Естетски моменат има веома важну страну и у народном поимању света и сопственог стваралаштва, као  и односу према различитим облицима доживљавања тог стваралаштва и његовом вредносном просуђивању. Само „кнађење“ (стварање) песме, причање приче, певање уз гусле, свирање на двогрли (двојницама), диплама, фрули, гајдама итд. било је подведено под својеврсне естетске критеријуме. Пазило се да то изазове код слушалаца лепа осећања и душевна и духовна задовољства.

Тако се и код заједничког певања песама без инструменталне пратње (ганги), тежило да се оне отпевају што сложније и складније (осећај хармоничности), што се  види и из стихова:

„Нема ништа љепше знати
него сложно запјевати“

Истовремено, то се чинило са пуном преданошћу и истинским уношењем у оно што се пева, уз унутрашњи доживљај суштаства ствари. А, оно што је суштаствено, уједно је и истинито и лепо (Фридрих Шелинг).

Самокритичност и бојазност да ли ће бити испуњени и сопствени и општи вредносни критеријуми, присутна је у свим сферама народног уметничког стваралаштва. То се у једној од женских ганги и експлицитно наглашава:

„Оћемо ли, оћемо ли једну запјевати
Да видимо, да видимо оће ли ваљати“

И они који су тек улазили у тајне „гангашког пјевања“ (посебно млади) имали су у свести осећај велике одговорности при показивању степена свога умећа, што је најбоље изражено кроз стихове:

„Стари људи, миле моје, немојте замјерат
Ми смо ђеца, миле моје, учимо се пјеват“

Бит уметничког и естетског јесте важно обележје и гусларске делатности (од израде гусала, преко наступа гуслара, ношње и њиховог укупног држања, до песничког стваралаштва, које је тематски и по својој форми везано за естетски израз. Јер, лепота, поред многих својих пребивалишта, станује и у гусларству. Примаоци (слушаоци) желе да путем гусала, уз све друге функцијске елементе, осете и својеврсно душевно узбуђење и расположење, које се изражава естетским атрибутима: лепо, дивно, допадљиво, пријатно, савршено, а да уз то препознају и оно што је лоше, неубедљиво и недопадљиво.

Фотографија преузета са портала Неки рок (http://nekirok.com/epske-narodne-pesme)

Пошто се кроз гусларско певање, углавном, казује одређени догађај, оно често добија примерену драматику, која у извесним моментима кулминира у начину и снази (пробој музичке бране као код Баха), што код слушалаца изазива јако душевно узбуђење, чији је крајњи ефекат катарза, тј. душевно очишћење, слично доживљају који, по Аристотеловом становишту, изазива позоришна трагедија. На крају слушаоци имају осећај узвишености и окрепљености. У супротном, ако се ради о слабијем гуслару, они неће доживети никакво емоционално узбуђење, већ равнодушност, а понекад и нерасположење и разочараност. Зато се често (тихо или гласно) изричу коментари о вредносним дометима оних који певају (и гуслара и гангаша). Кроз њих се даје подршка, упућују се сугестије и изричу критичка мишљења. Тако се поред афирмативних, могу чути и врло оштри судови: „реву ко магарад“, „чудна грла гузица га трла“, „зајазио се“ (кад започне високо, па не може да издржи у том тоналитету) итд.

Народ је у свом доживљавању естетског најпре запажао лепоту природе;

„Намјера их нанијела била
на зелено у гори језеро
по ком плове утве златокриле;

затим,  женску лепоту (која се најчешће пореди са  лепотом виле):

„Така му се учини ђевојка
да је љепша од бијеле виле“

Дакако, дају се и целовити описи и атрибути те лепоте:

„танка струка, а висока стаса,
коса јој је кита ибришима,
очи су јој два драга камена,
обрвице с мора пијавице,
сред образа румена ружица,
зуби су јој два низа бисера,
уста су јој кутија шећера;
кад говори – ка да голуб гуче,
кад се смије – ка да бисер сије,
кад погледа –  како соко сиви,
кад се шеће – као пауница,
побратиме сва ти је гиздава“

Истиче се, такође, и мушка лепота:

„Красан јунак на овоме свету“

 „Ако ћу је напит по љепоти“
напићу је Косанчић Ивану“

„Љепше грло у Милоша царско
јесте љепше него је у виле“

За наочитог момка се, такође, говорило: „Момак ко град“.

Вредновање мушке лепоте и телесне грађе углавном је обављано према естетској парадигми склада и хармоније. Још је Питагора истицао смисао реда, сразмере и склада као отеловљење математичког закона у свету. Аурелије Августин је сматрао да су хармонија и симетрија прво обележје лепоте, а о нагону за формом писао је и Шилер. Одступање од овог принципа народ је сликовито изразио речима: „Основан непоткан“. У том смислу, он је градио и адекватне називе за поједине неестетске фигуре и склопове: „глођо“, “суклепина“, „ерав, „трунто“, „куљо“, „паучак“, „пушак“, „крепо“, „соглав“, „међедило“ итд. Ти поједини телесни недостаци су били и узрок да се они који су их имали не узимају у војску, па је и настала изрека: „Кад га неће влада, нећу га ни ја млада“. Понекад су поменута држања утврђених стандарда на подручју мушке лепоте и телесне снаге попримала  и  шаљива обележја, што се може видети из запажања неке жене која је гледала мушко коло код цркве:

„Види Луке, види Лукијана
гледај врата, гледај завратњака
види мога, ј..о оца свога“

Иако у народу постоји повезаност појмова леп и добар (као код Платона), где реч „леп“ има најчешће морално, а не естетско значење, постоји и мноштво примера где се ова реч употребљава у њеном уобичајеном поимању: „лијепо га је виђет и у пољу и у колу“, „лијеп као уписан“*, „лијепа ко Сунце“, „Неда усе гледат“, “Не могу се два ока нагледати“, као и негација тога: „Није злато све што сија“.

Да лепота има своју узвишеност и универзалну снагу види се и у епској песми Мали Радојица, где овај хајдук, који се претвара да је мртав,  издржава све муке у турској тамници, не померивши се, али не може да одоли лепоти девојке Хајкуне, која је „од свију и већа и љепша“ у колу које пред њим игра:

„Љепотом је коло зачинила
и висином коло надвисила“

Додуше, народ је био свестан да је телесна лепота пролазна, па је срочио и пословицу: „Док цвијет мирише, свак га бегенише“.

Јово Радош