• Полуосвијетљеном главном улицом у којој је, због уштеде електричне енергије, свака друга сијалица искључена, враћао сам се из Клуба књижевника у коме смо расправљали о језичкој недоумици: како се правилно каже – „био сам код Клемпа или код Клемпе“.

Опрезно набадајући с ноге на ногу, у полумраку сам пазио, боље рећи ћорао, да се не увалим у какву локву, бару, барицу или баретину која се створила на излоканом тротоару од послијеподневне кише која се над нашим градом, изненада, обилно проспе и исто тако, нагло и ненадано, престане. Под утиском расправе, као да никаквих других проблема ово друштво нема осим те безначајне језичке недоумице, нисам ни примијетио када се поред мене нагло зауставио џип са затамњеним стаклима, из кога је искочио висок и снажан момак који ме је муњевито увукао, боље рећи убацио, у возило.

Док сам покушавао да установим шта ме снађе, други момак за воланом додаде гас и сва тројица кренусмо у мени непознатом правцу. Када се мало прибрах, упитах их:
– Јесте ли ви Клемпови момци?

Онај за воланом гласно се и извјештачено накашља и заврти главом у знак некаквог силног чуђења, а онај други, што је сједио поред мене на задњем сједишту, јако и нервозно протрља руке, па вели:
– Срећа твоја што смо малоприје избубали једног конобара па нам није до туче, иначе бисмо те испребијали да за сва времена запамтиш да наш газда има своје часно име и презиме и да га тако више нико не смије звати.

Уједох се за језик и остах миран и прибран. Док су ми њих двојица причали како је несрећни конобар попио дебеле батине, јер их није послужио онако како они мисле да је требало, размишљао сам о Клемпу који је, то је тачно, имао своје име и презиме, али га, у вријеме док смо се познавали, нико није звао ни по имену ни по презимену.

Заједно смо пошли у први разред основне школе гдје је, због смијешног физичког изгледа и посебно изражених ушију на ошишаној глави, добио име Клемпо. Под тежином Буквара заостао је на првом полугодишту, чиме је завршено наше школско друговање. Управа школе, у сарадњи са његовим родитељима, закључила је да још није дорастао за школу, па су одлучили да паузира до сљедеће школске године. Виђали смо се и касније, али се нисмо дружили, чак се нисмо ни нешто посебно поздрављали. Како смо одрастали све смо се више удаљавали, ја сам отишао на школовање у далеке велике градове, а он је остао у касаби гдје је, углавном, служио за спрдњу и разбибригу богатим и угледним грађанима који су му ситнишом плаћали одређене послове које би за њих урадио.

Посљедње наше предратно гледање било је двадесет шестог јуна 1991. године, када сам са једном од елитних јединица Југословенске народне Армије, по наредби Савезног Извршног вијећа, кренуо у Словенију да бранимо и обезбиједимо границе наше отаџбине, Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

Наишли смо кроз Касабу и кратко се у њој задржали. Ни тада се нисам поздравио с њим. Да искрен будем, било ме је некако срамота. Са мојих двадесет седам година, колико су имали Владимир Гаћиновић или Бранко Миљковић када су као познати и славни завршили овоземаљске животе, ја сам тек кренуо да освојим славу и нисам могао, поред угледника Касабе који су изашли да нас поносно поздраве и јуначки испрате, да се рукујем с блесавим Клемпом који није ни војску служио и кога у овоме преломном часу нема ни на једном државном списку. Примијетио сам га како се, прљав и биједан, као глиста, провлачи кроз узаврелу масу која нас радосно поздравља и хистерично кличе у славу наше будуће побједе.
Ту су нам се путеви укрстили, ја сам отишао доље, а он је отишао горе. Од тога момента почело је моје стрмоглаво падање, а његово муњевито уздизање.

Средином рата изненада се појавио као добротвор који је од своје „цркавице“ дијелио војницима по „штеку“ цигарета по бункеру, јер му савјест не дозвољава да као нераспоређен сједи у кући, док његова браћа гину.

