Још 1898. године писац по имену Морган Робертсон смислио је причу о прекоокеанском броду већем од свих тада направљених. Тај брод звао се „Титан.“
Своју причу назвао је „Futility“, или „Узалудност.“ Прича је касније преименована у „The wreck of Titan“, или „Олупина Титана.“ 14 година касније у једном британском бродоградилишту изграђен је брод који је имао фрапантне сличности и судбину са измишљеним бродом Моргана Робертсона, Титаник.
У књизи, Робертсонов измишљени брод имао је 70 000 тона запремине, док је Титаник имао 66 000 тона. Робертсонов Титан је био дуг 800 стопа, а Титаник 882 стопе. Оба брода су имала 3 погонска пропелера и могла су развити брзину 24, односно 25 чворова. Измишљени брод имао је 40 000 коњских снага, а прави 45 000. Оба брода могла су носити 3 000 људи и сматрана су непотопивима. Исто тако, оба брода су имала чамце за спасавање само за дио путника. Фиктивни Титан је путовао из Ливерпула за Њујорк, а прави Титаник из Саутемптона за Њујорк.
И оно најзанимљивије, Робертсонов Титан тоне једне априлске ноћи тако што удара у санту леда у северном Атлантику. Док 14. априла 1912. године и Титаник тоне тако што удара у санту леда у северном Атлантику.
У књизи „Тајне Федералних резерви“ пише да су се 1908. године седморица најутицајнијих светских банкара из Европе и САД-а састала на острву Џекил код обале Џорџије, како би разрадили тајни план о оснивању моћног међународног банкарског картела. Водећи банкари тог времена, породице Rothschild, Rockfellera i J.P. Morgan, желели су основати средишњу америчку банку која би била у њиховом власништву с овлашћењима савезне владе. Закон о златном стандарду из 1900. године обавезивао је банке да за сваку издану потврду морају имати стварно покриће у злату или сребру. Оснивање националног картела који би назвали „Банка Федералних резерви“, могли би контролисати издавање новца без покрића у злату.
И заиста, на острву Џекил основан је банкарски картел који је имао за циљ остварити монопол у издавању потврда за депонирано злато или сребро у САД. Таква потврда вредила је као новац и са њом се могла вршити робна размена, иако у ствари није имала никакву стварну вредност. Многи бизнисмени који који су стекли велико богатство и утицај у САД-у нису дали да држава на тај начин буде опљачкана.
Највећи трн у оку овог банкарског картела била су 3 човека: Isidor Strauss, власник ланца робних кућа, Benjamin Guggenheim, наследник рудника злата, сребра и бакра. Затим John Jacob Astor IV, најбогатији човек тога времена и власник земљишта где је касније изграђен небодер Empire State Building. Ова тројка је сметала банкарском картелу у њиховом науму и проблем је морао бити решен. На острву Џекил „седморка“ је идеју за савршен злочин нашла управо у роману Моргана Робертсона.
Дакле, идеја за савршен злочин већ дуго је била у форми сценарија. Требало је само изградити декор, велики прекоокеански пароброд, наћи жртве које ће бити колатерална штета и сместити их на брод, затим режирати представу коју ће у стварности извести контролисани људи и контролисани медији. Ништа од тога није био проблем јер је J.P. Morgan био власник компаније „White Star Line“ која ће само пар месеци касније у Белфасту почети градити најмодернији и највећи брод тог времена, Титаник.
1912. године, након потрошених 50 милиона долара и 3 године изградње, завршен је Титаник. Прва вожња из Саутемптона за Њујорк заказана је за 10. април. Жртве су намамљене преко медија што је био најлакши део посла. Сви који су нешто значили у друштву тог времена, добили су позивницу и били су на том броду. Погађајте, на броду је била и тројка која је сметала банкарском картелу, John Jacob Astor IV, Isidor Strauss и Benjamin Guggenheim. Такође, брод је био пун обвезница о покрићу у злату и сребру које су путовале из Европе за САД. Све ове обвезнице ће касније потонути са Титаником, па за њих никад неће бити исплаћено депонирано злато, већ је оно остало у приватним банкама.
И сам J.P. Morgan је најавио како ће путовати Титаником до Њујорка. Само дан пре испловљавања отказао је своје путовање због „болести.“ После несреће пронађен је у добром здравственом стању у једном хотелу са љубавницом. Rotschildi су тада били главни финансијери Католичке цркве, тако да су преко својих веза одабрали капетана који ће Титаник одвести у смрт. Био је то Џон Смит, најискуснији и најплаћенији капетан White Star Linea који је уједно био и Језуита. Смиту је ова прва пловидба Титаника требала бити последње путовање пре пензије, након 46 година службе. Никада неће бити разјашњено зашто је капетан игнорисао чак 8 упозорења да смањи брзину и буде опрезан због санти у мору, на рути којој је пловио стотине пута.
У документарцу National Geographica наводи се да је на на броду био још један Језуита, ирски свештеник Francis Browne, један од утицајнијих Језуита у целој Ирској. Browne је путовао из Саутемптона до Queenstowna, али је на броду упознао богати брачни пар који му је предложио да им се придружи на путовању до Њујорка. Browne с Титаника шаље телеграм у Дублин и тражи дозволу од својих надређених да настави пут. Одговор који је стигао гласио је: „Силази с тог проклетог брода.“ Brown је сишао са брода који је два дана касније потонуо.
Након потонућа Титаника, Морганова твртка White Star Line добила је одштету у вредности од данашњих 100 милиона долара. Та 1912. година била је најуспешнија година у историји твртке.
Тројка која је сметала банкарском картелу, као и хиљаде обвезница завршиле су на дну Атлантика. Само годину дана касније у америчком Конгресу прошао је закон о формирању Федералних резерви. 1917. године крај обале Ирске, под изговором напада немачких подморница, американци су потопили британски брод Луситанију, тада највећи и најбржи брод на свету. То је само био изговоро да Америка уђе у Први светски рат, који је финансиран управо преко Федералних резерви.
Поставља се питање зашто је толико медијске пажње посвећено овом бродолому када је било и већих поморских катастрофа… Од потапања Титаника па све до данашњег дана о овом случају су писане књиге, снимљено је преко 500 документараца, те најскупља холивудска екранизација „Титаник“, који је коштао преко 200 милиона долара. Овај филм је од самог снимања до приказивања пратила огромна медијска пропаганда, а толики публицитет имао је за циљ намерно скретање пажње са истине. Многе нелогичности и контрадикторности из ове несреће никад нису биле занимљиве медијима.
Само нека од логичних питања су:
Како је могуће да најлуксузнији брод на свету није имао дурбин?
Како је могуће да је било само пола чамаца за спасавање?
Како је могуће да су се на брод укрцале само беле сигналне ракете, док црвене које значе „Помоћ“, нису. итд. итд.
Одговор на ова питања никада нико није могао да добије, јер су тада контролисали медије исти они који их контролишу и данас. Моћни корпоративни трусови на чијем челу је међународни банкарски картел. Данас је преко 95% долара у оптицају спекулативно а вредност му одређује потражња на тржишту нафте. То значи да глобални токови новца и светске економије диктирају од једне групе приватних банкара пореклом из Немачке који се представљају као Јевреји. Они су приватни монополисти који који би човеку пререзали врат како би му из џепа извукли долар. Потонуће Титаника је само једна од прљавих игара ових банкарских пирата. Њихове Федералне резерве су једна од најмоћнијих институција у свету и датум њиховог оснивања сматра се почетком стварања Новог светског поретка.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
