени рад, Палавестра је посматрао у чињеници да су наши Мостарци, у једном нараштају, прелазили пут друштвеног успона какав је на другим странама трајао и стољећима.

У националном раду, сасвим особени, мостарски Срби су скинули фесове, модернизовали чаршију, развили мрежу трговачких и новчаних односа и кренули на Запад као да је њихов одувијек, мада су се и даље, каже Палавестра, сваког јутра, окретали према Истоку и крстили пред кућним иконама.

Њихов цивилизацијски замах, остварен на прелазу из 19. у 20. вијек, означио је Мостар као културно средиште српског културног југа. У вријеме пјесника, чију стогодишњицу смрти обиљежавамо, Мостар је вршио културне захвате првог реда, и то у условима аустроугарске окупације, кроз удружења, као што су мостарски књижевни круг, „Гусле“, „Зора“ и „Мала Библиотека“ и кроз еманацију талената и националне воље једног Дучића, Ћоровића, Кисића, Пахера, Митриновића, Гаћиновића и других мостарских ђака. Та генерација Срба, поново је свој народ приближила Дубровнику и јадранском Средоземљу, успостављајући – како наводи Палавестра – нову чврсту везу између панонске, моравске и медитеранске културе.

Тај Мостар је основао прву српску читаоницу у Босни и Херцеговини, прву српску банку, прво српско занатлијско друштво, а „Гусле“ су биле најбоље пјевачко друштво у читавој земљи. Мостар је прво мјесто опозиције Аустрији, први Калајев противник у окупираној земљи, творац првог покрета за слободу штампе и прве мале српске побједе над свемоћном владом. У таквим условима, живи и ствара Алекса Шантић, брижљив, отмен, изразито талентован и национално одговоран, посвећен „Гуслама“ и „Зори“, до те крајности да прати свако слово, јер је боље да ништа не објављује, него да тамо „пише којешта.“ Шантић преводи са њемачког и италијанског, а Дучић са руског, њемачког и француског језика.

Средишње гласило, чувена „Зора“, у чијем епицентру су Шантић, Ћоровић и Дучић, шири своју културну зону утицаја на „Малу библиотеку“ и њен „Пријеглед“, брижљиво пратећи све културне и књижевне догађаје, подухвате и настојања нових актера и њихових дјела, попут листа „Народ“ којег уређује Ристо Радуловић и попут нове плејаде: Шантићеве млађе браће Стефана и Јакова, до братића Милана С. Шантића и Милана П. Шантића, Османа Ђикића, Владимира Ћоровића, Милана Радуловића, Јована Палавестре и Хамзе Хума.

У пуном значењу ријечи, Шантић је прославио Мостар. Његово име је дуго одјекивало махалом, могло се препознати у жубору „робиње Неретве“, у мистичним сјенкама Емине на мостарској калдрми, у свему што је Мостар са својим културним српством, могао понудити српској нацији, култури и књижевности. Шантића је одликовало и то – пише Скерлић – „што је његов патриотизам на реалном основу и позитивне садржине, што он не воли народ-нацију као једну апстракцију, већ народ-пук, живе људе, сељака.“

Црњански је писао да се „једино још Шантићеве родољубиве песме читају“, а Перо Слијепчевић је дао и формулу Шантићевог духа: „крв јуначка, душа девојачка.“ Тин Ујевић је тврдио да у Шантићевој поезији човјек „осјећа не само да је он дио земље и народа већ да су и земља и народ дијелови његове широке душе“, дакле, једна „права, искрена лирика.“ Шантић је поставио природу, српство, сиротињу, лептира и благодарност Богу за централне мотиве своје лирике, држећи побожност, патриотизам и љубав као доминантне теме свог стваралаштва.

Алекса Шантић је бесмртни пјесник мртвог Мостара, благословени лирик распете Херцеговине и пјеснички чувар крхког људског добра. Шантићу дугујемо читаво једно стољеће узалудности, читав један Мостар, који се за стотину година од Шантићеве смрти преметнуо из српске културне престонице у српску гробницу.

Шантић, међутим, остаје недодирљив, и све што је остало од систематски истребљиваног и потискиваног духа српског Мостара, траје и трајаће кроз Шантића, кроз сузу мученичког стиха, јер „благо томе ко сузе има, у њега срце умрло није.“

Раде Црногорац