• 11. августа 1941, извршено је најмасовније убијање у јами Бивоље брдо Срба из Клепаца, Лознице, Гњилишта, Тасовчића, Чапљине, Почитеља и других места. Захваљујући СНД Пребиловцима објављујемо аутентично свједочење  о Геноциду НДХ у Клепцима, Лозници,  Гњилиштима и другим селима чапљинске општине. Записник  код Земаљске Комисије за утврђивање злочина  окупатора и њихових помагача заведен је под бројем 567429, састављен је 7. јула 1946. године у Клепцима, МнО Тасовчићи, срез Чапљина, округ Мостар

Милићевића школа у Клепцима, место затварања Срба

Од комисије присутни : Секретар Зем. Ком. Ђуро Боснић и записничар: Невенко Баста

Приступају:
Пухало Војин п. Јована из Лознице, стар 60 година., земљорад. Чл. МО из Клепаца
Марушић Лазар п. Спасоја, стар 25 год. земљорад. члан МО из Клепаца
Мандрапа   Боса   Душанова стара  21  год.  земљорадник  из Клепаца,
Влачић  Манојло  Стојанов, стар  35  год.  земљорадник  из  Клепаца,
Марушић Риста покојног Манојла, 32 године земљорадник из Клепаца

Сви позвани свједоче о ратним злочинима почињеним у селу Клепци М.О. Тасовчићи , опоменути на дужност казивања истине изјављују:

1941. било је у нашем селу 72 кућне нумере, од тога 13 хрватских. Данас су двије српске породице у нашем селу потпуно уништене , јер нико није преживио.

Прво убиство од стране усташа било је извршено над Спасом Шијаком који је почетком јуна био ухапшен у Чапљини и тамо остао у затвору 23 дана, када је на Видов дан убијен, послије страховитог злостављања у затвору у Чапљини, тако да га није могла  ни рођена мајка  препознати.  Нашла га је у ходнику  затвора слијепог , ишчупане косе и толико отечене главе да је био потпуно деформисан. Његова мајка је молила за интервеницију код усташа клепачког попа дон Илију Томаса , али јој је овај одговорио: „ Не може се он пустити, комуниста је“. Такођер су били ухапшени Перо Влачић, Перо Мандрапа, Коста Мандрапа и Милан Мандрапа, сви су били злостављани, али опет пуштени још прије Видовдана, осим Шијака и Влачића, који су оба страдали.

Остаци силоса у Тасовчићима после минирања 92

Напад Њемачке на Русију био је дан када су усташе отпочели са масовним убиством Срба. Усташа Ахмет Капетановић из Чапљине са још неким чапљинским усташама отјерао Тришу Мандрапу, Угљешу Мандрапу и Весу Мандрапу из Клепаца у силос , а одатле непознато када и гдје у јаму. Исти усташе убили су у селу Костину жену Ристу, мајку Сару и двије кћери и Савету Мандрапу, – свега 5 жеженских чељади. То се убиство одиграло у кући Милана Мандрапе , у ноћи, када су усташе тражиле Косту Мандрапу за кога се говорило, да је из пиштоља пуцао на уст.  Логорника Франу Вегу, па када нису нашли Косту, убили су сву женску чељад у кући.  Тришо, Угљеша и Весо изгледа да су убијени на клепачком мосту на Брегави  па исправљамо што је напред речено.

У понедељак 23. Јуна отјерани су из села Нико Ћуктераш и с њиме још 40 мушких. Изгледа да су отјерани у силос или Чапљину, а одатле у јаму у Хутову или су убијени код Опузена у времену 24. и 27. јуна. Усташе су наше мушке хватали по дану и тражили их по пољу.  Наши су људи одлазили са усташама не слутећи о чему се ради. Овом акцијом хватања и одвођења Срба руководио је лично логорник Франо Вего, његов замјеник Нико Филиповић и Бошко Бено, са 30 усташа, међу којима смо препознали ове: Станко Брајковић Андријин, сада у Чељеву, Павао Брајковић, у бјегству, Винко Брајковић, у бјегству , Рафо Брајковић, у бјегству, Илија Брајковић, стријељан, Илија Брајковић, стријељан,  Мирко Брајковић из Клепаца, у бјегству, Мирко Пехар, погинуо, Мато Васиљ, у бјегству.

