Без пуно непотребног околишања, како наш РТС може да конкурише њиховом ХРТ-у, већ од назива почевши?

Они су ХРВАТСКА радио-телевизија, а ми Радио-телевизија СРБИЈЕ.

И у тој разлици се крије све оно што њих успиње до истинске националне, породичне и ”домољубне” телевизије, а нас оставља у муљу југословенског, анационалног (несрпског и антисрпског, како кад) талога. У том јасном националном одређењу, у њуховом случају, и у оном мутном и неодређеном: (свих грађана) ”Србије”.

Ми се поносимо, као ненормални, овом својом наводном ”ширином” и ”отвореношћу”, и то после свега што смо (као Срби) преживели у протеклих неколико деценија, мислећи да ћемо се тако удворички ”приближити европским стандардима”, док Хрватска, као равноправна и призната чланица Еуропске Уније, без пардона и хладнокрвно инсистира на свом националном атрибуту (и смислу постојања).

Ми глумимо лудило, а они терају своје и бране хрватске националне интересе.
Такво понашање нас је и довело до овде где се сада налазимо, покушавајући невешто и блескасто да се некако издигнемо из хроничног недостатка осећања идентитета (и смисла приде).

Ствари нису тако компликоване као што изгледају, али нама недостаје храбрости, истрајности и воље да почнемо да се понашамо као права нација, без самопоричућег одмицања од своје ”српске идеје” и бесрамног правдања (”да нисмо баш најгори на свету целом”).

Да ли ће неко, у име свих нас, да скупи храброст и премести оно треће слово (С) на прво место, од тога ће зависити толико тога. Од тог распореда речи у називу и слова у иницијалима ”нашег” (српског или безлично анационалног) јавног севиса.

То ће бити и први корак у нашем поновном враћању у нормално стање отаџбинског духа и српске народне душе.

Србија чека нестрпљиво и са надом да се и такво чудо једном коначно догоди.

Драгослав Бокан