• У организацији ОБНОРА 1941-1945 Бокељских општина и СУБНОР-а Требиње у Коњском (Зупци код Требиња)  5. октобра је одржан историјски час  у спомен на  исти датум 1944. године  када је у овом мјесту   формирана  НОУ Бокељска бригада  која је одиграла значајну улогу у ослобођењу Херцег Новог, Котора, Тивта, Будве, Подгорице. Ова бригада посебно се истакла  и на Косову  гдје je  учествовала у ослобођавању Метохије и  у  послератнома уништавању  преосталих припадника балиста  и других непријатеља  НОБ-е

З Шакотић / Радио Херцег Нови

Вијенце и  цвијеће на мјесту формирања Бокељске бригаде  положила је делегација ОБНОРА  1941 -1945 Херцег Новог , Котора, Будве и  Тивта  које су предводили пресједници Ђорђе Злоковић предсједник ОО Херцег Нови и Петар Уљаревић ОО Котор са сарадницима и Рајко Ћапин  предсједник СУБНОР-а Требиње и Милан Лучић предсједник  борачке организације  Пријепоља који су побратими борачке организације из Херцег Новог.

У поздравној ријечи  преставницима општина  Требиња и  већем броју потомака   бораца бригаде  међу којима је и сам један од њих п рофесор др  Милан Милановић  нагласио да смо се „окупили на овом мјесту  да евоцирамо успомене и дамо прилог националној култури сјећања“.

– Тешко могу одољети личним емоцијама , породичним и завичајним успоменама. С поносом и  пијететом  истичем  да је међу 750 бораца у оснивачком строју, и на врло дугом ратном путу ове бригаде,  ратовао и мој отац  Раде, имао је тада тек 19 година, и његов старији брат Анђелко – мој стриц, и 5 мојих Милановића из Крушевица. И то међу око 90 бораца из истог села, који су дакле били на овом мјесту у саставу бригаде 5. октобра прије 78 година. Ступајући у ратну бригаду, дан уочи крсне славе, Јовањдана – зачеће Св. Јована Претече, већина њих те године није могла прославити своју крсну славу, ову коју у Кршевицама слави највећи број домова, што такође говори о привржености тих људи покрету за ослобођење. Вјероватно је мало села и мјеста у ове четири бокешке општине, која су имала такав бројчани удио, 12 од 100, бораца у саставу бригаде. Сви они у оснивачком строју, добровољно су приступили бригади, свјесни да иду у рат, у крваве битке за ослобођење домовине од фашистичких окупатора. Ми данас управо то славимо и уздижемо, њихову храброст и родољубље, њихову спремност на велику жртву за опште добро. А да ли су тада били свјесни да иду, не само у рат, него и у социјалну револуцију, то је друго питање – казао је Милановић.

Он је истакао да су се од тог времена смјениле многе генерације.

-Дјеца и најмлађих бораца бригаде, данас су већ пензионери.  А зашто рекох да, данас овдје, тешко могу одољети личним емоцијама, породичним и завичајним успоменама. Зато што у нашој-приватној породичној историји, један догађај са борбеног пута Бригаде, има заиста посебно мјесто. Једне ноћи, 16. на 17. новембар 1944, у борби за утврђене коте Голи врх и Гркавац изнад Леденица, мој отац Раде је тешко рањен а његов бат Анђелко је погинуо, у својој 25. години. А тачно 6 година послије те кобне ноћи, управо истог датума, ето, ја сам рођен. Да ли је и то неки судбински круг. Уз то, Анђелково име, мога погинулог стрица, носи мој старији син – рекао је Милановић и подсјетио на борбени пут слободарске бригаде.

