Гласити првак из Ораховца, крај Призрена, Хамза Вукашиновић, бејаше по свршеној берби приредио гозбу својим работницима. Беше то његова неуобичајена ствар као што му и работници не беху обични: не лута сиротиња из села, нити обична раја из нахије, но све сами навикли на печалбу Колашинци. Једни су му читавих петнаест дана брали грожђе по многобројним виноградима и преносили у крбљама на својим јаким коњима, а други на челу са познатим качаром Сеном Дурутом оправљали више недеља укопане у виници огромне каце сличне великим стоговима, бачве за вино и ракију, крбље и бурила у којима се преноси вино по целом крају. Поштено су луди запињали око агина приноса, па је овај хтео да им То на растанку призна, агански и мушки.

Силовит и грановесан је Турчин био Хамза Вукашиновић. Полуодметнут од цара као некадањи крајишнички диздари, он је са још неколико таквих истих луди силнички заповедао свеколиком Подримом, држао се на пушци и изједна крвио са сваким ко му је по обести био раван, био То арнаутски барјактар или градски бег. За власт је марио као за лањски снег. Држао је на кули нарочите тевабије попут Махмудбеговића. у Пећи, а кад би затребало — позивао је оружане најамнике као какав средњовековни полунезависни властелин. Уколико се више спомињало његово српско презиме у намери да се он нешто омаловажи са својега давнашњега порекла, утолико га је притискао стравичан нагон да буде охолији, помамнији и бешњи Турчин.

Хтео је сваким својим делом, сваким покретом и сваком речју да докаже како нимало нису боли Турци од њега, они који су дошли било из Азије, било с оне стране велике подримске реке, са голих брда. Зато му није нимало сметало што турски није знао ни воде потражити, а арнаутски — само колико да му се на говору подсмехну Дреничани и Острозубљани. На спољње турковање и господовање расипно је трошио своје иначе велико богатство. Кула му је имала две велике одаје, једну градски намештену, а другу арнаутски: нека су вазда готове како за кога. Свакога петка у подне силазио је у џамију да отклања, а ончас после тога у каву код Шедрвана да се види с пријатељима да с њима пресуди што, или донесе какву важнију одлуку. При том су га пратиле покорне тевабије, те је огрнут у златом извезен кратак бињиш, било лето, било зима — ваистину личио на којега знаменитијега римскога сенатора…

За Србе је имао само презрење. Нечувено и невиђено, грубо и погано. Презирао је попа н учитеља, гадљиво окретао главу од цркве. чудно се мрштио н склањао вазда унутра кад би о свечаницима спазио празничну црквену поворку, крстове и обредне стегове, што је јадној раји још остављено било. Чак ни православни спровод ка вечној кући није могао да гледа. А зла им није творио. Људи су у њему гледали чудну загонетку и многи се питали: да ли му је криво што се нису сви истурчили, те му се не би ничим напомињало да ово што је није од искони, или се гади на ову рају, на ове слабиковиће, Који ради једне слабе вере трпе и не осећају дражи охоле слободе и турскога царовања? Чиста истина није могла да се утврди, тим пре што се не памти да је кога о Божићу посетио, док је међутим сваке славе код Трифуна Леденичанина пио ракију до зоре и благосиљао уз сваку чашу лепше но какав најправославнији Рогожњанин. А Леденичанин је већ имао на Души више од тридесет Турака!..
Уосталом, свету је било још чудноватије што је он уљудно Бога прихватао само онима православне вере који су се држали на пушци и крвили. За све остале који су му се до земље клањали, једва је, не гледајући их, кроз зубе цедио:

— Арно, бре рајо, арно!..

Због овога је све православно у Охраховцу бежало од Хамзе Вукашиновића.

Премда је работнике увек добро плаћао и тачно подмиривао, боље обезбеђивао и издашније хранио, опет је муку мучио при сређивању пола, нарочито при брању винограда. У Ораховцу је било могућно свако насиље осим присилне работе. Њу је обичај искључивао, поред тога што је завештавао да се у великом селу све уради брзо и на време. Даље, старина је оставила правило да прваци код Шедрвана одлучују почетак и завршетак бербе: према години од пет до петнаест дана. Та се одлука на време објављивала и после завршнога дана било је допуштено да у туђе винограде улази ко хоће и бере колико може, па чак и стоку уводи. Пољаци су остављали своје сламне колибе н нико није имао право да се пожали на потру или крађу ни преко пушке ни преко суда… Везан оваквим обичајима Хамза Вукашиновић је узастопценеколико година много изгубио на виноградима, јер су му остајали непобрани. Срби суга избегавали, а Арнаути са села не раде ове послове. Једне је године, у невољи, најмиомамушке Цигане, али је после неколико дана пошла ругалица уз ораховачке крше,која је у преводу са арнаутскога, овако почињала:

Благо вама, мамушки јеђупи,
Кад вас Хамза, паша силни,
За вечером смерно двори!..

Тад му је то било теже од свега, али је ове године био срећнији. Пред бербу му беше дошао са својим момцима Сено Дурут и увелике почео да око бачава ликом притеже јасенове обруче. Тај наочит а скроман Колашинац нешто се одавно свиђао силному аги. Још кад се први пут најмио у њега, покупио је од момака пиштоље па заједно са својим изнео на кулу и предао Вукашиновићу.

— Гља, свиње влашке — окренуо му се Хамза пријатељски и с осмехом: — а зар ви носите оружје?

— Понекад, ага…

— А смете ли убити Турчина, бре?

— Па… да не донесе бог, Хамзага…

— Гља га, гља!.. Тако ми бога човек треба да је свакад мушак!..

