• Други септембарски викенд у Гацку протекао је у знаку највећег антифашистичког скупа српске Херцеговине посвећеног освећењу новоизграђеног споменика припадницима Голијске и Гатачке бригаде Невесињског корпуса ЈВуО и цивилних жртава комунистичког терора у општини Гацко од 1941. до 1950. године.

У предвечерје овог догађаја, у петак 8. септембра, сала Дома културе у Гацку је била претијесна да прими све заинтересоване за историјски час под насловом „Војска безгробна и идеја завјетна (Зеленгора, Лијевче поље, Зидани Мост)“ који је у организацији Клуба Гачана Београд одржао др Немања Девић.

Уводничар у тему професор историје Милан Никчевић је поздравио окупљене госте и организаторе, а посебно Драгана Поповића, потомка чувене и страдалне породице Поповић са Дражљева, који је за ову прилику дошао из Чикага.

Начелник општине Гацко др Огњен Милинковић, и сам потомак страдалне породице, поздравио је присутне и захвалио се организаторима и др Девићу, рекавши да ћемо коначно чути и видјети неке мање познате податке из наше историје.

Драшковић: Завјет предака ћемо испунити када достојно испратимо гатачког Обилића и остале мученике!  

У име организатора предсједник Клуба Гачана из Београда Слободан Бобан Драшковић је у свом говору подсјетио да ово завичајно удружење још од свог оснивања 1987. године гајио хришћанску тежњу да „ходи у истини“.

– Клуб Гачана је 2. априла 2016. године у цркви Светог Саве на Врачару одржао парастос и историјски час, посвећен Милораду Поповићу, попу Радојици Перишићу, и свим гатачким витезовима који оставише кости на крвавом путу од Зеленгоре до Лијевча поља и Зиданог моста. Надали су се и чезнули да се врате на свој камен, у свој завичај. Божјом промисли, пет година касније, управо на тај дан, упокојио се и преселио у вечност иницијатор тог скупа, назаборавни дугогодишњи председник Клуба Гачана, велики прегалац, правдољубиви и племенити национални радник, посвећеник Гацку и Херцеговини, али и читавом српству, Светозар Црногорац. Он се сада радује у Царству Небеском јер зна да смо се окупили овде како би се подсетили историјских догађаја и личности и још једном извукли поуке из страшних подела српског народа који се догодио у Другом светском рату са вером да се оне више никада неће поновити.

Драшковић је подсјетио да се предуго ћутало о усташким зверствима, као и почињеним злочинима небраће који су правдани тзв. „лијевим скретањима“.

– Гачани су са кољена на кољено одгајани тако да живе и умиру за СРПСКУ СЛОБОДНУ ХЕРЦЕГОВИНУ и ниједна жртва не сме бити узалудна. Милан и Душан Тепавчевић пођоше путем свог ђеда Благоја, који је погинуо витешки у Лијевча пољу. То је та јуначка епска вертикала. која досеже вековима уназад, а по којој се прославила и Гатачка бригада у одбрамбено отаџбинском рату и последњој одбрани Херцеговине и Српства деведесетих година. Потомци једних и других под истим барјаком свесрпског јединства, чине нас поносним, јер је њихова жртва донела слободу, живот и изњедрила Републику Српску. И зато није чудо што и данас има оних којима никако није по вољи што се баш овде, у поносном Гацку, можда гласније и страсније слави 9. јануар и Свети Стефан. Ма колико се трудили морају да знају да нам лучу слободе нико не може одузети.

Драшковић је на крају свог говора поручио да би ова генерација морала да пронађе начин да земне остатке барјактара слободе и части, преостале припаднике ЈВуО, на челу са командантом Милорадом Поповићем, пренесемо онде где је „зрно клицу заметнуло“.

– Када дочекамо команданта, гатачког Обилића Милорада Поповића и сваког његовог саборца и њихове мученичке кости нађу смирај на родној груди, испунићемо аманет предака – поручио је Драшковић објаснивши и значење поруке која се исписана на мајицама.

