Познати Мостарац Борис Пешко, потомак угледне мостарске породице Пешко, преминуо је у Херцег-Новом у 93-ој години живота.
Црквена општина Мостар објавила је смртовницу у којој је наведено да је ће се сахрана обавити 27. октобра у Београду, гдје је Пешко живио.
”Обавјештавамо вас да је уснуо у Господу велики хуманиста, ктитор и добротвор Саборне цркве, господин Борис Пешко. Хвала му на свему што је несебично чинио за нас и за наш храм уграђујући себе у цркву мостарску. Вјечан покој и Царство небеско даруј, Господе, слуги Твоме, Борису. Христос васкрсе и дарова нам живот вјечни”, навели су из мостарске црквене општине на својој ФБ страници.
Пешко је био велики добротвор Саборне цркве и Црквене општине Мостар, те донатор Просвјетине стипендије ”Владимир Ћоровић” којом се стипендирају надарени ученици и студенти из Херцеговине.
Цијели свој живот био је јако везан за Мостар.
О богатој и угледној српској породици Пешко чији потомци више не живе у Мостару доносимо текст Јагоде Сердаревић.
Михо Пешко рођен је у селу Корлати котар Љубиње 1856. године, од оца Лазара (1823. – 1876.) и мајке Јованке (1829. – 1894.). Са својим родитељима и шест сестара дошао је у Мостар још као дјечак 1861. године.
Након основног школовања и праксе код ондашњег мостарског трговца Мојића, осамостаљује се и временом постаје један од водећих велетрговаца на подручју Херцеговине и шире.
Своју трговачку фирму оснива 1882. године, под називом “Трговина Михо Пешко” и региструје је 27.9.1884. године код Окружног суда у Мостару.
Дио грађе трговачке фирме Пешко, откупио је 1962. године Архив Херцеговине Мостар од Лазара сина Михе Пешке. Списи и трговачке књиге фирме “Трговина Михо Пешко” архивистички су сређени и израђен је сумарно-аналитички инвентар. Укупан број списа у свежњевима износи 71 комад, а трговачких књига 277 свезака. Списи и књиге обухватају период од 1892. до 1939. године.
Путем ове архивске грађе сазнајемо о фирми Пешко, њеном раду, пословним везама са мостарским као и другим трговцима на територији Херцеговине и бивше Југославије, затим са иностраним трговачким кућама а посебно са произвођачима из Трста и Беча. Ова фирма радила је са краћим прекидима у времену од 1882. до 1943. године. Увид о начину трговања, количинама и врсти роба, очитује се кроз наруџбенице од стране трговаца. На једној таквој наруџбеници упућеној Михи Песко од трговачке фирме (Спасоје) Комад из Гацка налази се попис слиједећих артикала “2 каше газа, 50 кг. шећера, 1 ока тамјана, 195 гр. златнобјелог гајтана, један фунаст бијели златни, 2 аршина плави полусјајни, једно баре лит. мастике, 1 коноп сарајевски око робе” и још неке ситнице, у износу од 9.226 форинти. Путем наруџбенице од 1. децембра 1917. године, Михо Пешко је наручио огледала и ситну галантерију из Будимпеште од Маxа Беттелхеима & Цомп.
Трговци са којима су имали пословне везе између осталих су били: Андрић Исаија из Калиновника (1913.), Береги Лајош из Будимпеште (1917.), Бишћевић Алија из Мостара (1914.), и други.
У 1896. години склопљен је уговор о партнерству између Илије Докића и Пешке из Мостара и Комада и Буквића из Гацка, а раскинут је 4. марта 1899. године. Након смрти Илије Докића његови синови настављају радити све до 1917. године. Ова трговина мјешовитом робом у Мостару заједно са трговином Михе Пешке улази у ортаклук послије Првог свјетског рата под називом “Прва удружена гвожђарска радња на мало и велико Докић, Билић и Пешко”. Била је смјештена у приземљу куће Докића која се налазила на углу Главне и улице Конак бр. 1. У истом простору и послије Другог свјетског рата налазила се гвожђарија у друштвеном власништву.
На конституирајућој главној скупштини одржаној 9. јула 1919. године, у просторијама свратишта “Славонија” у Винковцима, позван је између осталих и Михо Пешко приликом оснивања друштва “ЗОРА” – творнице аутомобила, мотора и господарских стројева д.д. Винковци. Том приликом Пешко је на темељу главнице од 2.000.000 круна уплатио 1.000 круна приликом потписивања. На основу његовог новчаног учешћа постао је дионичар тога друштва. Ова творница није успијела да се одржи обзиром да је већ слиједеће године доживјела ликвидацију.
