• Две деценије након стварања РС, потомци устаника руше очевину. Српска се, нажалост, данас грчи и повија под великашким свађама као много пута наша матица у историји пред распаде и вековна ропства

Републику Српску су створили њени Срби политичким јунаштвом и јединством 1992. године, а двадесет и три године после, њени политичари су кренули да је разграде невиђеним нејединством.

Прети ли данас РС већа опасност од људи који је воде него од оних који је не воле? Посрће ли Српска под свађама, завадама и сукобима својих главара више него под мржњом комшија и странаца, који очима не могу да је виде.

Наш велики историчар др Радован Самарџић је пред своју смрт 1994. рекао да су национална свест и политичко јединство Срба западно од Дрине исказани те ’92. били велико изненађење „чак и за нашу историју“, да је стварање РС на тасу те историје равно Карађорђевом устанку, али да то ништа неће вредети ако она потом не буде брањена и одбрањена: политички, економски, пропагандно и љубављу свих њених грађана, нарочито.

Српска се, нажалост, данас грчи и повија под великашким свађама као много пута наша матица у историји пред распаде и вековна ропства. За Републику Српску је живот дало око 30.000 људи, ти потоци крви су цемент који (још) чврсто држи њене темеље. Први пут у новијој историји Срби западно од Дрине нису ратовали у више сукобљених војски, као некад јањичари и устаници, Аустоугари и солунци, партизани и четници.

Ни Карађорђеви устаници, ни Александрови солунци, ни Срби партизани нису успели да створе српски државни простор од Сарајева до Бањалуке. Успело је то, тек два века касније, народу на том простору.

А две деценије после, потомци тих устаника, у маниру мангупа из сопствених редова, руше очевину, не чекајући ни до дедовине да дорасте. Поделили су се на патриоте у Бањалуци и издајнике у Сарајеву, заборављајући да су и једни и други само она Његошева „сламка међу вихорове“, коју би нови ратни ветар у Босни одувао као буков лист с гране у ове октобарске дане. Јер, баш ових дана, тачније 19. октобра, Бошњаци су потписали велику политичку коалицију, намерно и симболично, на дан смрти Алије Изетбеговића, оца данашње Босне и непрестане политичке инспирације Бошњака данас.

А ових дана је обелодањено да у школском речнику „босанског“ језика за децу у Федерацији БиХ пише како су православни Срби „ђикани, генетски четници и злочинци и најзаосталији становници на овом подручју“. Док Бошњаци збијају редове и пишу горепоменуте „атрибуте“ о нама, у политичком лонцу у Републици Српској вода ври, а капак на њему бесно поскакује.

Српску је створило јединство и спасиће је само оно у виду наше велике политичке коалиције, или нагодбе, била она на папиру потписана или прећутно договорена међу данашњим великашима – свеједно је.

Тужно је гледати и слушати народне посланике Скупштине РС који на (посебним, ванредним, специјалним) седницама, зажарених очију, набреклих вратних жила и колоратурних гласова, вичу једни на друге ко је већи патриота или издајник, ко лопов, а ко поштењак.

Данашни великаши Републике Српске узимају на себе историјску одговорност и стигму да се претворе у добровољне даваоце туђе крви, тј. палих бораца, који им својим животима омогућише да из простора собне и кабинетске безбедности тргују њиховом тековином. Они као да кроз прозоре тих раскошних одаја не виде тамне облаке и над својим главама: њихов поглед изгледа није виши од наслона фотеља у којима седе, њихове емоције се разливају само по ковертама високих плата које примају, они не чују онај молски, историјски, проклињајући глас народа још од косовских времена: Великаши, проклете вама душе.

Кад год су Срби у историји престајали слушати тај опомињујући глас из дубине своје историјске пропасти – слушали би олују, потом!