Уводне назнаке

„Када је – по писању Св. владике Николаја – краљ Стеван Дечански победио краља бугарскога, он није хтео улазити у бугарску земљу, нити робити бугарски народ, него с бојног поља упутио се у испосницу, да пости и Богу се моли“. (Изабрана дела, стр. 418) 

Овај историјски догађај је узоран пример који на најбољи начин репрезентују суштаство и онтологију српског националног бића: довољно је бити свој на своме,  бранити своје огњиште и своју слободу, а не чезнути за оним што је туђе, јер је, како каже наша пословица: „туђе хуђе“ (у туђе не дирај, туђе је проклето). Али, Срби су (нарочито у новијој историји) кроз отклон према туђем, почели да показују веома уочљив нехај и према сопственом  територијалном наслеђу и животном простору, који су им преци оставили, најчешће уз велике погибељи и људске жртве. Олако су прелазили преко неправедних, незаконитих и насилних (најчешће волунтаристичко-политичких) одлука, којима је сакаћена њихова државна територија. Она није прекрајана само због геостратешких интереса,  пре свега, западних сила, већ су јој велике губитке нанели и комунистички моћници, који су донели многа решења на штету српског народа. Након тога, остајала су нам само повремена и маргинализована јадања, а најчешће се преко свега прелазило „ћутке“, док би, пак, они који су запоседали српске територије наставили даље да активно раде на фалсификовањима, извртањима чињеница и разним измишљањима, чиме су полако „бетонирали“ неправедно остварену  добит. Често би се ти аргументи ослањали на силу моћних, који су их штитили  и помагали у кројењу доказа без аналитичких сазнања, просте логике и истине, да би се у каснијим фазама „добитници“  користили све страшнијим дезинформацијама и крађама (у току је отимачина српске народне баштине и борба са суседима око примата и заштите нематеријалне културне ризнице код УНЕСКО.а). На понеко освртање на ова питања говорено је како је све „већ завршена ствар“ и реалност која се више не може мењати. Ако би се неко од Срба  нашао и усудио да проговори о овим темама то је увек (по устаљеном клишеу)  проглашавано националистичким, шовинистичким и великосрпским приступом и мишљењем. А много је таквих примера где су Срби, без обзира на „закон обиља аргумената“ (Л. Колаковски), који су били у њихову корист, губили своје територије, а онда и своје становништво, своју културу и свој идентитет (од Македоније, Косова и Метохије, значајних делова Албаније, Црне Горе, Дубровника,територија РСК, делова БиХ …).

Прилика да се подсетимо на ове болне чињенице и да поново кажемо понешто о овој тематици јесте стогодишњица од када су се Срем, Бачка, Банат и Барања (као саставни делови Војводине, одлуком скупштине Војводине) прикључили Краљевини Србији, а што се збило 25. новембра 1918. године. Међутим, као што је познато, Барања (противно свим правним и другим релевантним аргументима и доказима) данас није више у саставу Србије,  као уосталом и многи други делови српских историјских територија.

Неки од примера пројектованог инжињеринга у сакаћењу Србије

 Знамо да  БЈР Македонија и македонска нација (као смишљена и измишљена креација комуниста) обухвата уствари искључиво Вардарску Македонију, односно некадашњу српску територију, која је, као таква, након неколико векова, поново ушла у састав српске државе 1913. године, а   1918. године, пробојем Солунског фронта, опет ослобођена, уз огромне српске жртве. Дакле, македонска држава је формирана  на легитимном и међународно потврђеном српском простору, не задирући, при том,  у Егејску Македонију, која је припала Грчкој и Пиринску Македонију, која  је припала Бугарској, а  које су остале увек у саставу ових држава (границе које је Србија са њима успоставила остале су исте, али њена територија није). Уз то, обе ове земље ни данас не признају постојање македонске нације, већ се овај етникум користи махом у регионалном значењу. Грци их оптужују не само за крађу имена своје историјске покрајине, већ и за присвајање многих националних симбола и историјских обележја.