Наиме, Клуб Гачана је посебно за ову прилику поклонио 300 мајица на којима пише: „Из груди се песма оте, Поповићу чекамо те!“

Шта нам је све сакрила, а шта подметнула Авнојевска историја?

Историчар Немања Девић је у свом говору истакао да је Гачане веома сликовито доживио описао свој доживљај Гачана који је осјетио слушајући у Канади Милана Мићу Петровића како је снимао пјесму „Смрт Поповића Милорада“.

На јуришу усред окршаја,
а и страшне смрти загрљаја,
одјекује поклич и команда Поповића
славног Милорада,
напред браћо док нас је једнога,
за слободу и за краља свога,
смрт презрите, не бојте се рана,
то је вазда било код Гачана…

– Овдје су се смириле сене закрвљених и зато вечерас имам утисак кад говорим пред вама имам утисак да говорим и Милораду Поповићу, и Марку Лојовићу, и Новаку Мастиловићу који је погинуо под својим барјаком и свој овој шестостотини припадника заборављене, забрањене и поражене војске у грађанском рату којих се ви свих ових деценија нисте одрекли. За почетак памтимо их и нисмо никада прихватили капитулацију 1945. године.

Девић је подсјетио на бројне погубне посљедице наметнуте авнојевске историје по којој се најтежи злочин десио у у Шумадији када су у октобру 1941. године у Шумарицама масовно погубљени ђаци.

– Авнојевска историја нам никада није рекла да поред тог страдања још веће страдање ђака и дјеце забиљежено у околини Бањалуке, а да су јаме (изузев Јасеновца,о коме се говорило) и стратишта, постојале у свим крајевима српства и у читавој Независној Држави Хрватској. Тек смо тад читајући још као дјечаци „Нож“ ишчуђавали се и мислећи да је можда умјетничка слобода то на који начин је интерпретирано страдање ондашњег народа. Нисмо могли да појмимо на који начин се страдало у херцеговачким јамама и требало је да дођемо и видимо Херцеговину и увјеримо се у то како је српски народ овдје био заиста жив клан и недоклан, а опет остао овако виталан.

Девић је истакао да је сличан осјећај невјерице имао ишчитавајући књигу Сава Скока „Крваво коло Херцеговачко“

– Како је могуће да је још у априлу 1942. године било оних који су због налога партије, убијала своју браћу. Касније их је Јосип Броз хвалио јер њихова пушка није задрхтала ни када је требало пуцати на оца, уколико је он издајник. Нажалост, то није била умјетничка слобода, већ се радило о историјским чињеницама.

Девић је истакао да је комунистичка историја учила бројне генерације да је устанак у Србији почео 7. јула 1941. године када је Жикица Јовановић Шпанац пуцао у српске жандарме, док је устанак народа и народности у Хрватској и БиХ почео 27. јула.

– И тек на факултету, почело је да се говори да је Лозница први ослобођени град у Србији захваљајући подвигу Равнногораца и Херцеговца Веселина Мисите, који је тад погинуо ослобађајући овај град од Немаца. Међутим, прије тог августа српски народ је масовно устао против окупатора 13. јула 1941. године у Црној Гори, а још прије тога пуцала је српска пушка управо у околини Невесиња и Гацка. И онда смо тек почели да схватамо да је Херцеговачки устанак био општенародни, национални, који је водио ка ослобођењу читавих села, па и срезоваа – рекао је Девић.

Има ли веће ироније него да комунисти српском научнику, учеснику Првог свјетског рата, одузимају националну част?

Присјетивши се да је 2018. године са Миланом Никчевићем прошао стазама гатачких устаника и видио Брљево у коме је 6. јуна 1941. године пукла прва устаничка пушка, као и Дражљево гдје су у априлу 1942. године партизанске снаге Владе Шегрта и њихових сабораца убијале народ из тзв. попових села, Девић се запитао да ли се уопште 1945. година може доживљавати као српска побједа.