Бавећи се производњом херцеговачких вина жилавке и блатине заједно са породицом Ковачина постижу висок квалитет овог пића, што свједочи добијена Часна диплома од Удружења за заштиту аустријског виноградарства на сајму у царском Бечу 1909. године.
Током пословања Михо купује некретнине, односно већи број стамбених, стамбено-пословних и пословних објеката, као и већих површина пољопривредног земљишта.
Већ тада су новчано обезбјеђени да граде стамбено-пословни објекат на три спрата са великом терасом на врху и поткровљем. Кућа се налазила између Старог и Лучког моста идући ка југу са лијеве стране. У приземљу те зграде налазила се њихова трговина на којој се и данас види натпис фирме Трговина Михо Пешко. На првом спрату становао је Лазар са супругом Јованком и четверо дјеце, Ксенијом, Татјаном, Павлом и Борисом. Изнад њих становали су Михо и његова супруга Анна, а на трећем, Ђорђе и Даринка са дјецом, Надом, Здравком и Михајлом. Етажу су користили послуга, кухарица Лиза и њен муж Петар Пис, који је био надгледник на имању (фолксдојчер). Њихова дјеца Ирма, Хелена и Карло живјели су са дједом и баком, односно Петровим родитељима иза куће. У кући Пешка становала је гувернанта са којом се искључиво говорило њемачким језиком. Била је Аустријанка и ословљавали су је са фројлан Мира.
“Своју економску моћ поједини мостарски трговци и други грађани показивали су у разним видовима, па и приликом изградње објеката и украшавајући их за своје властите потребе. На Главној улици преко пута Шантићевог парка код Силифтаровог или Вољевичиног сокака (данас Улица Браће Балаћа), налази се троспратница са украсним зубастим фризом и каменим сегментом у лучном дијелу главног улаза каменог надвратника на коме су уклесани инцијали М – П ћириличним писмом (М – П), а утиснута је и 1900. година, када је објекат изграђен. Приликом изградње куће дао је украсити улазни ходник, плафон, крилне зидове и под са бојеним ризлом. Завојне степенице имају украсну ограду у сецесионистичком стилу, вјероватно рад Шнатингера или Фромера. На трећем спрату у огради степеништа још и данас постоји једна челична ушка која је служила за ручни лифт и за извлачење намирница у корпи помоћу конопа. На међуспратним платоима налазе се такође декоративне шаре у бојеном ризлу. Осмоугаони плафон у поткровљу декорисан је са пастелним бојама и орнаментима.” (Шемсудин Сердаревић – 2001. године, из текста видео записа, РТВ Мостар)
На врхунцу економске моћи Пешко је у једном дану купио три куће на Рондоу у Мостару.
У Невесињу су посједовали хотел којег је водио Милсо Глоговац. Ту су се у љетним данима када су несносне жеге у Мостару склањали. Домаћин хотела Милсо убијен је 1941. године.
Већи број чланова ове породице активно је учествовао у друштвеном животу града. У Првом годишњем извјештају “Просвјете” 1902./1903. године, стоји, да је Пешко Михо био добротвор овог друштва. Налазимо га као утемељивача, добротвора извршујућег члана Српског пјевачког друштва “Гусле” из Мостара. Из споменице Гусала издате поводом обиљежавања пола вијека постојања и рада налазимо податке да је између осталих утемељивач и благајник био Лазар М. Пешко, једно вријеме улогу потпредсједника вршио је Ђорђе М. Пешко док се у попису извршујућих чланова налазе Ђорђе, Лазар, Миле и Јованка Пешко. Потпомажући чланови Гусала су: Лазар, Ђорђе, Даринка и Јованка Пешко. У хору Гусала често је наступао Миле Пешко – тенор.
Михо Пешко био је члан дирекције Прве српске банке д.д. Мостар која је основана 1903. године.
У Првом свјетском рату многе српске породице биле су протјериване од стране тадашње Аустријске власти у друга мјеста махом са већинским хрватским живљем. За то вријеме њихове куће и трговине биле су опљачкане и уништене. Након повратка у Мостар почињали су радити и стварати испочетка. Породица Пешко имала је сличну судбину у том рату.