– Нема сумње да су најважније чињенице и историјске оцјене о формирању и борбеном путу Прве бокешке познате, објављене су у неколико стручних књига, успомена и биографија, укључујући монографију др Душана Живковића,  под насловом „Прва Бокељска НОУ бригада“, издата у Котору, 1984. године, и Оперативни ратни дневник Прве бокешке, објављен 2002. године, аутори су др Живковић и мој земљак пуковник Војин Муришић -нагласио је Милановић, који је истракао да је неопходно пронаћи прави начин и мјеру како би млади нараштаји схватили судбину бораца и трауме њихових породица.

– Младима су доста сувопарне, и не баш тако занимљиве, саме бројке о погинулим и рањеним. Можда би им био, пријемчивији приступ, кроз неке конкретне примјере и истините приче. Зато, не замјерите, што сам, ово моје пригодно слово, почео са једном приватном породичном ратном успоменом. Али, успоменом која директно извире из ратне судбине и борбеног пута Прве бокешке, чије оснивање данас обиљежавамо. Тако освјежавамо наше сјећање на тај велики догађај и одајемо поштовање свим борцима-родољубима који су били у борбеном строју Прве бокешке. Стога ћу, овим поводом и у овој прилици, поменути још неке сличне, трауматичне ратне догађаје, и приче из живота бораца Прве бокешке. Као примјере и родољубља и туге. Као усмено предање и као још живе успомене. Чини ми се да су то врло занимљиви и поучни извори наших сјећања, а можда и незабиљежене и непознате широј јавности.

Милановић је подсјетио на опште околности у којима је формирана Прва бокешка.

Послије напуштања слободне територије у сјеверозападној Боки коју су партизани држали, и фронтовски, од Италијана бранили више од пола године, Орјенски партизански батаљон је крајем маја 1942. године одступао према јужној Херцеговини (Старо Слано). Тамо је, показало се, по трагично лошим инструкцијама виших партијских и војних команди, овај батаљон, запавши у клопку и непријатељско окружење, нажалост и расформиран. Борцима без оружја, савјетовано је да се сами сналазе, и беспућима враћају ка својим пребивалиштима.

На том трагичном повратку, читаве групе бораца Орјенског батаљона, су биле пресретнуте и ухапшене од стране Италијана и четника, и депортоване у италијанске логоре Превлака и Мамула. И мој отац, као млади Орјенац, је у логору Превлака робијао преко четири мјесеца. Расформирањем Орјенског батаљона, као што је познато, ослободилачки покрет је замро. Италијани су имали потпуну контролу Боке и шире територије, коју су сматрали анектираном а не окупираном, све до њихове капитулације септембра 1943.

Потом је управу преузела окупаторска њемачка војска, а партизани (скојевци и комунисти) су у народу дјеловали илегално.. Почетком октобра 1944, управо на данашњи дан, дакле тачно прије 78 година,овдје у селу Коњско на Зупцима, формирана је Прва бокешка народно-ослободилачка ударна бригада. Бригада је била састављена претежно од бивших бораца Орјенског партизанског батаљона, од интернираца који су ослобођени са робије послије капитулације Италије, и бројних младића -добровољаца са територије Бокешких општина – Х.Нови, Котор, Тиват и Будва.

Тога кишног дана, како је комесар Бригаде записао у оперативном ратном дневнику, у њеном строју је било укупно 750 бораца, са свега 620 пушака и 34 пушкомитраљеза. Од свог формирања, Бригада је самостално или у садејству са другим јединицама, учествовала у ослобађању многих мјеста: Грахова, Црквица, Ледница, Зубаца, Конавала, Котора и приморја (све до Бојане), касније Даниловграда, Спужа, Подгорице, Колашина, Пљеваља и Пријепоља.

Подсјетимо се, да је средином новембра 1944. године, Прва бокешка, у садејству са Другом далматинском бригадом, водила жестоке борбе против утврђених њемачких положаја, за ослобађање Црквица, Леденица и Рисна.

