• Предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта осуђује изјаву адвоката и народног посланика Владимира Ђукановића да „највећи број сарадника хрватске службе су врбовани Крајишници који због своје имовине или да не буду хапшени пристану на сарадњу“. Наведена изјава је оправдано изазвала велико незадовољство и огорчење крајишких Срба јер се доводи у питање њихов патриотизам.

Срби Крајишници у Београду на обиљежавању Дана сјећања на жртве хрватске злочиначке акције „Олуја“ – 5. август 2016. године (Фото: Слободна Херцеговина)

Крајишки Срби су  доживјели катастрофу библијских размјера деведесетих година прошлог вијека јер су протјерани из својих кућа и станова. Послије завршетка рата већина прогнаних Срба је дошла у Србију гдје су били препуштени сами себи да се сналазе како знају и умију. У борби за опстанак себе и својих породица показали су велику вољу, енергију и одлучност. Истовремено дају велики допринос општем напретку и развоју Србије.

Прогнани Срби и други оштећени грађани скоро 30 година од завршетка рата сами воде тешку борбу за поврат својих отетих имовинских и стечених права јер Хрватска води политику цементирања етничког чишћења. Такође, крајишки борци нису заштићени од прогона који спроводи хрватско правосуђе у функцији државне политике Загреба.

Линта тражи упорно да Србија истински и конкретним мјерама стане иза крајишких Срба.

То значи да Србија покрене разговор са Хрватском везано за нашу отету и уништену имовину и стечена права на темељу Анекса Г Бечког споразума о сукцесији под називом „Приватна својина и стечена права“. У њему јасно стоји да свим грађанима и правним лицима морају бити заштићена и враћена права која су имали на дан 31.12.1990. године.

То значи да Србија покрене разговор са Хрватском везано за константна хапшења припадника бивше ЈНА, као и војске и полиције Републике Српске Крајине и организовање монтираних судских процеса против српских бораца и пошаље јасну поруку званичном Загребу да је то неприхватљиво.

То значи да Србија пружи правну и финансијску помоћ крајишким борцима које прогони хрватско правосуђе. Крајишки борци не могу да издвоје велика финансијска средства да ангажују адвокате и да се годинама сами боре  за истину и да докажу своју невиност.

То значи да Србија призна крајишке борце за читаво вријеме рата у двоструком трајању. Крајишки борци нису водили приватан рат и нису били терористи већ су се часно, храбрo и поштено борили за свој народ и државу.

Ако постоје појединци међу крајишким Србима који су сарадници хрватске службе и који раде против безбедности Србије они треба да одговарају у складу са законом. Неспорна и трајна истина јесте да су Крајишници али и сви прекодрински Срби, као и други Срби из региона, искрене патриоте који безрезервно воле Србију.