Поред наведеног, не треба заборавити да је Скопље у време краља Милутина постало главни град српске државе, а у њему се крунисао и цар Душан. Током 19-ог века још су у разним деловима Македоније живела многобројна српска племена. Према писању Јозефа Милера, Аустријанца, који је био медицински официр у турској армији срединим 19-ог века, она су живела у источним планинама и побрђу око Дебра, у области Струге, као и на источној обали Охридског језера, па даље, у долини Ресена и Преспе, у граду Битољу и његовом североисточном окружењу, у долини Сребрнице и то у Опторошу, Србици, Махмуши и Мртвући, као и широм леве, источне обале Белог Дрима (Кремови, Мирожиш, Ћупрово, Гребник, Злокуће итд.). Српско племе Мијаци у данашњој БЈРМ (које се дуго опирало бугаризацији и комунистичкој македонизацији) још чува своју крсну славу. У компактнијем смислу, српска национална свест је и даље присутна у пределима Скопске Црне Горе (Старо Нагоричане), па преко Скопља, до Куманова. Поред тога, многи топоними су сведочили о српском трајању: Старо Србци и Мало Србци (код Битоља), Србљани и Србица (код Кичева), Србово и Србица (у подручју реке Бистрице), затим Србчиште итд.

Сама македонска нација (призната тек АВНОЈ-ем и стварањем социјалистичке Југославије 1945.) је, по свему, вештачки компонована и научно и природно неутемељена, са вештачким језиком као хибридним спојем неколико јужних дијалеката, чије су разлике у односу на српски језик мале и без значаја. Политички срачунато удаљавање од свега што је српско посебно је учињено 1967. године, када је  македонска православна црква (која није призната од сестринских православних цркава) ушла у раскол са Српском патријаршијом. (Македонци су, поред осталог, присвојили и српске манастире и инсистирају на томе да су они њихови).

И док се ових дана Грчка и Македонија договарају о обострано прихватљивом називу ове државе, Србија се понаша незаинтересовано као да то није била њена територија.

Државно подручје Старе Србије распарчавано је и преуређивано и када је у питању Косовско-метохијска област. Наиме,  већ 1946. године Тито је проширио ову административну целину, придодавши јој на тадашњих 15 још нових 14 општина: Витину, Гњилане, Гору, Звечан, Зубин Поток, Косовску Каменицу, Косовску Митровицу, Ново Брдо, Исток, Пећ, Призрен, Лешак, Подујево и Штрпце. Тек са данашњег становишта виде се страшне последице таквих решења, а посебно је неразумна одлука да им се 1959. године припоји и чисто српска општина Лепосавић (са пола Копаоника).

Срби су 1913. године олако одустали и од Албаније због страних притисака и како се говорило, тадашње историјске реалности и боље будућности. Одустали су од предачког наслеђа и своје дуге историје на тим просторима, остављајући  тамо свој народ и сасвим га заборављајући, а он је временом изгубио право на свој језик, писмо, српска имена итд. (Данас је ситуација нешто повољњија).

Зна се да је у средњем веку територија Албаније припадала српском царству, док је древни Скадар био престоница више средњевековних српских држава. Св. Јован Владимир је први свети краљ са тих простора.

У Првом Балканском рату, заједно са Косовом и Метохијом и Старом Србијом, ослобођен је и највећи део Албаније. Српске новине су 1912. године штампале разгледнице са поздравима из Драча и српског приморја. О вишевековном српском присуству на поменутим подручјима сведоче и многи манастири и цркве, који су најчешће у рушевинама: манастир на Белом Дриму Јелене Балшић, црква Св. Јована Крститеља близу Скадра, а недалеко одатле је и црква Св. Срђа и Вакха. У Драчу је постојао српски манастир, који је срушен у време Фадиља Хоџе 1957. године.

И многи сачувани топоними широм данашње Албаније су српског корена: Велепоље, Широпоље, Тарабош, Брдањола итд.

Иако се Албанци не либе да присвајају туђу земљу, туђе познате личности и историју ( тако су Ђурађа Браниловића Кастриотовића –Скендербега, иначе Србина, присвојили као свог националног хероја), они ипак тешко могу оповрћи валидне научне податке проф. др Каплана Буровића (Албанца српских корена) да је 75 – 80% становништва Албаније српског порекла, а да је, такође, 82%  народа на Косову и Метохији српског порекла. Ови подаци су наведени у његовој докторској тези, коју је одбранио у САД.

