Јово Радош: МОЈ ЂЕД
Био је исклесан
од чврсте стијене,
као камена скулптура
обавијена кожом,
кроз коју су се јасно
модриле вене
Био је сувљи од листа дувана,
и прав и висок,
као јабланова грана
На глави капа заврата,
а преко очију пале вјеђе,
па се чинило да спава
док су му мисли
лутале неђе
Густе бркове
никад није бријао
и кад је год могао
код шпорета се гријао
Био је вршњак
Берлинског конгреса
и била му је препуна
животна љеса
мука, крви и људскога меса
Свашта је доживио
у свом дугом вијеку
пратећи од извора
до ушћа
крваву ријеку;
од Херцег-земље, до Русије
Добруџе и Солуна
и уз гусле је
знао казивати
догађаје
из народних буна
Хладном водом је,
напољу,
умивао лице
молио се Богу
и тражио благослов
пресвете Богородице
Својим држањем је подсјећао
на старога хајдука
и вазда је тражио
да умјесто других
на себе прими
хиљаду мука
Највећи дио породице
у рату је изгубио,
па је оно мало, што је остало,
из душе љубио