• Српска православна црква и њено свештенство као и њен верујући народ  кроз своје постојање имали су низ перипетија и препрека које су угрожавале бит православља, очувања своје вере, своје цркве и самог српског народа.

Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=87646993

Многи од тих проблема били су и за време док је Српску православну цркву водио митрополит Михаило (1859-1881 и 1889-1898). Једна од непријатности десила се кад је краљ Милан Обреновић захтевао да се уклони и протера из Србије митрополит Михаило који се поред осталог није слагао са идејама краља Милана да се српска црква мора окренути ка Бечу и окренути леђа руској цркви и руском народу.

Митрополит Михаило је после седмогодишњег школовања у Русији и напредовања у својој служби управљао црквом у Србији за време четири Обреновића: Милоша, Михаила, Милана и Александра. Са многима од њих и појединим министрима имао је великих несугласица бранећи Српску цркву од насртаја на њен живот и опстанак. У то време митрополит Михаило био је веома незадовољан Законом о црквеним властима донетим 1862. године.

Као поглавар Цркве у Србији, митрополит Михаило се залагао за ослобођење Срба који су још живели под Турцима у Јужној Србији, Старој Србији и Босни и Херцеговини.

Као русофил сметао је Бечу и самом краљу Милану који је био Аустрофилски настројен. Поред осталог Влада у Бечу се успротивила деловању митрополита Михаила у Босни и Херцеговини чије је деловање било преко српских свештеника на том терену,  а уз материјалну помоћ руских словенских одбора.

Нашавши један „баналан“ повод о донетим црквеним таксама краљ Милан Обреновић је решио да се ослободи митрополита Михаила, да га збаци с престола и протера из Србије. Било је то 1881. године.

Краљ Милан је понудио архимандриту Нићифору Дучићу (Луг крај Требиња 1832 – Београд 1900) да преузме место митрополита што је овај уз прикладно образложење одбио. Очито је да је архимандрит Нићифор Дучић, српски историчар, добровољачки командант, академик и калуђер био на страни протераног митрополита Михаила.

Поред свих својих радних обавеза (поред осталог у то време обављао је дужност Управника Народне библиотеке Србије) боравећи на Хиландару 8. септембра 1882. године на гробу Симеона Мироточивог архимандрит Нићифор Дучић написао је једну од најтоплијих српских молитви за очување јединства Српске православне цркве, а која гласи:

О велики Немањо, узоре српских владалаца! 
О, свети оче Симеоне, свјетило Српске Цркве и српског калуђерства! 
Заштитниче српског народа! 
Смилуј се, погледај с небеских висина на једног пигмеја твојега Српскога народа, 

који данас побожно клечи пред твојим освећеним гробом након толико вијекова,

и смерно те моли:

Благослови Српски измучени народ, којега си негда ујединио, узвисио и прославио, да се опет прикупи у једну Српску краљевину и прослави истином, правдом, величином, науком и просвјетом! 
Благослови Српског краља да иде твојим стопама и твојих славних потомака: краља Милутина и цара Душана. 
Укријепи га на томе путу до краја! 
Заштити Српску Цркву коју је уредио и у Православљу утврдио твој син, Свети Сава! 

О Свети Симеоне и Свети Саво! 
Божји угодници и, Српскога народа заступници! 
Сачувајте Српску Цркву цијелу, непорочну и свету онако као што сте је кроз вијекове чували онда кад готово вас Српски народ бјеше допао тешкога ропства, неслоге, себичности и безумља! 

Нека Српска Црква и сада буде тихо пристаниште Српском паћеничком народу; нека буде душевна утјеха добријем хришћанима и хришћанкама; нека остане српска народна светиња и најдрагоценији Аманет, и нека буде у њој Божија и ваша света воља вазда и у вијек!”

Ово је само доказ једне велике жеље и чежње храброг и поштеног Херцеговца митрополита Нићифора Дучића  рођеног на тврдом херцеговачком камену у питомини крај Требишњице да помогне Српској православној цркви и свом српском народу.

Припремио: Миливоје Мишо Рупић