Стара аустроугарска утврђења су била заштићена минским пољима и бодљикавом жицом, Њемци су имали артиљерију и минобаце, партизани су са пушкама и ручним бомбама јуришали, уз пјесму „наша борба захтијева, кад се гине да се пјева“.  Према писаним изворима, које сам више пута консултовао, Прва бокешка је тих дана, од 6. до 18.новембра, већ имала 37 погинулих и 71 рањеног борца. Једне ноћи, коју већ поменух, 16. на 17. новембар, у борби за утврђене коте Голи врх и Гркавац, мој отац Раде је тешко рањен. У истој борби те кобне ноћи, врло тешко су рањена и два његова саборца из села, Данило Муришић и Петар Радовић. Њих сва тројица су, као тешки рањеници, неким камионима и обилазним путевима, пребачени у партизанску болницу на Корчули,па су се њихове ране већ инфицирале. Данилу, од тих рана и гангрене, није било помоћи, убрзо је умро, у својој 24. години.

Петру су биле тешко оштећене поткољенице, па је послије неколико операција извршено ампутирање обје ноге, високо изнад кољена. Иако врло млад, имао је тек 18 година, а већ тежак ратни инвалид.  Раде и Петар, иначе као још непунољетни скојевци, и најмлађи борци у Крушевичкој чети Орјенског батаљона, били у истој болничкој соби на Корчули, са њиховог прозора су једног дана спазили да са брода излазе двојица који на глави имају наше традиционалне (херцеговачке/ црногорске) капе „заврате“. Били су то очеви крушевичких рањеника, Петра (инвалида без обје ноге) и Данила (већ сахрањеног). То су били Саво Радовић и Саво Муришић, а обојица, што је свакако занимљиво, стари ратници, Солунци, добровољци у Првом свјетском рату.

Саво Марков, чији је син Петар остао тежак инвалид без обје ноге, у једном ја бих рекао епском дијалогу обраћа се другоме Саву – оцу Даниловом који је ту као рењеник преминуо, овим ријечима:

„Благо теби мој Саво, твој Данило је подлегао јуначким ранама, у тебе је мртва жалост, а мени је остала жива жалост, а тежа је жива жалост него мртва жалост; знаш колико је наших другова са Солунског фронта остало без рука и нога, па су послије рата пали на просјачки штап; тако ће и мој Петар негдје поред пута молити пролазнике да му удјеле коју пару,на срамоту своју и своје куће“.

Срећом, ове црне слутње Сава Маркова се нијесу обистиниле. Као тешки инвалид без обје ноге, Петар је наставио школовање, оптимистички чврст и упоран, храбар, природно обдарен и оштроуман, пун воље за животом, завршио је гимназију и Правни факултет у Београду, имао завидну правничку и судијску каријеру, постао судија Врховног суда Србије, формирао породицу (три ћерке са завршеним факултетима), побјеђивао на многим спортским такмичењима ратних инвалида, положио возачки испит и својим аутом са ручним командама обишао цијелу земљу и пола Европе, направио је и викенд-кућу у Х.Новом.

Ово су били неки мали примјери, и јунаштва и човјечности, свакако не једини, којих је било, не само у редовима бораца Прве бокешке, него и у њиховим породицама, током трауматичних ратних година окупације, и током народне борбе за ослобођење од окупатора.

Као што је познато, Прва бокешка бригада је јануара-фебруара 1945. под борбом и у суровим временским условима, извела тежак марш за Метохију. Послије прикупљања, бригада је маршевала правцем: Андријевица-Плав-планина Чакор-Пећ-Ђаковица, гдје је остала све до 1947. у борбама са побуњеним шиптарским балистима и, зједно са осталим јединицана НОВ, у одржавању војне управе на том простору у одбрани од балиста.Нападнути су војни гарнизони, убијани  и протјеривани припадници српског живљаСтога је Врховни штаб НОВ почетком фебруара 1945. на Космету завео режим војне управе. А у марту 1945. нова власт, посебном уредбом забрањује повратак протјераним Србима и Црногорцима на териорију Косова (Аутономна К-M Област  – званични назив од јула 1945).

