• На данашњи дан не желим да се сетим 1995. године. А то је година у којој сам родила своје прво дете, родила се као мајка!

На данашњи дан те исте године гледала сам на телевизији колону мученика, колону дугу вековима . У њој читав један Свет. 250 000 душа које иду од свог животa, од дедовина, од винограда и воћњака, од најдражом руком направљене колевке, од гробова родитеља, дедова, чукундедова, свих који су стајали ту на Крају, у Крајини, као вековни бедем ка слободној Европи! У свакој души понор неизвесности, у сваком срцу рана незарастна, у сваком оку слика родне куће и воћњака бременитог од плода.

Они иду ка једином месту где су на своме и када тамо немају ништа, ка Србији, ка мајчици Србијици!

Они су избеглице.

Сви.

Старци, млади, они који су се први пут заљубили тог пролећа, бебе, деца на распусту, Драган, Милан, Јелена, Снежана, Милена, Мићо…. итд…. 250 000 имена, сећања, љубави и туга…. и сви иду ка једином месту које им нико не може одузети јер се зове њиховим именом – Србија!

Србија у којој нема јама са костима нејачи, бачених јер се не зову као Она, Србија која никада није имала логоре за друге народе, у којој је роб кад ступи на њено тло постајао слободан, ка којој је кренула ова колона коју је у животу одржавала нада и пркос! У њој ће бити Срби.

Јер, они су СРБИ!

Вратићемо се, шапутале су мајке уплаканој деци која су желела да иду кући.

Вратићемо се, мислили су пркосно млади орлићи, тек стасали за косидбу. Вратићемо се, вапиле су душе старих, који нису могли да замисле да ће почивати иђе друго, него крај својих ђедова, мужева, браће, ђеце…

Вратићемо се! А ви само радите свој посао. Ја Вам обећавам да Бог зна имена свих Вукашина, Дара, Слободана, зна и име Србина. Јер, Србин је Божији.

Вратићемо се а до тада ви славите своју срамоту јер никада нисте изродили Марка Миљанова, већ сте, вечно служећи другима, остали ускраћени за знање о највећој човековој врлини, храбрости да другога брани од себе – ЧОЈСТВУ!