Већину прича из Родокраја које сам написао, низане су течно и без застајкивања, одријешито, и с пуно лаке, живе и разумљиве рјечитости. Писао сам их са нарочитим раположењем, а каткада и с појачаном духовитошћу. Чинило ми се, често, да тај лик (о коме пишем) стоји испред мене, управо онакав какав је и био за свога живота, па ми се нуди у пуном свом физичком и карактерном профилу. А ја га само гледам, па то што видим, додирнем или осјетим, једноставно, без напора и журбе, олако и успјешно преносим на папир.
Насупрот њима, у мојој списатељској пракси, постоје ликови пред којим сам остајао нијем, ћутљив, нерасположен, нимало полетан, или опуштен. То што сам написао о њима, бар за тренутак, изгледало ми је непотпуно, недовршено, и с посебним осјећањем кајања да сам могао и да је требало више од тога, да је то била само нека врста увода за све оно што је о њима требало запамтити и забиљежити. Писање бих почињао, па убрзо одустајао, тражио себи мира и излаз из узбурканих осјећања. Чинило ми се да је то све јаче од мене, да ме ти портрети, које пером поново оживљавам пред својим очима, мрве, а њихова животна недоживљеност, мучи ме и сатире. Онда би ме све то одједном, и без икакве најаве, нагло попустило, или напустило, да би ти ликови опет искрсли испред мене, али као из неког затуљеног свјетла, сада јаснији и препознатљивији, јаки и динамични, дајући ми, својом новом појавом, снагу и вољу за њихово тачно и потпуно описивање.
Јово Р. Куљанин
Један од таквих ликова је и Јово Р. Куљанин, мој синовац, братић, братанац, син од мог брата Радована… Како год, мој је, од рођеног брата, рода мога и крви моје! Па, ма колико да га овдје и сада замишљам и дуго гледам, да га описујем, портретишем свим бојама, све то је опет премало, кратко и недовршено, баш као што је и његов живот би кратак и недовршен.
Његово лице било је такво да се могло дуго гледати, без ријечи, јер би ријечи само квариле утисак. Његов уравнотежен дух и исконска мирноћа, којима је опчињавао посматрача и околину, само су појачавали обрисе његовог лика који је остављао утисак благородног, непоречног, крепосног, частољубивог, умиљеног, ненаметљивог, али надасве, момка сређеног карактера и достојанствене понизности!
Укупни портрет нашег Јована, како смо га избилза, или издалека звали, био је попут јутрошњице, млад и свјеж, снажан и вољан, прав и висок, трпељив, душевно сређен и стишано расположен. Имао је јасан, младалачи глас, топао и мекан, пријатан и опуштен. Ни одвећ смеђа, ни премало плава, већ помало рунаста коса, надвијала се до пола чела и давала му јаснији и, за дјевојке, заводљивији профил, пун необјашњиве доброте и скривене зрелости.
У нашем, српском, народу има вјеровање да и Бог, када му је потребно, призива себи најбоље! Биће да је то истина. Узео је нашега Јована када је имао непуних 26 година, дана другог, седмог мјесеца, године 1993. по Христу.
А није то био обичан дан, већ дан светкован и слављен, дан Светог цара Константина и мајке му Јелене. И није то био само љетни дан, спаран и сунчан. То је био ратни, тежак и неизвјестан дан, у ратној години, када се младост „нудила“ Богу напретек! Тог дана, неопрезно, у часу одмора, послије ратне смјене, наш Јован је зашао у воду Борачког језера код Коњица која га је ненадно приграбила и повукла у мрачну дубину…
Ушао је и није се вратио…
Након пола сата, безживотно тијело Јованово је извађено из језерске воде…
А сунце је и даље пекло над језером, као да је искало још жртава… Све даље је било туга , жалост и недореченост…
Јово се родио 1967. године од мајке Јованке и оца Радована. Као што му је смрт била повезана са многозаслуженим светитељом, утемељивачем хришћанства, Нишлијом, Константином и његовом мајком Јеленом,, тако је и Јовин живот био дариван баш на запречит дан, на посну љетну светковину. Био је 27. дан мјесеца септембра када се празнују два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: први, проналазак часног Крста на Голготи и, други, повратак часног Крста из Персије у Јерусалем. Тај дан је, заправо, Воздвижење Часног Крста – Крстовдан.