Послије Михине смрти 1930. године, фирму су водили његови синови Ђорђе и Лазар под називом “Михо Пешко и синови”. Радила је до 1941. године, а повремено до 1943. године, када је престала потпуно са радом. Још док је Михо био жив склопили су уговор са Артиљеријским пуком ИИ Армијске области у Мостару, за изградњу система за наводњавање. Овај систем са колом, који ће се у народу касније назвати “Пешкино коло”, изграђен је на мјесту Букови на Неретви. У уговору од седам тачака одређено је кориштење овог система за наводњавање. Допуна овог уговора начињена је 9. јануара 1924. године. У њему пише да ће Михо Пешко након исплате од 75.000 динара, плаћајући у ратама Артиљеријском пуку ИИ Армијске области доћи у посјед ове грађевине са посљедњом ратом 1.1.1930. године. Послије исплате Пешке се обавезују да ће дио воде од ове грађевине и точка првенствено дати овом пуку под нагодбом као и за друге закупце. У случају да Пешке не испуне допуну уговора он престаје бити важећи.
Тридесетих година XX вијека браћа Ђорђе и Лазар купују највећи грађевински објекат у Мостар, назван Ђиновина. Између два свјетска рата у пословном простору приземља било је кино “Корзо”, те четири веће трговине, а на спратовима двије школе Грађанска и Виша дјевојачка. Послије 1945. године, у приземљу се, све до избијања рата 1992. године, налазила популарна “ЗЕМА”, док су остали простор користиле службе Скупштине општине Мостар.
Други свјетски рат поново доноси недаће, прогоне, одвођења и убиства чланова ове угледне мостарске породице. У јуну 1941. године Ђорђе Пешко је одведен од стране усташа и убијен. Татјана – Тања кћерка Лазара Пешке, рођена је 21. јуна 1924. године у Мостару. Као омладинка и млада скојевка учествовала је у раду Муслиманске народне библиотеке у Мостару. Члан СКОЈ-а била је од 1940. године и КПЈ од 1941. године. Са само седамнаест година доживјела је трагичну судбину у јулу 1941. године у Мостару.
За сада је њена погибија прекривена велом тајне. Нигдје у писаним документима није до сада разријешен узрок Тањине погибије.
Током Другог свјетског рата фирма “Михо Пешко и синови” престаје са радом, да би након престанка рата била извршена национализација некретнина, а аграрном реформом одузето им је пољопривредно земљиште.
Комисија за национализацију НОС-а Мостар, извршила је национализацију породичних, пословних и стамбено-пословних зграда од породице Лазара Пешке из Мостара и то: Лацина б.б.; Цим; Улица ЈНА бр. 3; Гнојнице бр. 95; Диздарева бр. 6/И и 6/ИИ; Диздарева бр. 8; Онешчукова б.б.; Маршала Тита бр. 37, 40, 52 и 123 и Браће Бркића бр. 23. Из предмета се види да је овој породици одузето: седам једнособних станова; три двособна; три четверособна стана и једанаест пословних простора. За потребе школе на Луци у Титовој бр. 123 направљене су 23 учионице за основну школу. Данас је у овој згради смјештена Музичка школа И и ИИ Ступња и Музички центар “Паваротти”.
Јованка, супруга покојног Лазара Пешке, из Гнојница код Мостара упутила је представку 1962. године Извршном вијећу НР БиХ – комисији за национализацију, ради остављања у својини два двособна стана у Улици М. Тита бр. 123 у Мостару. Комисија је одбила ову представку.
И поред свих потешкоћа које су пратиле ову породицу, десет потомака завршило је високе школе. Избијањем рата, 1992. године, посљедњи потомци Михе Пешко напуштају Мостар и то породице Здравка и Михајла са својим унуцима, укупно њих тринаест. Данас у Мостару у коме је живјело шест генерација, у коме су стварали, улагали око 140 година нико од ове породице није присутан. Сву покретну и непокретну имовину по трећи пут су изгубили.
У Архиву Херцеговине Мостар у грађи НО – технички одјељак – налазе се пројекти кућа, адаптације и доградње, породице Пешко.
На Бјелусинском гробљу налази се породицна гробница Пешка:
Парцела НГД 22.3 Г.7.
На првој мраморној плочи нема никаквих података
Друга плоча
Тања 1924. – 1941. скојевка погинула у илегали од 22.6.1941. године
Лазар 1889. – 1962.
Јованка 1900. – 1988.
Трећа плоча
Радмила 1921. – 1982.
Четврта плоча је од миљевине и налази се испод централне (заједничке) плоче.
Плоча је врло стара и пренесена је са старе гробнице. Текст гласи: Овдје леже земни остаци породице покојног Лазара и његове супруге покојне Јованке који се доселише 1865. године из котара Љубиња села Корлати. Ову гробницу сагради Лазаре* син Михаил 1896. године. Оставља у завјет породици ако** временом подиже споменик или гробницу прегради да се исти натпис стави.
Пета плоча
Ђорђе 1887. – 1941. одведен од усташа и убијен (27.6.1941. године)
Даринка 1889. – 1947.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
