• На недавно одржаном научном скупу у Врању, покренуло се питање шта југ Србије представља у српској прошлости и садашњости.

Фреска четника из Прохора

И није могло а да не заболи само овлаш додиривање чињеница које говоре о Гвозденом пуку из Топлице, преко српског Манчестера као синонима за међуратни Лесковац, до Тике&Шпица, рођака из провинције и “мочања“ као првих асоцијација за српски југ стотинак година касније. Било би врло занимљиво да нам неки мастер рад на одељењу за историју у Београду покаже (знам да се то неће догодити) који су мотиви југа били доминантни у српској штампи 1920-их, који 1930-их, а који 2020-их година и како се и под којим утицајима та слика мењала.

Али, као једно од важнијих питања поставља се и оно када се то десило. И, шта је уопште српски југ? У периоду о ком пишем указујући на јунаштво, способност и вредноћу јужњака, под тим појмом се подразумевала област пре свега обухваћена Вардарском бановином, којом се управљало из Скопља. Ма од каквих болести та држава боловала, у њеним читанкама и уџбеницима славили су се подвизи српских четника, а сваки основац морао је да зна за подвиге војводе Мицка, војводе Лунета, војводе Анђелка, Лазара Кујунџића, војводе Вука и Воје Танкосића, бојеве на Четирцу, Хочи и у Челопеку, учили су и певали песме српске епске вертикале, укључив и “Српска ми труба затруби“, тј. “Спремте се, спремте, четници“, односно “Планино моја, планино“…

Колико је то било уобичајено и нормално, изнова сам се уверавао док сам разгледао манастир Прохор Пчињски и његову непосредну околину. Древна задужбина краља Милутина посебно је добила на политичком значају када је крајем 19. и почетком 20. столећа постала упориште четника – српских специјалаца убациваних у Стару Србију, када је Прохор постао једно од средишта њихове акције.

Ту би долазили из Београда или из Шумадије, ноћили заштићени густим шумама Козјака, и потом духовно и телесно нахрањени кретали по ноћи у неизвесне походе и ратовање са Турцима, Бугарима, и Арнаутима. Тако данас на једној фресци у Прохору још увек могу да се назру четници, како се у народном оделу и са шубарама, наоружани скривају у козјачкој гори, а из равнице и манастира им стиже храна и основна помоћ. Да, четници су били осликани и на фресци и то је било нешто најнормалније.

Као што им је у истом манастиру, од ктитора обнове Недељка Ковачевића, до његових првих сарадника, подигнута без страха од политичке коректности и спомен-плоча као “четничким добротворима“. А онда је дошао Први светски рат, и улога Прохора код нових окупатора није заборављена. Светили су се у свом бесу, између осталог хапсећи и овдашњег игумана Владимира Протића и монахе (Јована и Арсенија) – и живе их палећи у шумама недалеко од манастира.

Понављам, потоња Краљевина није била идеална, али је неговала какву-такву успомену на ове јунаке и мученике; о томе говори и спомен-плоча која је подигнута у самом манастиру 1933. године. Коначно, писци од Григорија Божовића до Станислава Кракова у међутаном периоду уздигли су слику српског југа на један нови пијадестал, популаришући до Максимума оживеле традиције старих српских земаља (Старе Србије).

А онда је дошла 1945. И све се преокренуло. Фреска из Прохора са српским четницима, прекречена у време бугарске окупације, остала је још дуго скривена и од очију ослободилаца. Име четника постало је забрањено, скривено, и онда су ишчезнули најпре из уџбеника, а онда и из колективног сећања нових генерација; на њихово место долазила је епопеја Сутјеске и Неретве, Саве Ковачевића и Саве Сирогојна, и спомен-обележја (од Кадињаче до Јасеновца) несвојствена српском етосу и српској традицији. Стара гробишта четника из Македоније су оскрнављена и запустела. За “Спремте се спремте“ се надаље, деценијама, одлазило у затвор.

Колико нас данас има појма о Владимиру Протићу и његовој сабраћи, живим буктињама? Имају ли споменик или трг бар и у свом Врању? Или се култура сећања односи само на јужноморавске бригаде НОВЈ, од којих као да почиње наша историја? Коначно, најбољи сликари Старе Србије, Краков и Божовић, били су директне жртве режима. Први протеран, а други стрељан. Потом су стрељане и протеране и њихове књиге и требало је да прођу деценије па да се појаве у рукама нових генерација читалаца. Ко се данас осим србиста и историчара сећа великог Анђелка Крстића? Са њиховим одласком, гасило се и сећање на величанствено име Старе Србије. У суштини, од једног истог света из троугла Гњилана, Врања и Куманова, створене су малтене три државе и две православне цркве. Најновији догађаји имали су за циљ само да такво насилно прекрајање историје и идентитета зацементирају. Сада је Свети Ђорђе у Нагоричану не српски, већ македонски манастир. Симбол успеха српске војске у Балканским ратовима, на Зебрњаку крај Куманова, најпре је разорен од Бугара 1942, али ништа мањи злочин није било и његово вишедеценијско препуштање зубу времена – од стране комуниста.

Данас се недалеко од њега подиже једнако монументалан споменик Албанцима палим у борби за независност. Напослетку, сам Прохор Пчињски у историји је постао познат по заседању АСНОМ-а (иако има сведока који говоре да се он није ни одржао у овом манастиру), науштрб свих ранијих сјајних догађаја и личности. И тако је од српског југа почела да се гради слика као о нечему старом, далеком и слабашном. У следећој фази кувања жабе, то далеко постајало је страно, а слабашно отуђено и неприхватљиво.

Српски југ био је ампутиран из јединствене српске свести. А насилно наметнуте авнојевске границе постале су темељи нових идентитета, које су од некада регионалних прерасле у националне. То се десило са Македонцима и Црногорцима, пројекат је био да се деси и са Босанцима. При недавном боравку у Шековићима у Републици Српској, управо сам био под тим утиском: како је генерацији наших очева и Србин из Босне пре био лик из вица о Муји и Хаси, него њихов рођени брат, једнак оном у Шумадији или Поморављу. А баш ту, крај Шековића толико пострадалих и у последњим ратовима 1992-1995, налазе се древне задужбине краља Драгутина Немањића, Папраћа и Ломница, зидане безмало у исто време када и Грачаница на Косову…

И све би то био само један уздах и ламент, да недавно у издању “Катене“ не дођох до сјајно приређених говора краља Петра Првог Карађорђевића. Осветника Косова и Старе Србије. Преводиоца “Слова о слободи“ и заточника моћи устава. Да човек чита и диви се данас забрањеној речи “реинтеграција“, изговореној пред полазак српске војске на Косово у октобру 1912: “Моја ће војска у Старој Србији затећи поред хришћана затећи и Србе муслимане, који су нама исто тако драги, а с њима и Арбанасе, хришћане и муслимане, с којима наш народ живи заједно већ хиљаду три стотине година, обично делећи с њима срећу и несрећу. Ми им свима носимо слободу, братство и једнакост у свему са Србима.“ Изнад јунаштва и заштите себе од других, на делу је морало да буде и чојство и чување других од себе. Читав један кодекс који ће многим расрбљеним и обезбоженим официрима ЈНА, чак и српске националности, касније постати стран.

О овоме би могло да се пише надугачко и нашироко. Ја на крају само могу да питам: је ли ико од вас приметио да председник Србије и његови први сарадници икад цитирају осветника Косова краља Петра? И зашто не?

НЕМАЊА ДЕВИЋ