Он је појаснио да је одласку југословенско-српске делегације на мировне преговоре, поред опасности да поменути градови падну у хрватске руке, претходила и велика опасност да се рат из Босне и Херцеговине /БиХ/ пренесе на територију Савезне Републике Југославије /СРЈ/.

Ипак, да до тога не дође заслужна је дипломатија – с једне стране њега и Слободана Милошевића и америчке администрације задужене за Балкан с друге стране.

„То је и вријеме када ја, а сматрам да је то мој највећи допринос па се није стидно ни похвалити – успијевам да спасем Херцеговину и Требиње. Тада сам разговарао са америчким амбасадором и рекао сам му ‘Требињци гађају Дубровник. То је велика штета, али то они раде јер су бројчано слабији у односу на седам бригада Збора народне гарде /ЗНГ-зенге/ које се налазе у подножју Дубровника и које хоће да поклопе и заузму Требиње и Херцеговину, са легалним циљем и оправдањем да спријече даље гранатирање Дубровника“, навео је Булатовић.

Према његовим ријечима, у то вријеме „његов пријатељ Божо Вучуревић, тада предсједник општине Требиње, дао је чувену изјаву да ће направити старији и љепши Дубровник“.

„То је значило да ће га срушити. То је био злочин, шта је рађено. Тада сам затражио од америчког амбасадора да полиција и војска Црне Горе изађу на ту линију и да ми гарантујемо да нико више неће да гађа Дубровник јер то није био наш интерес. Али, ако крене Збор народне гарде, која је неупоредиво била војнички јача и моћнија, цијело Требиње би било стављено на тракторе“, појаснио је Булатовић.

Да је дошло до заузимања Требиња, више од 40.000 наоружаних Срба би било протјерано са својих огњишта, који би се, затим, упутили ка Црној Гори.

„И шта би они онда урадили? Протјерали би 6.000 Хрвата који су их протјерали из Требиња и направили грађански рат са Албанцима и Муслиманима. Али у том случају, по међународном праву, имате легално право на самоодбрану – да спријечите поремећај који ће да доведе до грађанаског рата. А ја не могу са мојим полицајцима да спријечим да 40.000 наоружаних људи пређе на ову територију, па чак и да сам наредио да се пуца, нико не би пуцао, то је исти народ“, подсјетио је Булатовић.

Он је додао да су Американци, након ових његових реченица, у њега гледали згрануто и питали га „да ли је то Ваш став?“.

„Казао сам им: ‘Не, то није мој став. Ево вам записник са сједнице Врховног савјета одбране. Ја сам само био овлашћен да вас замолим да ово не третирате као акт агресије на БиХ, већ као нужни одбрамбени акт'“, истакао је Булатовић.

Тада су, напомиње он, Американци затражили 24 часа да би донијели одлуку.

„Након 24 сата добијам „нон-пејпер“, у коме Американци гарантују да Хрвати неће напасти Требиње“, поручио је Булатовић.

На исти начин, подсјетио је он, Милошевић је поступио када је требала да падне Бањалука. Назвао је Ричарда Холбрука и рекао му да ће, ако Хрвати уђу у Бањалуку, доћи до тоталног рата.

„И тако смо дипломатијом добили предах и онда отишли на мировне преговоре“, закључио је Булатовић.

Тренутак кад Момир Булатовић говори о Требињу и Херцеговини почиње на 25:20.