• На двадесетак квадрата, у бившој љубињској индустријској зони, смјештена је скромна кафаница. Иако дјелује сасвим обично, она има своју причу. Херцеговци је називају најсрећнијом кафаном у њиховом крају, а како и не би кад су се све конобарице које су овдје икада радиле, срећно удале.

Власник овог скромног бифеа је Ненад Крунић познатији као Нешо, па тако и овај угоститељски објекат носи име бифе „Код Неша“. Нешову кафаницу није било тешко наћи, јер нема Љубињца који није чуо за њену причу.
Кроз смијех збијају шале да у овом малом мјесту већ одавно круже приче да неудате дјевојке које желе да нађу срећу у браку, одлазе и траже посао у бифеу „Код Неша“, пише Пресс РС.
„Ову кафаницу отворио сам прије 16 година, ради своје кћерке која је била без посла, и ето опстала је до данас. Све дјевојке које би овдје почеле да раде, игром случаја, биле су неудате, а након неког времена позвале би ме на свадбу, удале се и отишле“, прича овај Љубињац.
Прва дјевојка које се удала из Нешове кафане била је управо његова кћерка Олга, а након ње услиједиле су Слађана, Милица, Зорица, Маја и посљедња Драгана.
„Код нас је радило шест конобарица и све су се удале. Неке су отишле у Требиње, неке у Билећу, а има и оних које су остале овдје у Љубињу. Како сам чуо, све су срећне и задовољне и имају дјецу и лијепе бракове. Ако удамо и садашњу конобарицу, младу Зорицу, онда ћу бити сигуран да заиста имам најсрећнију кафану у Херцеговини“, прича Нешо кроз смијех.
Неке од дјевојака већ су имале момке када су почеле да раде код Неше, а неке су своје будуће мужеве упознале тек касније.
„Све су то били фини момци који им никада нису досађивали. Понеки би навратио, а неки се нису никада појављивали, да их не би ометали док раде“, каже Нешо.
Они који су помислили да је ово класична кафана у којој се ради до ситних сати, преварили су се. Нешове раднице радиле су само прву смјену од седам до 15 часова. Имале су сваку недјељу слободну и право на годишњи одмор, а правила понашања јасно су се знала.
„Нису радиле у вечерњим сатима када су људи мало незгодни и када алкохол узима данак. Према њима сам се односио као према својој кћерки, јер и она је, као што сам рекао, радила овдје. Трудио сам се да будем коректан према тим дјевојкама, а немам, вала, ни ја право ниједној од њих да упутим било какву замјерку. Свака ме је слушала и свака је поштено радила свој посао. Ово је мало специфична радња, простор је доста оскудан и ограничен, али оне су биле срећне и насмијане. Ниједна није дала отказ прије удаје. То је био једини разлог због којег су одлазиле“, прича Нешо саговорник.
Од Нешине најмлађе конобарице Зорице зависи да ли ће ова кафана задржати епитет најсрећније у Херцеговини. Стидљива Зорица није жељела да открије да ли је код овог Љубињца почела да ради да би нашла срећу у љубави или само ради посла. Момка тренутно нема, али с обзиром на то да је почела да ради у овој таличној кафаници, не сумњамо да ће га ускоро наћи. Иако ће му још један растанак тешко пасти, њен газда Нешо каже да јој жели сву срећу те да крене стопама својих претходница.
У Нешовом бифеу најкраће је радила Слађана Шкрба. Она је на овом радном мјесту провела девет мјесеци. Најдуже се, ипак, задржала Драгана Чолић, која је како се Нешо прецизно сјећа, радила шест година, два мјесеца и 17 дана. Драгана се срећно удала у Требиње, гдје живи са породицом.

Извор: Радио Требиње / Блин Магазин