Отац Саша, како га зову парохијани, каже да библиотеку није формирао он, већ се сада само труди да прикупи оно што се дало спасити од некадашње чувене љубињске парохијске библиотеке, коју су усташе запалиле 1941, да тиме затиру и српску културу и насљеђе.
„Иако махом неуки људи, љубињски сељаци су, ризикујући своје животе, спасавали тада и старе црквене књиге, рачунајући да је у њима сачувана њихова прошлост. У збјегове у планину Илију код Љубиња носили су са собом и те књиге, међу којим је њих тридесетак које датирају вијековима уназад, а добар дио њих се односи на матичне књиге и домовнике, у које су уношени рођени, крштени, вјенчани и умрли, али је сачувано и доста литургијских, старих књига, на основу којих се само може претпоставити колико благо је тих смутних ратних дана нетрагом нестало у пепелу“, каже отац Саша.
Из љубињских се старих књига, каже он, може пратити и историјат српског језика, јер је међу књигама донација фототипског Четверојеванђеља, рађеног за цара Душана Силног, а преписао га је Никола Станојевић, што је библиотеци даровао Љубињац, филолог др Вељко Брборић, професор београдског Филолошког факултета.
„Оригинал се чува на Светој гори, али је врло вриједно и ово фототипско издање, према коме се може пратити развој српског језика, јер је књига писана на нашем старом српскословенском језику, прије нашег потпадања под владавину Турака, када су се књиге умножавале преписивањем“, каже свештеник Kојовић.
Након преписивачких школа, слиједе и штампана издања, па је из штампарије у Венецији Јерулима Загоровића 1580. године изашао стари „Служавник“, који је у Љубињу сачуван у цијелости и ова је књига једна од најстаријих на простору источне Херцеговине.
Осим што је сама по себи јако стара, са њених маргина се може изучавати неко старо вријеме, односно период од два вијека касније, јер је године 1780. свештеник Милош Ивановић написао проповијед која је, поново вијековима касније, преведена и објављена у „Гласнику Љубиња“ као једно од најстаријих писаних ђела овога краја, ако се изузму написи на стећцима.
Послије ове двије књиге, он издваја „Јеванђеље царице Kатарине“ из 1793. године, књигу на рускословенском језику, када након турског поробљавања није постојала могућност штампања књига на српскословенском језику, а у Љубиње ју је донио извјесни Стефан Вучетић и припадала је старој љубињској библиотеци.
Ту је и прво модерно издање Светог писма штампаног на писму Вукове реформе и то исте оне године када је реформа усвојена, 1868, затим и један поклон старе Библије на шведском језику, али су то, како каже отац Саша, само неки од великог броја љубињских раритета које је успио сакупити и учинити да, ма колико он скроман био, овај градић постане много богатији.
ИЗВОР: ХЕРЦЕГОВИНА ПРЕСС