Негдје пред крај рата, док сам се са мојом јединицом дубоко укопавао у земљу, плашећи се авијације НАТО пакта, он је већ био у могућности да борцима на ватреним положајима донира по пакет ракије „Браћа Мандић“, популарног „гуслара“. На примједбу једног од бораца да је ракији истекао рок, јер мијења боју, од безбојне постаје црвена када се дуже држи на сунцу или јакој свјетлости, Клемпо му је одговорио;

– Њој је рок пет минута. Чим је отворите погазите чеп и попијте, јер није за дуга стајања. Само пијте, моја браћо напаћена! Донијеће вама ваш напаћени брат мученице!

На крају рата већ је био у могућности да ратној сирочади подијели по божићну пецивицу. Муњевито је ишао горе, а ја сам још муњевитије ишао доље. Првих дана мира видио сам га у једној кафани у друштву углађених и мени непознатих људи, хтио сам да се упитам с њим и да га нешто замолим. Није имао времена за мој случај, а можда га је и срамота било да се, углађен и намирисан, рукује са одрпаним и прљавим војником на коме ништа нема здраво и непоцијепано.

Ратни профитер: Рат је готов младићу, заборави га! (Лајф 1919.)

Данас, као угледни грађанин, располаже ланцем угоститељских објеката у којима је окружен читавом армијом конобара, кувара, собара, тјелохранитеља и другог помоћног особља.
На ВИП улазу у његов ексклузивни „кристални“ хотел друга двојица претресоше ме до голе коже. Мене би срамота, лакше би ми било да су ме претресала она двојица на главној улици, тамо је бар мрак па ме нико не би видио, а овдје све сија и бљешти. У џепу ми пронађоше полупразну кутију „Дрине“, меко паковање, покварен упаљач у коме још има плина, али је кремен потрошен, и књигу „Приповијетке“ Ива Андрића, коју сам узео из Клуба књижевника.

У углу „кристалне“ сале, испод једног од многобројних великих кристалних лустера, постављен је велики сто прекривен бијелим столњаком за којим је, на бијелим чаршавом прекривеној столици, сједио Клемпо. Када ме уведоше устаде, пође ми у сусрет, рашири руке и гласно, да га сви присутни чују, учини ми се радосно, узвикну:

– Де си, бре, школски?! Добро ми дошао!

Не рече ни „Ђе си“ ни „Гдје си“ већ „Де си“ и још додаде „бре“, што је знак да је прешао на екавицу која му је у овоме моменту потребнија од матерње ијекавице. А оно „школски“ мислио је на школски друже, али ми није јасно је ли то требало мене да понизи или њега да узвиси код присутних особа.
Послије уобичајних питања: „Како си?“ „Шта радиш?“ „Како живиш?“ „Шта има ново код тебе?“, конобар ми донесе моје, на улазу одузете, ствари и дискретно ми шапну на уво:

– Овдје се не пуши „Дрина“, нити се чита Андрић.
Климнуо сам главом у знак да сам упозорење примио к знању.

Мој домаћин, као и сви други успјешни и пословни људи, одмах је прешао на ствар и у најкраћем ми објаснио разлог нашег изненадног сусрета.

– Ови моји ( показа руком на ону двојицу која су ме довела, а која су посједала на чела стола са моје десне и лијеве стране, док су мене сјели преко пута њиховог газде да се гледамо очи у очи) прочитали су на некаквим порталима да си написао некакву причу КРЧМА ПОРЕД ПУТА.

– Да. Написао сам ту причу и објавио је на више интернет портала и у више књижевних часописа, одговорих му, зачуђен његовим изненадним интересовањем за књижевност.

– Е, добро, настави са испитивањем, задовољно трљајући руке. Сада ти нама реци где се тачно налази та крчма?

– Каква крчма, побогу!? То је фикција, та крчма не постоји! Љутито одговорих.

– Богами ако те фикнем одлетеће ти глава у ону ћошу! Не питам ја тебе за фикцију већ те питам где је крчма?!

– Видите, господине, покушах да скупим снагу и знање да му објасним, то је сатира…

– Ако те ова двојица сатару, никада ти више неће пасти на ум да се са мном завитлаваш.

– Не! Не завитлавам се. Хоћу само да ти кажем да сам ја покушао, попут Радоја Домановића, да напишем једну малу сатиру, то јест смијешну причу о нашим друштвеним збивањима.

