• Док очекујемо усвајање измена Закона о језику и писму, у коме би се поред осталог требала наћи и одредба да је ћирилица матично писмо српског народа, па ће због тога бити обавезна њена употреба у службеној преписци свих републичких, јавних и научних установа, у органима локалне самоуправе, предузећима и медија у којима је држава већински власник, наговештава нам се да су надлежни органи Републике Србије и Републике Српске решени да овим изменама допринесу очувању српске вековне културе, како би сачували свој национални идентитет.

То се може постићи ако будемо поштовали прво сами себе, ако будемо чували своју ћирилицу, српски језик, своје наслеђе, српске обичаје, српску културу и тиме будемо препознатљиви у свету, баш као и онда давно када се Европа одушевљавала српским језиком, и српским ћириличним писмом, читајући наше народне песме.Кроз протекла времена многи су свесно, у циљу остварења својих идеја, негирали српски језик и српску ћирилицу, све у циљу сатирања српске културе, а тиме и саме Србије и српског народа.

Борба за очување ћирилице и српског језика била је вишевековна.
Користећи дјело Саве Мркаља „Сало дебелога јера либо Азбукопротрес“,  Вук Стефановић Караџић је 1811. године завршио процес прилагођавања ћириличног писма српском језику. Свестан своје српске припадности и неминовне борбе за очувањем свог националног идентитет, још давне 1848. године, Светозар Милетић је у чурушкој цркви позивао народ на борбу против Мађара, који су наметали свој језик, гушећи тиме српску народност.

Званично становиште Аустроугарске монархије, приликом анексије Босне и Херцеговине, било је да треба потпуно забранити ћирилицу, јер се тиме наводно брани западна цивилизација. Српски језик је требало преименовати у „земаљски„а касније и у „бошњачки језик„.

Ради остварења својих освајачких и националних циљева увођени су посебни закони по питању спског језика и ћирилице, све у циљу стварања новог поретка у Европи.

На почетку Другод светског рата, усташке власти су 25. априла 1941. године донеле закон по коме се забрањује употреба ћирилице у јавном и приватном животу, чиме латиница постаје службено и једино писмо на територији НДХ. Забрањено је штампање књига на ћирилици а сви јавни натписи писани ћирилицом морали су бити замењени у року од три дана.

И у време Јосипа Броза, сваки онај ко се противио начину политичког решавања српског питања у Југославији био је смењен и означен као српски националиста.

Тако се и др Благоје Нешковић, шпански борац, првоборац НОБ-а, члан КПЈ од 1935. године, председник Владе Народне Републике Србије и потпредседник Владе ФНРЈ, поред осталог, успротивио политичком предлогу да се у Србији уведе латиница као равноправно писмо ћирилици, све у знаку језичког заједништва и братства и јединства са Хрватима.

Др Нешковић је проглашен великосрпским шовинистом, и уз остале примедбе, био је смењен са свих функција.

И данас је ћирилица као симбол идентитета Републике Србије и Републике Српске трн у оку многима, изазивајућу протесте и вандализам.

После толико година, морамо се изборити за судбину српског народа, за битку која траје, за српску ћирилицу, за српску културу, за српско културно наслеђе.

Најавом ових измена Закона јављају се неки антићириличари који нам поново држе лекције, негирајући оно чеме су нас учили наши славни преци, од Немањића, Лазаревића, Милетића, до Вука, Змаја, Дучића, Шантића, Кочића, Нушића, Црњанског, Андрића и многих других.

Зато треба схватити да борба за ћирилицом није национализам или шовинизам, то је потреба.

Ћирилица мора да биде важан симбол препознавања српске културе и српског народа.

Припремио: Миливоје Мишо Рупић