Црна Гора, која је сматрана „најсрпскијом“ од свих српских земаља, постала је држава у којој се прогони и затире све што је српско, или подсећа на српско присуство. Вештачка (комунистичка) нација убрзано гради свој идентитет на „истрази предака“ (чак су од суда  тражили да се утврди да Његош није Србин), затим на антисрпству и измишљеном пореклу, уводећи непостојећи црногорски језик, латинично писмо и нову црногорску цркву, која треба сасвим да истисне стару Црногорску митрополију, која је у саставу Српске патријаршије (поред осталог, кроз покушаје одузимања храмова, као и коришћењем других препознатљивих метода примењиваних на простору БЈРМ).

Ако оставимо по страни све познате чињенице које историјски потврђују српска својства и српско биће Црне Горе, те прихватимо „реалност“ у којој  се „кликује“ о самосталности и „самобитности црногорске нације“, ипак се морамо упитати: по ком то основу Суторина са својом околином (80 квадратних километара површине, и између 5 и 7 километара морске обале) припада црногорској држави. Не постоји ни једна одлука у Црној Гори да се њоме потврђује ова територија као своја, јер је она до 1947. године припадала Требињском срезу (Требиње је сада у Републици Српској). Тадашњи комунистички функционер БиХ Ђуро Пуцар Стари је великодушно (без одлуке било кога државног органа) поклонио ово подручје Црној Гори. А зна се да је Председништво АВНОЈ-а, 24. фебруара 1945. године, територију БиХ   дефинисало у границама  одређеним Берлинским конгресом из 1878. године. То значи да је Суторина увек припадала Херцеговини (на камену међашу, вероватно из доба Аустрије, а који се и данас налази код бензинске пумпе у Игалу, пише „Ерцеговина“). Самим тим, позната одлука Бадинтерове комисије (у време распада СФРЈ) да авнојевске границе међу Републикама постају државне границе, овде није доследно спроведена. Тиме је Републици Српској ускраћен   једини излаз на море, а под притиском Брисела и Вашингтона сваки поновни разговор о овом питању је проглашен „беспредметним“ и (за сада) „цементиран“ јер је Црна Гора (са Суторином) ушла у НАТО.

О одвајању Дубровника од српског матичног стабла (у политичком, културном и књижевном смислу) готово да се више не говори, нити пише. Та навика је преузета из доба комунизма, јер су уста свима запушивана да је то хрватско наслеђе.

И у Републици Српској Крајини  као заштићеном подручју Уједињених нација, а противно одредбама Међународног права,  хрватским војним акцијама, под називом „Бљесак“ и „Олуја“, направљен је погром, при чему је протерано око двеста педесет хиљада Срба, а њено постојање је укинуто. Српска држава је на то загњурила главу у песак.

У тематском смислу о коме говоримо, тужну  историјску чињеницу представља и припајање Барање Хрватској 1945. године, иако она никада у историји није била њена територија (чак ни у време НДХ). То су учинили комунисти, а да, при том, није донето никакво законито решење. Тиме је насилно анулирана одлука Срба, Буњеваца и осталих јужнословенских народа, о њеном присаједињењу Србији, заједно са Сремом, Бачком и Банатом, а коју је прочитао политички првак Јаша Томић 25. новембра 1918. године.

Дакле, све су ово примери сакаћења српских територија и српских националних интереса,   о чему се, нажалост,  код нас готово више и не говори. Наравно, о поменутој проблематици се може писати и много шире и много  подробније, него што је то овде учињено, уз шта би ишао и  целовитији приказ  релевантних чињеница и потребне документације. Али, за ову прилику верујемо  да је сасвим довољно скренути пажњу широј јавности на ова питања, како се не би сопственим нехајем и равнодушношћу трајно одрекли својих историјских територија и свога народа, који је, најчешће,  неправедно остајао ван своје матице.

Изговорено на Научном скупу „Барања кроз векове“,  који је одржан у Сомбору 13. 10. 2018. године, у организацији удружења „Матица српска у Дубровнику“