За Станка Брајковића знамо да је убио жељезничара Србина Богдана Судара из Баћевића крај Мостара, кога је ухватио на великом мосту преко Неретве код Габеле /Терсана/  и убио га у нашем селу из пушке . Станкова жена Мара каменом је тукла мртвог Судара. Послије убиства, Сударев леш је бачен у Брегаву. То су видјели код клепачког моста Бојана Пантић, Даница Покрајчић и Роса Бјелица. Поред тога злочина  исти  Станко Брајковић бирао је у августу 1941, српске дјевојке у силосу.

Ковчези са костима жртава код јаме Бивоље брдо 1990.

У убиству и одвођењу Срба крајем јуна 1941, учествовали су још и ови: Пажин Марко из Гњилишта, у бјегству, Матић Дамјан из Гњилишта, стријељан, Томић Јозо из Лознице, у бјегству, Васиљ Мато из Клепаца, стријељан, Ловрић Мирко из Чапљине, објешен,  Радош Звонко, учитељ, сада у Загребу, гдје се крије, Пехар Шћепан  п. Илије из Гњилишта, жељ. радник на прузи Чапљина Сјекосе., за овога се зна да је са Бошком Беном убио Саву Марушића код пребиловачког Блата. Мерџан Видоје  из Гњилишта, на слободи у Вишићима, хватао је наше мушке, тако је ухватио Марушића Саву, Марушића Јову и Марушића Лазара. Павао Брајковић, Никола Гргић и Мердан — из Почитеља син Халидов, у бјегству сва тројица, одвели су Манојла Марушића. Анте Додиг из Требижата , у бјегству, Јурковић Андрија , Балдов из Гњилишта,  Томић Јуре Франин, на слободи у Вишићима – ова тројица убили су Светка Марушића на путу између Клепаца и Пребиловаца. — Блажевић из Вишића, у бјегству, одвео је са Антом  Додигом Новицу Влачића са жељ. пруге. Сви ови, напред наведени, учествовали су у хватању , одвођењу и убиству Срба не само у јуну 1941. у Клепацима него су то опште познати јамари који су учествовали  мање више у свим покољима Срба у Чапљини и околици. Додајемо још ове усташе-  јамаре:  Расим Мешић, стријељан, Салко Шарић , у бјегству, Хивзо Дугалић, у бјегству, Ахмет Синановић, у бјегству,  сви ови из Чељева, МО Вишићи.

Послије јунског покоља наступило је у јулу затишје. Усташе су направиле попис свих мушких који су извукли живу главу,  па су тражили да се одрасли Срби морају јављати главару села Клепаца Бошку Брајковићу, стријељан, а у сусједној Лозници Дамјану Матићу /стријељан/, а  у селу Гњилишта Ивану Крешићу.

Кости Срба из јаме Бивоље брдо

Послије ужасног покоља међу српским народом појавило се очајање ког је покушао да искористи клепачки уст. поп  Дон Илија Томас за своје мрачне циљеве. Он је ширио гласове да ће бити заштићени од усташа они  Срби који пређу на католичку вјеру. Говорио је да је католичка црква одлучила да заштити оне Србе који се превјере, а то је Поглавник одобрио, да су сигурни Срби који пређу на вјеру.  Ова пропаганда имала је за циљ да превари српски народ који се управо сваког дана спремао и дизао устанак против окупатора и његових помагача. Наше жене, уплашене за живот својих породица, јављале су се код дон Илије и преводиле на вјеру читаву своју породицу.  Дон Илија је о томе издавао некаква увјерења за која је наплаћивао по 10.- динара. Поред тога психички је приморавао ново обраћене да купују католичке молитвенике. Позивао је момке и дјецу , па им је држао једном до два пута недјељно вјерска предавања, а у ствари вршио је усташку пропаганду.  Дон Илија  говорио је… „ још три дана па је Москва готова, па ћемо слати усташку младеж у Русију да тамо уредују“. Говорио је такође на проповједима гдје су заједно били окупљени Хрвати и Срби  и причао разне приче са двосмисленим садржајем. Тако је говорио о некој Катарини гријешној која је много зла у своме животу учинила, али јој је на њену молбу бискуп опростио све њене гријехе. Једном приликом а то је било управо пред велики покољ пребиловачких жена и дјеце, говорио је дон Илија о томе како треба „ када чистиш башту да ишчупаш коров и пирјевину, да не остану жилице из којих би опет никао коров“… да башта буде чиста“. Ми смо тек послије покоља пребиловчана разумјели прави смисао његових ријечи које су ишле за тим да код усташа створе потребно убјеђење да се са Србима мора до краја рашчистити, све истријебити , „ да не остане ни жилица“, како су то учинили у Пребиловцима гдје од села са од 1000 становника не остане ни једно дијете.