– Може да се назове побједом утолико што више није постојао Јасеновац као кланица српског народа на читавом простору гдје су усташе могле да стигну. Али с друге стране, та година је означила и духовну окупацију за све оне Србе који су били одани завјетима. Укинута је парламентарна монархија, протјерана је династија Карађорђевић, изгубљена је Народна Скупштина за коју су се од 1804. године борили устанички прваци – рекао је Девић.

Он је додао да су тада Срби први пут у својој историји одбацили крст и изгубили национални програм.

– Драгиша Васић је убијен, Слободан Јовановић је протјеран из српских уџбеника, Сима Пандуревић бачен у затвор, Веселину Чајкановићу одузета српска национална част. Има ли веће ироније него да комунисти српском научнику, учеснику Првог свјетског рата, одузимају националну част? – запитао се Девић наглашавајући да је у једној малој српској средини, као што је Гацко, у периоду од 1942 до 1945. године убијено је или нестало скоро 600 људи.

Народ је одабрао побједничку пјесму „Иде војска од Никшића, одред Баја Станишића“

– Кроз судбину команданта Милорада Поповића опјеваног у пјесми видимо судбину нашег народа. Тај човјек је симбол српског страдања, а страдао је са непуне 32 године. И не само он, него и читава његова породица. Његовог оца Марка, добровољца у српској војсци, и стричеве не убијају усташе, него га вјешају на крају рата 1945. године комунисти, док његови брат и сестра страдају на путу голготе и до дана данашњег не зна се гроб никоме од њих. Трагедија Поповића, Перишића, Лојовића и свих ових 600 јунака је симболична у односу на духовно ропство у коме се српски народ нашао. Ви знате на који начин се народ односио према светињама и према цркви и према светим тајнама и према својој историји. У међувремену, стварањем Републике Српске нема више посипања пепелом. Пјевали смо о гатачкој бригади из 1945. године, пјевамо и о гатачкој бригади из 92/95 године и не стидимо се тога. Оградили смо се од својих грешака и злочина, али се поносимо својим јунацима одбрамбено – отаџбинског рата, митровданским офанзивама, одбраном српске Херцеговине. Никоме не желимо зло, али памтимо наше жртве. Знамо да су многе породице живјела под стигмом „потомци поражених издајника, народних непријатеља“, али на српским свадбама се  не пјева о Владу Шегрту, него сви пјевамо „Иде војска од Никшића, одред Баја Станишића“. Е то је побједничка војска и то нам ниједна историја и политика није дала, већ је тако одабрао српски народ – рекао је Девић.

Он се осврнуо на изложбу Милана Никчевића „Ликови гатачких Равногораца“. На 55 паноа представљено је више од 200 фотографија које су деценијама чекале да угледају свјетлост дана.

– Добродошлe слике гатачких побједника поново међу нас. Ми, историчари смо поносни и стојимо као ваши редови са мисијом да служимо овом народу.

У току програма наступио је народни гуслар Војин Тепавчевић који је извео пјесму „Босанска голгота“ и Црквени хор „Света Јелена Анжујска“.

Окупљенима се обратио и историчар Предраг Остојић из Рудог који се годинама бори за истину о „безгробној војсци“ и који је истакао да је Немања Девић прокрчио пут младим историчарима.

До краја програма Слободан Бобан Драшковић је у име Клуба Гачана додијелио комплете књига „Скривена историја“ Општинској борачкој организацији, Народној библиотеци, библиотеци Етно музеја у Данићима и средњошколцима који су прошле године извели драмски приказ о страдању Срба у Херцеговини у Другом свјетском рату, као и присутнима који су изразили жељу.

Историјском часу присуствовали су представници Општине Гацко, Црквене општине Гацко, Општинске борачке организације, народни трибуни и бројни поштоваоци српског равногорског антифашистишког покрета.

текст: Слободна Херцеговина
Фото: Радио Гацко и Општина Гацко