• РОЂЕН: У Тузли, 26. априла 1910. године. Преминуо у Београду, 11. јула 1982. године.
  РОДИТЕЉИ: Отац Алија, мајка Паша (дев. Шабановић)
  ПОРЕКЛО: Старином из Врањске (Стара Херцеговина), из дробњачког братства Вујовић

„Моји ближи преци су из Билеће. Отац се родио у Високом, кад се породица из Билеће покренула према својима посједима на сјевероистоку Босне.
Селимовићи су поријеклом из Врањске на граници Херцеговине и Црне Горе, од дробњачког братства Вујовића. Шефик Пашић, који је испитивао поријекло наших породица, пише о томе, на основу докумената које је пронашао у архивским и породичним документима.
„Наводно је било девет браће и двојица пређу на ислам, да би штитили једни друге, и од њих су Селимовићи и Овчине. Селимовићи се јављају у Херцег-Новом прије 1690. године, јер је тада њихова земља са Ублина додијељена млетачким поданицима. Такође у Црној Гори је било Селимовића, наводно су од Бабахетовића ове породице – Селимовићи, Ћорић и Овчине. У Једношима један локалитет назива се Селимовина и Селимова Бистијерна, а у Плаву спомиње се 1710. године Џуба Селимовић. Књижевник Меша Селимовић потјече из ове породице.“

… Кад сам 1972. године навео овај податак (из нормалне радозналости и жеље за откривањем свог коријена), неки интелектуалци из Босне су ми то оштро замјерили. Рекли су отприлике: „Многи од нас тачно знају своје хришћанске претке, и могли бисмо да покажемо и директне документе. Али чему то? Шта бисмо тиме постигли?“ Ова замјерка и овакво питање могли би се поставити поводом откривања сваког историјског податка. У име чега затварати очи пред истином? Тиме се ништа не мијења, као што се никаква љага не баца на босанско-херцеговачке муслимане ако се укаже на њихово поријекло. Код мене је остала и јака носталгија за завичајним коријеном, мада и Београд веома волим. Ја сам везан за своје босанско и муслиманско поријекло, и увјерен сам да је наша сложеност (због дугогодишњих туђих навика које смо прихватили, због чудне историје, због створених комплекса, због хиљаду сплетених чворова) изузетно богата стваралачким могућностима.“

… Ето тако (да се вратим на поријекло породице), негдје ваљда почетком 17. вијека мој далеки предак Вујовић из Врањске окупио је око себе синове, девет их је било, па су се договорили да двојица приме непријатељску вјеру, да бране осталу браћу и родбину. Ко зна да ли су их жртвовали, одликовали или бирали одока. Изгледа да моји часни преци нису били сувише крути што се тиче религије, а ни сувише искрени: више их је интересовала могућа корист, или мања штета, него вјера. За нас, за своје непознате потомке, нису много марили. И можда су ту равнодушност према свакој вјери пренијели до мене у крви моји доцнији рођаци, а можда су своју превјеру плаћали већом ревношћу у новој вјери.

И десило се оно што је предачки савјет замислио, па су два брата, један Селимовић, један Овчина, бранили браћу и рођаке, генерацијама памтећи да су род. Кад су рођаштво почели да занемарују, па да заборављају, па да презиру, и кад се сасвим затрла родбинска веза, тешко је рећи: то је дио наше тешке и неиспитане историје. Некадашња жеља да се помогне рођацима полако се претварала у црну мржњу. Можда су Селимовићи побјели из Црне Горе у Билећу да се спасу од истраге потурица, можда су се закрвљени рођаци тукли и затирали што су могли жешће, и није прошло ни двјеста година, а Селимовићи и Вујовићи нису више ни знали да су исте крви, а можда су настојали да то што прије забораве и сакрију (…).

Моји ближи преци су се задржали у Високом, ту се родио и мој отац Алија. Посједовали су огроман комплекс шума и имања, од Завидовића до близу Тузле, и неколико кућа, од који је најљепша била она у Трештеници код Тузле, велика, на три боја, лијепо уређена, окружена воћњацима и великим шумама, погодним за лов. Знам ту кућу кад више није била наша: можда ми је зато изгледала љепша. Купио ју је богати сељак Нухан, име сам запамтио, и изглед, и глас, зато што је био потпуно другачији од свих људи који су долазили у нашу кућу.

Моји преци су били аге, пучког поријекла. Отац је, бранећи Нухана, знао да каже: И ми смо доскора били сељаци… Породична традиција је знала за четири градске генерације Селимовића, у Билећи, били су трговци и златари. Даље од тога се није знало, па сам претпостављао да се тим заборавом прикривао хришћански коријен. Не знам како су се обогатили, ни када. Знам кад смо осиромашили: пред Први свјетски рат. Али је отац послије рата опет имао велику шталу лијепих коња, и успјешно се бавио трговином. Отац је био крупа, висок, снажан, весео, жив, пуст, немиран, неукротив. Како се каже у Босни, он је истутњио и свој и мој тал немира. Кад му је било 18 година, оженили су га, да се смири. Али млади женик Алија, који је покушао да види може ли живјети са женом коју су му други изабрали (трагови тог покушаја су остали), изненада је побјегао од куће, од невјесте, од родитеља и нежељених обавеза и обрео се у Тузли, код неких далеких рођака. Из тог брака од неколико ноћи, родило се женско дијете, моја полусестра, Ханумица, која је живјела с нама. Нена и дјед убрзо су дошли у Тузлу за немирним младићем и, наравно, све му опростили. Да нису учинили тако, изгубили би га.

Купили су велику Дедајића кућу (која и данас постоји) и постали Тузлаци.

Данас изгледа тешко објашњиво како то да дјед и отац нису ништа радили: живјели су од продаје породичних имања. Било је то почетком вијека. (1936. послије очеве смрти, ја сам продао посљедње што је остало, коње, кола, хамбаре, а 1945, послије рата, и кућу с баштом.)

Године 1902. богати младић-пустахија загледао се у сиромашну љепотицу Пашу Шабановић из непосредног комшилука, дијелила их је само баштенска ограда. Није пристао на прву дјевојку коју су му изабрали родитељи, на другу коју је он изабрао сам, нису радо пристали родитељи. Али је он увијек односио побједу. И тако је моја мајка дошла у кућу у којој је нису жељели, мада то нису показивали.

… Не знам зашто је отац продао стару кућу, у којој смо се родили мој најстарији брат Шефкија, старија сестра и ја (1910). Дуго сам жалио за њом, јер је заиста била лијепа и ведра. Изгледа да је то учинио због љубоморе, јер је кућа цијелом предњом страном слободно гледала на пространу мерају, преко које су људи непрестано пролазили, а увече сједили, пили ракију и пјевали кузајући уз саз. Вјерујем да му је то сметало.

…Према дјеци отац је био строг, или најчешће равнодушан. У његову собу смо улазили само кад нас позове, и тад смо ишли као на страшни суд. Двапут годишње морала су сва дјеца да уђу, на два Бајрама, због честитања. Није био религиозан, али смо славили главне вјерске празнике. По националном осјећању био је Србин, и знао је за неразговијетно породично предање о поријеклу из источне Херцеговине или сјеверне Црне Горе.

ИЗВОР: ПОРЕКЛО.РС / Меша Селимовић, Сјећања, мемоарска проза, BOOK-MARSO, Београд, 2002. године