/Када су партизанске снаге 1. маја 1942, провалиле у Клепци, борци нашег села убили су дон Илију Томаса, коме су усташе приредили необично свечан спровод у Чапљини, коме је присутвовао и мостарски бискуп Петар Чуле, па је зликовац у мантији дон Илија проглашен  мучеником за усташку идеју  и католичку цркву. /

Неочекивано дошла је велика група усташа у Клепца 2. Августа. Међутим, народ је на вријеме примјетио њихово приближавање па су се сви разбјежали.

У ноћи 3. и 4. августа Клепци су били блокирани од јаке групе наоружаних усташа. Та блокада трајала је до 10. августа. Она је имала за циљ да нас отсјече од Пребиловаца, које су усташе прво почеле уништавати од дјетета у колевци, јер то било најјаче српско село и потпуно хомогено у националном погледу, осим неколико муслиманских породица. У понедељак 11. августа 1941, усташе су појачале блокаду Клепаца, а у 4 сата ујутро улазе у село, буде грубо све сељане и наређују да се до 9 сати сви морају скупити у школу која се налази у селу, Ко не може доћи треба га донијети… „Идете у Србију… „

Црквена слава у Клепцима на рушевини цркве, 2002.

У одређено вријеме цијело село окупило се је и то жене и дјеца пред школом а мушки од 13 година и навише  у школи.  Још не почињу никаква звијерства. Око десет сати усташе тјерају све жене и дјецу пјешке у силос код Тасовчића, а мушки остају још пола сата. Стигли су аутомобилом из Чапљине Никола Филиповић, родом из Чапљине, Иван Чолић Дамјана из Чапљине, Јарак Рафо из Хотња,  Брајковић  Лука из Дретеља, Видић Нико из Дретеља. /сви су ови у бјегству, осим Филиповића који је убијен од НОВ/ , Јозо Крешић, син Ђурин слободан у Вишићима, Илија Матић звани Љупко , слободан у Луци Плоче, Бошко Родин, Дамјан Матић, Илија Зовко, сви из Вишића, данас у бјегству. Они избацују из аута неколико колутова жице и доносе клијешта.  Сада почињу везати. Вежу Илија Барић, слободан у Вишићима и муктар Битанга, стријељан, по двојицу скупа, сина и ћаћу. Тек сада почињу пљачкати џепове везаних . Усташе су пребројали Србе у школи гдје их је било 108, а када су их везали било их је 106. Побјегли су браћа Божо и Ристо Пухало, али је Божо поново ухваћен, па крвнички везан за врат и за руке.

Додајемо да смо међу усташама препознали још и ове: Алија Репеша син Мешин, слободан у Вишићима, Нико Бошковић, стријељан, а Луција Пехар из Хотња, издала је Божу Пухала који се је у близини негдје сакрио па су га усташе ухватили.

Подне је. Августовско сунце пече жестоко по нашим главама, све бљешти пред нашим очима. Поворка полази. У селу остају по наређењу усташа 9 старијих жена, болесних и немоћних, међу њима и Госпава Трипић, стара 91 годину, слијепа. Послије одласка жена и мушких усташе из пушака убијају ових 9 жена у самом селу, а затим прелазе на пљачку кућа, нарочито готовине, а онда праве велику гозбу, кољу стоку, пеку, једу и пију.

