Имао сам свега осамнаест година, шаку историјских, херцеговачких тема и прегршт својих пјесама када сам у јесен 2013, приспио у Београд. Имам у меморији загашене боје лишћа, када ме је покојни стриц Светозар позвао да упознам Милоша Марковића.

„Водим те да упознаш најписменијег Гачанина“, изговорио је док смо се приближавали Топличином венцу, гдје нас је, пред једном кафаном, чекао типични динарски тип човјека: висок, оштрих, изражених црта, смртно озбиљног погледа и сугестивних, брзих покрета, ријечју – Милош Марковић. Осјећај неке нарочите интелектуалне узоритости који сам имао за тим кафанским столом био је раван мом првом ступању у Матицу српску или Народну библиотеку Србије. Пред тим старијим господином и његовим живописним казивањима, напросто се губио осјећај за простор и вријеме. Није то више био Београд чије власти те године нијесу званично обиљежавале двјестогодишњицу Његошевог рођења. Није то више била ни кафана, него једна гостионица знања: један сто и четири столице потпуно одсјечени од спољашњег свијета. Као да је једним сугестивним потезом својих рука направио велики вео између нас и непосредне околине, усмјеравајући сву нашу пажњу на оно о чему говори.

Док сам му рецитовао стихове из једног свог пјесничког покушаја, он ме је пресијекао: „Тако је могао писати неки твој прађед у деветнаестом вијеку, али ти тако не можеш писати.“ Већ тада сам осјетио да у Милошу нема ни призвук лицемјерја, нити могућности да он жртвује истину, да удијели лажно охрабрење младом пјеснику, да га потапше по рамену или да каже: „А види, добар си, само напријед.“ Гужвајући неке своје стихове у рукама, пред таквим коментаром, почео сам схватати да је истинољубив књижевни критичар најбољи савјетодавац, не само младом, него и сваком, писцу. Много доцније, чух да је похвалио нешто што сам писао, али, не преда мном, него пред другима.

Милошев језгровити, питки, лијепи херцеговачки говор, био је културни празник и једна изузетна свечаност употребе српскога језика. Током разговора са Милошем, теме су се смјењивале као годишња доба, кружећи, једна за другом, у бескрајном тематском циклизму. Истовремено, свака тема коју је начињао, имала је своје унутрашње кружење, неријетко дограђено упечатљивим варијацијама, које су се опет, на концу, сажимале у један беспријекорно јасан закључак. Тако је, рецимо, говорећи о херцеговачком прољећу својег живота и својим гатачким, гимназијским данима, обухватао све њихове кључне тонове. Говорећи о себи и свом одрастању, увијек је тежио да поред свих личних искустава, унесе и нешто општије, да испостави саговорнику још један прилог за ишчитавање духа времена. Свака његова прича, свако сјећање извучено из тих гатачких дана, било је јасна цјелина, говор у којем нема празнога хода. Дуга и богата реченица Милоша Марковића није била само плод његове ерудиције и изузетног образовања, него и урођеног, ријетког талента. Уосталом, познато је да су Гачани били чувени као најбољи говорници међу Херцеговцима: изузетно рјечити, језика обогаћеног читавом ризницом питких ријечи са свим акцентима на свом мјесту. Вјероватно најизразитији примјери на тој гатачкој ораторској линији, у протеклом стољећу, били су Перо Слијепчевић, Никола Милошевић и Милош Марковић.

Милош Марковић, међутим, био је најрјечитији међу рјечитима, најбољи бесједник и најизузетнији саговорник којег сам познавао. Оштроуман и аутентичан, ерудитан и прецизан, Милош је био један од посљедњих насљедника оне велике међуратне генерације српских интелектуалаца, чију заоставштину већ седамдесет година упорно оспоравају, уништавају и вулгаризују медиокритети свих боја, у свим распонима својег духовног и интелектаулног сивила. Као ерудита, Милош је покривао спектар прилично различитих интересовања и био саговорник од којег сам, током сваког разговора, најприје учио шта значи прецизно и језгровито говорити. Осим тога, теме које је ауторитативно покривао и интересовања која је имао, чиниле су да се осјетим истински привилегованим што се налазим у друштву таквог човјека. Од њега се могло учити о српској народној поезији, Његошевом и Андрићевом стваралаштву, о животу и дјелу многих српских писаца које је читао, тумачио и познавао, са којима се дружио, које је интервјуисао и чији је стваралачки ток пратио. У свом искуству сабирао је људе и предјеле: београдска културна и политичка збивања која је пратио, трагику Косова и Метохије из којих је извјештавао, правио документарце и писао текстове од Пребиловаца до Приштине, од Београда до Требиња, дотичући сржне тачке српских историјских несрећа у свим српским крајевима, успијевајући да, једновремено, прати дубине друштвених процеса и промјена које су долазиле; разговарајући са српским, московским и васељенским патријархом, остварујући опширне разговоре са српским писцима, академицима, владикама, професорима, интелектуалцима на концу „кратког двадесетог вијека“, не обилазећи теме са комфорне дистанце, него одлазећи у срж збивања, на лице мјеста; тамо гдје многе његове колеге осамдесетих година нијесу смјеле ни повирити, он је долазио: на ратиште, на стратиште, на Косово, у Патријаршију.