– А у коме оркестру тај Домановић свира?

Насмијах се на његово, погубно би по мој положај било да кажем глупо, духовито питање, па му почех потанко објашњавати да је Радоје Домановић живио крајем деветнаестог и почетком двадесетог вијека и да се већ одавно упокојио.

– Не интересују нас та пискарања, ни твоја ни тога Домановића, већ нас, као пословне људе који хранимо на десетине гладних уста и који искључиво гледамо од чега се живи, интересују те мале и запуштане кафанице поред пута, нарочито ако су у државној својини, које бисмо ми купили, преуредили их и од њих направили пријатно место за кратки предах уморних туриста, мој домаћин откри своје намјере и настави: па ти нама лепо кажи где се та крчма налази, да ја пошаљем моје људе да је заврше.

Ћутао сам, јер нисам имао одговора.
– Та се крчма сигурно налази код Мурила, у разговор се умијеша жестоки момак са моје десне стране, јер од Дубровника до Фоче нема ниједна кафана која одговара опису, а која се налази са десне стране пута, како је он написао у причи. Ми смо све обишли и нигдје је нисмо пронашли.
– И ја мислим да је то код Мурила, надовеза се Клемпо, али он неће да нам каже. Боји се Мурила. Опасан је то тип.

Мени није било јасно за кога мисли да је опасан, за мене или за тог Мурила, за кога први пут чујем да постоји. Из свега што сам могао закључити је да постоје, како они кажу, типови који имају своју територију на којој „ведре и облаче“. Не смију прелазити на туђу територију, јер и код њих има „бабо над бабом“, односно и код њих „пијана врана за орла зна“.

Док сам покушавао да се приберем и да им најљепшим и најбиранијим ријечима објасним да је књижевна машта нешто што се случајно поклапа са стварношћу и да је свака сличност са стварним људима, догађајима или предметима случајна, да ми пишемо оно што кроз нас нека виша сила говори, Клемпо ми, већ приправан да ме испрати, оштро и заповједнички подвуче:

– Ти се са тим твојим песницима вуцараш по разним путевима, па ако негде уз пут видиш какву оронулу кафану, задружни дом, музеј, библиотеку, школу или шумарску кућу или било какав други објекат који је у државној својини, а који је погодан за кафану, мотел или хотел, да нам одмах јавиш. Неће ти то бити онако. Знамо ми ценити и наградити људе који нам пружају услуге. А исто тако знамо и казнити оне који нам не помажу.

– Може и црква или манастир, ако су погодни за кафану, умијеша се један од Клемпових момака.

– Е, сад то? Цркве и манастири нису баш поред путева. Цркве нису згодне за угоститељске објекте, али има срушит па зидат наново, ако је добра локација, а манастири би се можда могли искористити за хотеле, ако би владика дозволио, мудро закључи други момак.

– То би ли дозволио или не би? Стотину пута сам вам рекао да не постоји ништа што се не може купити, нити постоји човек који није поткупљив. Све има своју цену. Све се купује и продаје, само одреши кесу. Поучи Клемпо своје послушанике и даде им знак да ме испрате.
Удаљавајући се од бљештавости Клемповог хотела и улазећи у градски мрак, тражећи одговор на оно што ме је изненада снашло, на памет ми паде сљедеће:

Господари да су знали
Да ће бити у том колу
И они би као мали
У некакву ишли школу.

Да ће радит то што раде
У дјетињству да су знали
Некада би беспослени
Макар Буквар прочитали.

Да су знали као млади
Да ће достић те висине
Некада би у досади
Прочитали бар новине.

Много тога да су знали
У дјетињству, благо мени,
Из науке не би пали,
Не би били неписмени.

Све би било другачије,
Док бијаху ситни, мали,
Да нам неко каза прије?
Да смо знали? Да смо знали?

Благо теби, Радоје Домановићу! Тебе је тукла држава. Тукли су те жандари са убјеђењем да бране краља од тебе, а мене ће тући Клемпо и Мурило са убјеђењем да браним државу од њих. Тући ће ме зато што сам измислио и написао причу о једној обичној крчми поред пута.

Боро Граховац /Слободна Херцеговина