***

ПРЕГОВОРИ

Блиједо јесење сунце, тек што је избило на врхове Бабе и обасјало врхове Бјелашнице, Слаћке греде, Некудину и својим слабим зракама пробило јутарњу маглу под којом су се скривали многобројни народни збјегови, преговарачи изађоше на Рашка брда са којих угледаше Оџачке баре и по њима расуту многобројну турску војску. У средини ордије, под кулом Љубовића назирао се мали бимбашин шатор. Као некада велике турске војсковође, бимбаша их је чекао под шатором. Селим-паша му је запријетио да не смије ићи на преговоре у Зови До, као што је прошли пут насјео на каурску варку и отишао им на ноге, већ да они морају доћи њему на ноге, на мјесто које он одреди.

– Ево нас као некада три српске војводе што су ишле под царев шатор на Косову. Да би разбио трему и неизвјесност која их очекује, нашали се Илија Стевановић.

– Да. Они су ишли код великог падишаха Мурата, а ми идемо код обичног бимбаше. Све је изашло на шиљак, и цареви и војводе, додаде Шћепан Граховац, стресајући иње са кабанице.

– Је ли ти то устресло тијело? Као на Никцу од Ровина, када је улетио под Ћуприлића шатор? То је добар биљег од јунаштва, из мисли се трже Илија Таминџија и нашали се на Шћепанов рачун.

– И да збодемо бимбашу, ништа не би учинили. Турски цар има хиљаде бимбаша. Да се можемо цара дочепати не би жалио погинути, заметну озбиљну причу Илија Стевановић.

– Ко би жалио мој брате. Да је ово царев шатор, с пјесмом би улетио у њ и просуо му дроб на серџаду, надовеза се Илија Таминџија.

– Далеко је цар од нас и ако нам кад пред очи испане зло је наше или његово. Но да ми можемо вратити народ кућама, да мирно презими ову зиму, као да би и цара распорили, врати их Шћепан у сурову стварност.

Пошто их стража прегледа и утврди да при себи немају никаквог оружја, пусти их бимбаши под шатор. Мирно сједећи на војничкој кабаници, са прекрштеним ногама и чибуком у руци, без неког увода и посебног поздрава, пошто посједаше на голу и хладну ледину, упита их бимбаша:

– Ја сам вас звао да ми кажете хоћете ли вратити рају кућама, а и ви да се вратите, па да све буде мирно као што је и било. Паше су дале свакоме слободу, немате се шта бојати. Жалбе рајине на зулуме извидјеће се, па ако буду истините, кривци ће зло проћи.

– Истините су, ти нама вјеруј царски бимбашо! Сва тројица, као по договору, повикаше у један глас.

Бимбаша их оштро погледа и ништа им не одговори. Тај моменат искористи Илија Стевановић па узе ријеч:

– Ми смо цару, царскијем људима и њиховијем наредбама покорни. Од такије људи раја је и очекивала слободу, да се врати кућама, и да је заклоне од силеџија. Она, пашо, не смије да каже све, ни оно што је било, а камоли оно што није.

На ословљавање пашо, које је Илија намјерно убацио, умјесто бимбашо, бимбаша се тихо и слатко у себи насмија, при чему му прође нека топла језа кроз озебло тијело. „Нека они мисле да сам ја паша. Можда ћу једнога дана и бити“. Задовољан помисли и пусти Илију да настави излагање.

– Раја ће се сва вратити најдаље кроз три дана, а може бити и прије. Вас те молимо да ови трећи мазар предаш мутесарифу-паши, јер смо у првијема много штошта заборавили метнути, ко људи прости и без калема, није нам ни замјерити. Заклињемо те царскијем љебом који једеш и молимо да наше жалбе предаш пашама и другијем људима од царске власти и угледа.

Пружи му савијену и у црвену пређу повезану жалбу. Бимбаша даде већ раније уговорени знак свом слуги који је значајно и одважно узе из Илијиних рука и стрпа је у лојаву и ужеглу војничку торбу.

„Горак је војнички хљеб код свакога цара,  код мог можда најгрчи. Благо вама када то не знате и боље би по вас било да то никада не сазнате“,  помисли бимбаша посматрајући младе људе који су заметнули народну душу на своја нејака плећа и који ће ускоро постати војници и командири и заложити се горчином војничког живота.

– Ми ћемо бити мирни и цару одани, само те молимо да нам ослободиш кнеза Тривка кога држиш као таоца. Замоли га Илија Таминџија.

– Је ли беса да ћете бити мирни? Из мисли се трже бимбаша.

– Јесте, честити пашо! Поново сва тројица повикаше у глас.

– Нијесам је баш паша. Стидљиво, и као да га је срамота што га тако упорно ословљавају, исправи их бимбаша.

– Ако нијеси, бићеш акобогда. Има времена, додаде Шћепан.

– Чудо да таки чоек није паша? Чуди се Илија Стевановић и прави се невјешт да се не разумије у војничке чинове.

– Ја ћу све за вас учинити, пошто видим да сте добри и лијепи људи, само да од сада будете мирни и послушни.

– Бићемо, честити пашо! Сви у глас одговорише.

– Опет ви пашо? Слатко се насмија и благо их прекори бимбаша. Посилном нареди да одмах пусти и под шатор доведе братачког кнеза Тривка Радовића.

Док су чекали Тривка, Шћепан искористи прилику да га приупита за Николу Дукичића и да покуша сазнати како иде његова мисија у Мостару.

– Да нијеси ђе доље у Мостару видио нашег коџобашу Николу?

– Што питаш за Николу? Озбиљно му постави противпитање бимбаша.

– Онако. По њему смо послали нашу прву жалбу, па не знамо шта је с њом учинио.

– Пошто се не враћа нити се јавља, плашимо се да га није паша затворио. Умијеша се Илија Стевановић, у страху да Шћепан својим пропитивањем не поквари постигнути договор.

– Јес. Затворио га је паша. На запрепаштење присутних, лукаво бимбаша одговори. Затворио га је у свој диван па по читаве дане испијају кахфу, егленишу и један другом просипају ћулахе, а мене шаљу да мирим кнезове и рају враћам кући, да не погине у планинама од студени.

– Рећемо ми Николи да паши каже коју лијепу ријеч за тебе, с олакшањем обећа му Илија Стевановић.

– Е фала ви на томе, људи. То би лијепо од вас било.

– Оћемо Бога ми! Лажно се заклеше сва тројица у један глас. Изљубише се с Тривком и кренуше назад.