Дакле, тог дана је рођен наш часни Јован!
Јованова мајка је из породице Шарана, из загоричког засеока Хум. По божијем провиђењу, удешено је, да се и Јован роди у кући Шарановој. Јованка се налазила на планини Јелици, љетним стаништима Куљана.
Пожурила је у Коњиц да се породи. Ипак, стигла је само до Хума, до куће Луке Шарана, гдје је Јован прогледао и угледао свијетлост дана! Дато му је насљедно породично име по очевом ујаку, Јови Видојевићу, званом „Чаруга“, који је умро неколико дана прије његовог рођења. (Иначе, Јово Видојевић је био неустрашиви борац у Другом свјетском рату и носилац „Партизанске споменице 1941“.)
Вриједан, радан, и добар ученик, Јово је завршио Машинску техничку школу у Коњицу. Убрзо је отишао на одслужење војног рока у Лесковац гдје се, опет, показао примјерним и сналажљивим војником. Његово кратко упослење на Жељезницама Босне и Херцеговине прекинуо је почетак рата 1992. године
Јово је припадао оној младој генерацији Загоричана (поред Радослава, Слободана и Милосава Куљанина, Милована Живака и још других), који су надолазећи ратни поводањ у Босни и Херцеговини схватили као незаобилазну пријетњу свему ономе што је српско. Озбиљно је, попут искусног човјека, Јован упозоравао и млађе и старије од себе да је на помолу прекретница у међунационалним односима. Да Срби, посебно гдје су у мањини, морају очувати јединсто и појачати самоорганизованост и будност… Међу првим Загоричанима постао је симпатизер и активиста, тада једине националне странке, Српске демократске странке.
Све то је допринијело да израније, прије и него што је рат и почео, постане „трн у оку“ ближњим и даљим комшијама, несрбима!
Увидјевши да му у Загорицама, односно Дјединовцу, није сигурно, Јово се с родитељима повлачи на Куљанска љетна станишта, у Јелицу, на обронке планине Бјелашнице, у намјери да се докопа подручја Борака, једине сигурне територије за живот српских душа. Међутим, ту тек, на Јелици, није имао мира.
Из дана у дан, из стопе у стопу, Јово је био праћен од стране усташке муслиманске младежи из села Врдоље.
Два дана послије великог српског празника, Светог Василија Острошког Чудотворца, односно 14. маја 1992. године, наоружане усташко-муслиманске хорде из Коњица нападају Јелицу, протјерују српско становништво и пале село Блаце. Јово је на вријеме већ пошао у кањон рјечице Ракитнице. Сутрадан су му се придружили родитељи и сестре Радмила и Слободанка, да би 16. маја, под окриљем ноћи, са групом од 112 избјеглица, преко планине Височице, дошао у српски Калиновик.
Као и друге патриоте, Јово се без имало двоумљена прикључио српским борцима у селу Борци. Напуштање ратишта и бјежање у Србију, или Црну Гору, сматрао је кукавичлуком!
Од маја мјесеца 1992. године, па до почетка јуна 1993. године, Јово је био на скоро свим линијама борачког ратишта, односно Треће лаке борачке бригаде!
Непоколебљив, истрајан и храбар – такав је остао наш Јован у памћењу својих другова с ратишта!
Јово је сахрањен на Борцима 3. јула 1993. године, на гробљу погинулих српских бораца, недалеко до цркве св. Патра и Павла.
Након потписивања Дејтонског мировном споразума о прекиду грађанског рата у Босни и Херцеговини, у америчкој ваздухопловној бази Рајт-Патерсон, на Аранђеловдан 1995. године, подручје Борака је припало Муслиманско-хрватској Федерацији.
Борци и народ с Борака повлачили су се према српским територијама, у Републику Српску. С њима су „пошли“ и гробови изгинулих бораца! Мртви су водили живе! Посмртни остаци су ношени у колони с народом, до нових вјечних станишта.
Наш Јован, или Јово, свеједно, поново је сахрањен на гробљу у слободарском, српском Гацку.
Јован није био ожењен. И нека му ова кратка прича буде за побожну успомену!
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