Можда баш због оваке мало видљиве привлачности, Хамза Вукашиновић се на неколико дана пред брање пожалио Дуруту како тешко налази работнике и како ће му ове године виногради остати непобрани. Колашинац спустио на земљу мањ којим је набијао обруч, па му се отворено окренуо:

— Знам то, ага. Али немој да се љутиш. Отишла ти је зла ријеч да си крвник за нашу руку. Тежак ти је и збор и поглед. Чуло се да је за тебе сваки Србин крсто, липово штапче и свиња. Па бјежи свако, јер н Циганка има образа!..

— А што не кажем теби, крајан ти зуб?

— Али велиш другима, па би и мојим Колашинцима?

— Никому ко је мушко, бре!

— Вала?

— Валаа!..

Мудар Дурут, па се одлучио. Отишао у Колашин, сабрао довољан број берача и људи с коњима за пренос грожђа у винице. Као по каквом заверавању, цео посао је обављен плаховито и на време, на највеће Хамзино задовољство. Ето, због овога је ораховички силник на својој кули приредио опроштајну гозбу не само Сену Дуруту, но још многима које је овај између берача као отменије одабрао.

Арнаутска оџаклија беше дупке пуна. С десне стране поред огњишта прекрстио ноге Хамза Вукашиновић. ниже њега Дурут и најодабранији Колашинци. С леве опет агина званица и пријатељ, чувена злица Селман Чибуковић, дед којега је пребегао испред Карађорђа такође из негдашњега Карановца. Испод њега сеђаху три његова пратиоца и остали берачи, а у дну куле на нешто подигнутим подовима и ограђеним бејаху лаутари н певачи. Цигани са дефовима и виолинама.

Мушки се До вечере пила ракија, богато заложило, па окренуло старо вино, не из чаша и белића, но из правога меднога кондира од три старе оке.

Само су два турска првака продужили ракију. Пиће је драгало све одреда, да се није знало ко је веселији.

Лаутари су ређали своје песме уз гусле и тамбуру, час удвоје, час мале и кратке конге, час опет дуге десетерске јуначке песме о Мују н Алилу на арнаутском језику. Цигани су играли неке собне арапске игре које су научили у низаму и певали на сва три домаћајезика разне поскочице н севдалинке. Хамза им је бацао череке и беле меџедије каопомаман. Па се одједном окренуо Колашинцима:

— Ко пева од вас, бре, уз гуслу?

— Сено Дурут! — повикаше сви у глас.

Дуруту не би мило, али на велико Хамзино наваљивање узе гусле и кликну као вила, озбиљно ређајући Женидбу Паше од Тирана, којега је мајка усаветовала да за стара свата позове Краљевића Марка, који је после својим чудним мегданом на Кунар-Планини учинио да стара пашиница дочека у дворима дивну снаху. Турци се изненадише н гуслару и песми. Вукашиновић од задовољства сам шчепа од слуге кондир С вином и пружи га Дуруту, молећи га да потегне „као некад наши стари“… Па му и то би мало. Но, чим Сено попи каву и испуши цигарету, он му пружи гусле:

— Тако ти крста сад једну још постару; једну како је било у Косову!..

— Не знам, ага, и не дирај ме, вјере ти!

— Тако ми дина, као што сам Турчин, ти ћеш баш ту песму да испојеш!

— Не могу…

— А, бре, кад ти се вели! — подвикнуше остали Турци, којима се придружише и готово пијани Колашинци.

— Харам да ти је мој хлеб и со ако не појеш као што се пева у твојем селу! — узвикну Хамза најзад. гурајући му гусле у руке готово насилно.

Озловљени качар прекрсти поново ноге, наслони мрке гусле и загуђе. Спочетка тихо и мртво, окрећући све начине гуђења натмурено н забринуто, па онда успореније а јаче, док не зајеча цела одаја. Прса исправи а главу пови нешто у страну ка гуслима и поче колашинску песму о несрећном боју на Косову. За све време трајања дугога увода зашто се изгубило царство, глас му је био једна језива тужбалица док се војске не сударише: он тада подиже главу и обори очи на Хамзу крај оџака, који га побожно слушаше. Онда плахо размахну гудалом и закликта страшни сукоб и лом. Доведе Милоша у шатор и нагна га да прими пружену му за пољубац Царску ногу. Па га песма занесе као да је у Колашину и као да ту нема Турака: војводина нога, у не знам каквом опанку, стаде цару испод грла. Но баш у том тренутку као бесан скочи на ноге Селман Чибуковић, истрже од певача гусле н крвнички га лупи њима по глави:

— Ах, влашка свињо, још има на земљи Турчина! — узвикну он, па се маши за појас.

— Нема, валаа, не! — дочека га Хамза и укрути у наручја.

Кад их развадише, Хамза миран као да ништа било није, замоли незгодну злицу да му одмах напусти одају и прими на знање да више не могу бити пријатељи. Кад овај са друштвом Пође к вратима, он му добаци, обраћајући се Колашинцима:

— А видите ли да заиста нема више Турчина?.. А?.. Бог зна да ли ћу ја бити Турчин?.. О, куку мени ако не могнем бити!…

Сутрадан је сам Хамза Вукашиновић весело помагао Колашинцима да товаре своју заслугу у грожђу и пићу. Свакоме је за антрешељ поклонио по велику корпу најбољега грожђа, а Дуруту цео товар. 3адовољан је био ораховички Турчин: његов брат је тога јутра по изгранку дивнога јесењега сунца убио Селмана Чибуковића…

• Портал СХ посебну захвалност за објављивање ових прича  дугује Јасни Поповић из Народне библиотеке „Ресавска школа“ у Деспотовцу