Друга  већа грпа усташа, а свега их је учествовало у акцији на Клепцима око 300, – прати жене и мушке одвојено од жена, пут силоса.  Путем усташе туку везане мушкарце. У силосу затичемо српски народ из Тасовчића и  Почитеља  и околних села., многе мајке држе своју дјецу у наручју. Око хиљаду душа налази се у силосу , већином жена и дјеце.

Прошло је подне, усташе дају воду и говоре да нас воде у Србију, у Лику… До ноћи је стање још подношљиво . Када се је смркло долазе усташе из Клепаца и прозивају 19 дјевојака које се налазе у силосу, а од њих је било 6-7 из Клепаца. Те усташе воде жене кући . Неке су од њих биле приморане остати као њихове жене с њима неко вријеме, чак и годину дана, али чим се указује прилика, оне бјеже.

У силосу су мушки били одвезани, али их сада опет вежу и то жицом уз помоћ клијешта, неке крвинички,  са рукама на леђима. Том приликом жестоко туку кундацима. Нарочито су тукли Косту Мандрапу, старог 25 година, говорећи да је комуниста.  Тукли су много и Душана Трипића, Милована Тохоља кога су уловили преобученог у женско одјело и друге. Тукао је међу усташама нарочито Јакиша Филип, у бјегству.

Била је већ ноћ када су усташе пустили све жене и дјецу. То пуштање је трало ¾ сата. Послије одласка жена долазе камиони. У почетку су била само 2 камиона,   и усташе отпремају Србе у јаму у Бивољем Брду. Од 107 мушких из Клепаца,  који су били у силосу, спасило се свега 9, који су се преобукли у женска одијела, па су изашли заједно са женама. Сви остали 98 на броју, убијени су у јами на Бивољем Брду.

Додајемо да је међу усташама из Илинданског покоља био и Андрија Перван Анђелков из Гњилишта, слободан у Драчеву, М.О. Вишићи.  Такођер још и ови: Лука Пажин из Дретеља, у бјегству, Виде Пажин из Драчева, у бјегству, Мишо Јовановић из Чељева, у бјегству, Јаго Рагуж из Чељева,  на издржавању казне у Зеници, Марко Караматић, у Вишићима, Перо Вего, звани Бало из Чапљине, у бјегству, брат Мирка Ловрића, није нам познато његово име, из Чапљине, држао митраљез, у бјегству, Паво Видић из Дретеља, у бјегству, Анђелко Брајковић из Грабовине, у бјегству, Ћосо Кудра из Тасовчића, у бјегству, овај се хрвао на јами са Павлом Марићем, то је причао пјан у гостиони.

Непознате талијанске јединице су примиле власт у јесен 1941. До велике партизанске офанзиве почетком маја 1942, Талијани нису се нарочито истакли својим злочинима према нашем народу, јер су у ту сврху вјешто  користили усташе.

У великој борби која се развила између партизанских снага и Талијана ови су маја 1942. Запалили наше село и опљачкали га. Истом приликом убили су из пушке Стану Влачић-

Усташко- њемачка сарадња

У септембру 1944. усташе су под непосредним руководством непознате њемачке јединице извршили тежак злочин над нашим народом. Усташе су са Нијемцима провалили у село Клепци и Лозницуб и похватали све живо што није успјело пред њима побјећи. У Клепцима су затекли 10 жена и дјеце, које су повели заједно са женама и дјецом из Лознице, у непознатом правцу одакле се живи нису више вратили. Према наше мишљењу  то је била „Вражја“ дивизија, али ми у то више нисмо сигурни. Од усташа  познат нам је Нико Јеркић М.О. Вишић, који је због учествовања у одвођењу жена и дјеце био осуђен пред Окружним судом у Мостару.

ЧЕТНИЦИ у нашем селу нису учинили зла.

П,п.

Потписи: Марушић Риста, Мандрапа Боса, Манојло С. Влачић, Пухало Војин, Лако Марушић.“

ИЗВОР: СНД Пребиловци