Својим очима, гледао је своје колеге Телевизије Београд како страдају током НАТО агресије, гледао је како у пепелу нестају стотине његових репортажа и извјештаја, како се највећи дио његове новинарске заоставштине претвара у пепео, скупа са његовим колегама, жртвама бестијалне америчке агресије на Србију, да би, након петооктобарских промјена, сировом вољом бестидне власти, изгубио и посао. Било је то вријеме, како је често говорио, „непреводиво на језик логике.“ У том смислу, видјела се стравична подударност ослободиоца од 20.октобра 1944. и 5.октобра 2000. Под комунистичким режимом, Веселин Чајкановић (који је говорио 15 језика) и Милошев земљак, Гачанин Перо Слијепчевић, један од највећих српских германиста, прогнани су са Универзитета као политички неподобни. По прилично сличном начелу политичке неподобности, уредник Информативног програма, Милош Марковић је прогнан са РТС-а након „ослобођења“. Није био припадник „поштене интелигенције“, није прихватио закон кетмана, није био прилагодљиви и опортуни каријериста, није се покорио императиву медиокритета, није пљунуо у пепео својих новинарских радова, спржених америчким бомбама, нити је поништио своје достојанство да би пригрлио политичку милост. Остао је Гачанин, Херцеговац и Србин достојан својих предака, носећи своју муку у себи. Кроз сву неправду коју је претрпио и са којом је морао живјети, Милошева ријеч је допирала до пријатеља: из узорних висина једног непоновљивог духа, допирао је његов дубоки глас праћен нарочитом гестикулацијом. Пишчеве руке, прсти пијанисте са неизоставном цигаретом, никада нису биле у грчу: ма о чему причао, оне су увијек биле раширене. Руку дијалога пружао је свима.

Посљедњи пут, након стричеве смрти, разговарао сам са Милошем. Преко телефона је допирао његов глас, већ слаб и пригушен. „Ја нећу дуго“, разазнао сам кроз дуги разговор у којем је још једном прикупио снагу и говорио ми о покојном Свету, Херцеговини, књижевности, о нашем Гачанину професору Веску Савићу, необичном психијатру, на чијим су сеансама били Тито, Ђилас, Ћосић, Вук, Матија…Причао ми је о паралелама између комунистичког тоталитаризма и наше демократије, о том јаловом мозгу просјечног бирократе, о „Заробљеном уму“ Чеслава Милоша и неким нашим гатачким темама. Већ тада, његов глас је био све мање препознатљив. Као да је допирао из неког давног доба које се удаљава, утишан, пригушен и на вјетру ношен. Тај глас ме подсјетио на причу о фоноаутографу – првом уређају за снимање звука. Његов творац, де Мартинвил, могао је 1860.године снимити звук, али не и очитати. Фоноаутографски запис очитан је тек 148 година касније: чуо се глас изумитеља који је пјевао стару народну француску пјесму „Au Clair de la Lune“ („На мјесечини“). Ти мелодични стихови („На мјесечини, Пјер, пријатељу мој, позајми ми оловку, да напишем ријеч“), на старом снимку звучали су као неко тихо, давнашње, али веома питко, пјевушење неког путника на вјетрометини живота. И Милошев глас, његова питка ријеч, остају за нека нова времена: данас их можда не можемо растумачити, данас их можда не желимо чути, али сјутра, након свега и након нас, доћи ће ново покољење и очитати неке давно заборављене снимке.

Милош је, поред све горчине коју је носио, имао снаге и за краткотрајне моменте задовољства у разговору, што је укључивало и хумор. Међутим, Милошев хумор је био његошевски; није то била пука комика, нити хумор ради хумора. Милошев основни тон је био изразито озбиљан, он је искључивао театралност и патетику. Да сада прочита овај текст, рекао би: „Крупне ријечи! Театралне, крупне ријечи!“ Поред све горчине коју је носио, имао је снаге да пријатељима подари осмијех – као одмјерени предах или суптилну повезницу између двају озбиљних тема.

Једна година нам је узела два велика човјека, врла Гачанина: Светозар је преминуо у априлским данима, као и наши страдалници, капетан Поповић и поп Перишић, на Лијевча пољу, а Милош на концу октобра, у данима кад се упокојио Његош.

Враћам се у ту 2013-у, у којој званична Србија није славила двјестогодишњицу Његоша, у јесење дане када сам упознао Милоша Марковића. Опет ћу проћи Топличиним венцем, мислити о Гацку и Херцеговини, гледати у неке нове пањеве посјеченог дрвећа, али тамо нећу затећи ова два човјека. Они ће, несумњиво, наставити свој разговор у силној хладовини небеских маслињака и пренијети наше поздраве сазвежђу херцеговачких великана.

Лака ти земља српска, врли наш Милоше, најрјечитији међу рјечитима.

Раде Црногорац