• Уредница књижевног програма Студентског културног центра и добитница награде ‘Лаза Костић’ Салона књига Новосадског сајма у интимној абецеди открива колико јој је породица важан ослонац у животу, зашто је Његош кров нашег језика и бића и због чега је живот ‘непрестано чудо које траје’

Аз. Старословенско ја. Самеравање света из себе, почетак у сопству. Алекса, мој светлосни син, пројавио се кроз сан пре него што је постао. Андрић, који нас чека као савршено око где год кренемо, и написао је: “Од себе се не може побећи”.

Брат, као дубока епска прича, као бедем. Чест мотив у књижевности. Неко са ким смо поделили родитељска срца, детињство, страхове, радости. Бог, као вечито парничење, и онима који верују, и онима који мисле да не верују. Благоје, мој отац, који ме је безусловно волео.

Вино. Црно. У касно поподне. Мала магија измештања из стварности.

Глад ми је бескрајна, а руке вечно празне, певао је Раде Драинац. Међутим, у време хиперпоизводње свега и свачега, нажалост и парадоксално, глад није само духовна категорија.

Данило, мој велики син, који верује да је све могуће. Даривање (нематеријално) као блискост са другима. Душа, као језгро свега. Динара, као магична одређеност. Детињство Данила Киша, у коме је потрага за Улицом дивљих кестенова суочавање свакога од нас са светом и променом.

“Ђевојка бржа од коња”. Наша народна прича-бајка, као супстрат приповедања и магије.

Елем, тако ти је то било. Неодољива копча, нарочито у усменом казивању.

Живот, као “непрестано чудо које траје”. Као жудња. И живели, са оном чашом вина.

Земља. Вода. Ватра. Ваздух. Потврда да је живот немогућ без различитости, да је све саздано од супротности. Земља. Чудесни осећај мира кад босом ногом станем на земљу.

Искон. Као подсећање на то да ни свет ни време не почињу с нама. Икар. Као претеча људског самопоуздања и суманутости, истовремено.

Јорговани, од којих се креће “бурурет у глави”, као у Шантићевој песми. Опијајући мирис из башта, као измаглица у пролеће. Језик, као магија, као припадност, као чувар смисла.

Кућа. Родитељска, којој се враћам као месту вековања. Коректност, празна реч којој робујемо. Коза, жилава, чиста, прија јој зрак на висини. Неки кажу да је била велики непријатељ комунизма. Књига, као живот изван живота.

Лаза Костић. “Тај чупоглави вилослов”, како су га Црногорци звали. Страдао зарад, како би данас рекли, “некоректности”. И услед те исте уписао у српски језик космички трагизам.

Љепота која се прелива у лепоту. Као потрага за смислом. Љубав, шира од мушко-женских односа. Као начин постојања. Љубиша, мој муж, као део тог постојања.

Мати. Мајка, за коју се веже пожртвованост. Моја мајка, Десанка, од које сам наследила дубоку радост и виталност.

Невесиње. Сиње. Иње. Писала о њему као свом – нашем Маконду. Место у коме је настањена сама вечност.

Њежност која грли нежност. Као стапање наших језичких варијанти. Његош као кров нашег језика и бића.

Отаџбина. Некада реч већа од живота. Данас исмејана, скоро забрањена. Оморина. Притисла земљу. А знаш, кад прође, израњаш као да се наново родиш.

Породица. Ужа и шира. Као сигурност. Као подршка. Као разумевање. Као припадање. Пријатељи. Као део породице. Планине, као места приближавања небесима.

Родитељи. Чијим срцима самеравам свет. Од којих сам научила да је рад покретач, скромност велика врлина, а доброта смисао човековог века.

Сан. Потребан као ваздух. “Јер је сан о срећи, више него срећа”, Јован Дучић. Суматраизам, виши ред снохватања. Самарџић, рођено презиме, жално га свукла са себе. Санкт Петербург, једном била, али стално ми плови сновима. Саборност, унутрашња и општа. Ако је анализирамо, много категорија је у њој. И граматички, и семантички, и духовно.

Туга, Чеховљева. Таштина која се шири светом као напаст, ужасна особина. Тетка, велики понос.

Ћопић Бранко. Са великим словом Ћ. Доказ како је горко, на свој начин, крчити пут.

Устанци. Устаници. Невесињски, 1875. и 1941. Приче које се преносе, приче о граници чији живот прераста у трагички смисао. Приче о храбрости и части. О слободи као сумњивој категорији.

Фењер. Из “Мизере” Милоша Црњанског. Као светлеће око у ноћи. Помоћ. Скретница. Позив.

Ходочашће. Од речи кретања и части. Има тежину. Поготову ван религијског контекста. Хлеб, домаћи, сељачки, који мирише на топлину, радост. Хлеб и вино. Херцеговина, моја.

Црњански. Сваки редак који је написао чиста је лирика. И у прози. За Гаврила Принципа је забележио: “Везао нас је јаче него што смо дотад били везани црквом, традицијом, крвљу”. А ја мислим да нас је баш он, Милош, тако везао. Цвијета, моја чудесна баба, рођена на Цвијети.

Човек, са великим Ч и у страдању и у победи, јер реч човечност није нова. Обавезујућа је категорија коју ваља неговати. И у коју ваља веровати.

Џемпери. Плетени мајчином руком. Греју, радују и теше.

Шума као шапат. Вечито дисање невидовног. Шетати од а до ш.

Извор: Глориа.рс
текст: Маша Малешевић
Фото: Марина Лукић