• У петак, 31.03.2023, у холу Основне школе „Милош Црњански“ у Жабљу, проф. Драго Круљ је уприличио промоцију своје треће књиге.

После првенца „Знаменити потомци горштака Захумља, Травуније и средишње Херцеговине,“ књиге коју је аутор  сачинио да би се одужио земљи из које је потекао, а 2018. године издао „Прометеј,“ Драго Круљ је одлучио да се двотомним издањем „Истакнуте личности шајкашке општине Жабаљ“ одужи и новом завичају, у коме обитава, ствара, подучава и васпитава генерације младих, већ пуних 64 године живота у Војводини. И не само то, увелико ради на припремању своје четврте књиге, која ће опет бити посвећена Херцеговини и њеним људима, херојима, мислиоцима, великим и честитим породицама, вредностима које жели да отргне од заборава и остави систематизоване млађим нараштајима.

ТВ ХЕРЦЕГ НОВИ

Драго Круљ рођен је 1940. године у Ранковцима, Љубиње, у Републици Српској,  а  данас живи на релацији Жабаљ (Нови Сад) – Зеленика (Херцег Нови). По занимању је магистар хемије и остварио је веома значајне резултате у педагошком раду у Панчеву, а затим и као први директор Средње школе „22. октобар“ у Жабљу. Круљ је сакупио и даље сакупља биографије знаменитих људи из оба своја завичаја, а своју трећу књигу обогатио је изабраним песмама. Пензију не признаје, нити признаје да је човек довољно квалитетно живео ако је живео само за себе и делао само у сфери која се бележи у радни стаж. Сматра да је човек испунио мисију тек онда кад учини за своју средину и свој род више од тога, ако иза њега нешто остане на корист широј заједници. То је једини критеријум на основу кога бира биографије за своје књиге.

На промоцији је било речи о другом тому књиге „Истакнуте личности шајкашке општине Жабаљ,“ што је било немогуће коментарисати без првог дела. Укупно, књиге обухватају биографије више од пет стотина истакнутих личности јужнобачке општине Жабаљ, што је већ подвиг вредан сваког поштовања наше културне заједнице, а својеврсну драгоценост чини поезија прикупљена и сабрана у форми некадашње песмарице, чија је улога непроцењива у нашем народу и о којој сам имала част да говорим.

Почевши од Змајевог: „Песма нас је одржала, њојзи хвала!“ које још нико до дана данашњих није оспорио, наставили смо да пишемо поезију, да се уздижемо ка Богу износећи своју душу на папир, у микрофон, на екран, на позорницу, као молитву којој смо власни. Велики поета, који је своју кожу храбро изложио у име слободе, Гојко Ђого, рекао је: „Поезија је нешто у човеку што се може изразити само песмом и молитвом. А ту битне разлике и нема. Све су песме молитве за добро, само се све не певају као молитве.“ Зато је посебна радост што је у овој књизи сабрано толико плодоносних живота и толико песама, које истовремено узносимо као колективну молитву за добро и остављамо, подвижништвом аутора, у аманет онима који долазе, као сведочанство и темељ за нове подвиге јер им верујемо и желимо да буду од нас бољи.

У делу одабраних песама налази се стваралаштво локалних, неафирмисаних аутора, али и оних који су одавно чувени и вредношћу потврђени у трајању. Каква је то част, нама, анонимнима и љубави нашој за овај комад тла и неба на које нас је Господ упутио! Доминирају песме о мајци, том бићу најсличнијем Богомајци, из чије материце настаје трајање човека и ту се издваја песма Радомира Миљојковића „Мајка“ која пева:

„Пишемо књигу једну
беспочетну бескрајну тајну.
Ти говориш моја рука записује
и поглавља се нашег романа сплићу
у неком трећем неоствареном бићу
што из давнина јаше
кроз наше шуме заумне.(…)“

Но, пре него је Господ обрадује најузвишенијом улогом, мајка је најпре жена и за читав свет то ће остати до краја времена. О жени говори Никола Тргић:
„Јер она је… жена.
Хришћанство је она!
На крсту тело и њена
жеља за висином.
Иако паду није склона,
Додирује свет топлином.(…)“

Свакако су значајне и заступљене с правом и песме о нашем крају, кроз муку и радост. За ово прво, неизоставна је песма нашег драгог Владике Фотија „Чурушки мученици,“ која казује о чурушкој рацији и на тај начин о рацији у целој Шајкашкој:

„У нашој школи
Ђура Јакшић,
где смо на одмор
јурили и радовали се
радошћу као сви ђаци, несташлуке
незлобивошћу скривајући
а сви заједно, као једно
У Другом светском рату, на Божић,
четрдесет друге,
побијено је хиљаду петсто људи,
чурушких Срба,
за које не би довољно врба,
већ плава гробница
Тиса им поста.(…)“

О животу у радости овог подручја, има доста песама локалних стваралаца, попут песме Бранке Вугдалић „Радосна срећа“ која би могла сасвим одговарати пролећу:

„Срећа виче,
срећа кличе,
младо жито сада ниче.
Срећа сања
и одзвања.
Тиха радост
ту се клања.
Срећа иде
па застане,
да у зору
ту осване.(…)“

И ето, огрешивши се о многе, одличне поете модерног, невезаног стиха, чија би анализа могла бити засебна и одузети нам време. Направила сам тек неки пресек локалног песничког стваралаштва. Душа је изнета и несумњива, а велики број песника који су пуни љубави и о добру мисле, је наша велика радост. Како је говорио Иван В. Лалић: „Праве имперсоналности у лирици нема. Имперсоналност је само маска; само бели завој испод којег, ако је песник аутентичан, осећате рану.”

На самом крају, с великом радошћу чекам да наредна књига угледа светло дана и да се, драгоцена као и досадашње, забели у мраку садашњице која се нескривено труди да нам затре подвижнике и традицију. Драго Круљ без дилеме растерује тај мрак и ја му желим још многе књиге и још многе године.

 Љиљана Ђого