То је, нагласио  је Милановић,  било заиста жестоко „мирнодобско ратовање“ Бокеља на Космету, дакле и још двије године послије званичног ослобођења наше државе, све до 1947. године. О томе свједоче бројни догађаји из бригадног Оперативног ратног дневника. Тако је, само у једном дану, у борбама са шиптарским балистима, у рејону Дренице, 10. септембра 1945. године, погинуло 11 (једанаест) бораца, а двојица су од последица рањавања убрзо умрла. Све су то углавном били младићи од 19 до 22 године.

Укупно је Прва бокешка бригада, што је парадоксално, у већ ослобођеној земљи,на КиМ имала велике људске губитке: погинулих 23, умрлих 5 и рањених бораца 21. Свима њима,погинулим и рањеним борцима, од првих ратних дана све до косовских рана, као и свим борцима Прве бокешке бригаде, који су својом храброшћу и родољубљем, а многи и својим младим животима,крчили путеве до слободе,данас овдје одајемо почаст,клањамо се њиховим сјенима и изражавамо дубоко поштовањерекао је Милан Милановић и завршио ријечима НЕКА ЖИВЕ УСПОМЕНЕ НА СЛАВНУ ПРВУ БОКЕШКУ!

Љубенко Боровић подпредсједник ОБНОР-а 1941-1945  Црне Горе је рекао да су борци бокељске бригаде утрли су пут ка слободи и дали свој допринос ослобађању од фашизма.

– Велика је одговорност наше генерације и младих покољења да сачувамо идеју антифашизма и да се боримо за свијетле тековине НОБ-а јер тако бранимо нашу будућност и испуњавамо аманет славних предака да чувамо стечену слободу. Сјећајући се свих који су заједно храбро и поносно стајали у строју Бокељске бригаде и данас овдје на Зубцима у Требињској општини и на овај дан исказујемо дубоко поштовање и захвалност за све што су учинили и потврђујемо да се и ми заузимамо за исте принципе и идеале-антифашизам, мир и слободу.Поздрављам 95 годишњег Јована Тошковића из Бијеле који је био борац ове бригаде који је са нама  као и његове малобројне још живе колеге који од нас траже да знамо  и опомињу нас да је борба за слободу и  мир    никад није за увијек добијена, и да је  она најважнији задатак сваке генерације.Ти младићи и дјевојке  гинули су за слободу.  У редовима Бокељске бригаде од формирања овдје у Коњском до краја рата борило се око 3.250 бораца. Од њеног формирања до краја рата погинуло је и умрло 196 бораца (Херцег Нови 76,  Котор 59,  Тиват 12,  Будва и Никшић по 5, Подгорица 4, Цетиње, Бар и Куршумлија по 3, Прокупље  Пула и Италија по 2, Рожај, Алексинац, Бојник, Топола, Цазин, Сплит,Раб, Огулин, Врање, Лудберг, Гњилане, Гуча, Скадар, Москва и Калифорнија по један, и пет  бораца из непознатих мјеста ). Ми морамо наставити традицију на ту младост.. Млади морају да знају каква   је била улога Бокељске бригаде и овакав вид подсјећања је један од споменика о судбини једне генерације – рекао је Боровић подсјећајући на мисли Ива Андрића који је рекао да људи други пут  умиру кад их заборавимо и кад не посјећујемо њихове гробове.

Рајко Ћапин предсједник Борачке организације.Требиња је рекао да Коњско представља мјесто јединства.

–  Само дан после ослобођења Требиња на Коњском, не баш случајно, формирана је елитна  јединица која је ступила у борбу  на Кривошијама изнад Боке са Њемцима  који су почели одступати. Ово  је специфична  регија  српског и црногорског народа. Регија  гдје прихватају једни друге, дружимо се, не дијелимо се. Посјећујемо се. У душама народа је заједништво. Ми смо недељива регија то су доказали борци Бокешке бригаде, то је потврдио овај наш скуп.

Здравко Шакотић