• Дубровачки дневник објавио је интервју с дубровачким борцем за људска права др. сц. Здравком Базданом. Овај дугогодишњи професор на Свеучилишту Дубровник и бивши потредсједник Хрватског хелсиншког одбора говорио је о ратним и поратним збивањима у Дубровнику, о чему је управо написао књигу, а кроз опширан разговор дотакли смо се промишљања о градским смјеровима, како у друштвено, тако и у политичком смислу, као и увијек актуелне теме међународних односа и сурадње са сусједима.

  

  ФОТО: В.С. / ДУБРОВАЧКИ ДНЕВНИК

За почетак, у припреми је ваша нова књига, о Мокошици у ратном Дубровнику.

– Надам се да ће је издати Documenta а из Загреба, то је Центар за суочавање с прошлошћу. Потписао сам уговор, надам се да ће се штампати до краја ове године. Они чекају подршку Министарства културе и медија. Књигу пишем од 2016. године.

• Које сте функције обављали током рата?

– Био сам члан Цивилне заштите Мјесне заједнице Мокошице, заповједник Санитетског вода, касније члан Црвеног крижа Ријеке дубровачке. У оквиру ње, водио сам Секцију за људска права коју је ЈНА уважавала, више него наши кад су послије дошли. При крају рата, именован сам за в.д. начелника Цивилне заштите у Мокошици.

• Што је у самом фокусу збивања књиге?

– Ту су људи, и с наше, и с њихове стране. У складу с максимом Диогена из Синопе који је у четвртом стољећу прије нове ере тражио са свијећом човјека, тако сам и ја тражио добре људе на непријатељској страни. Нашао сам двојицу. То су потпуковник Гојко Ђурашић и шеф војне службе безбједности капетан Миливоје Вукмановић. С њима сам у контакту и чујемо се барем два пута годишње. Баш смо се чули недавно за православни Божић. Треба знати да ЈНА није починила ниједан ратни злочин у Ријеци дубровачкој. Додуше, починила их је гранатирајући насеље, као и гранатирајући Град Дубровник.

• Можда се такав приступ некима неће свидјети.

– Сви који су у књизи су ауторизовали своје роле. Тема јест деликатна, али ја сам и научник, а као научник у фокусу имам истину.

• Каква је била атмосфера пред долазак те војске? Вјерујем да је био велики страх.

– Наравно. Прво се радило ту о перманентном гранатирању, том артиљеријом ЈНА је руководио капетан Владимир Ковачевић звани Рамбо, касније му се судило у Хагу, али је пуштен јер је психички колабирао. Под његовом командом је Мокошица гранатирана, почело би то рано ујутро, а често завршавало навече. Страх је био присутан. Кад је дошла војска, наравно да смо се бојали. Али срећом је све било добро. Држали су се међународног ратног права.

МОЈА ПОРОДИЦА ЈЕ ПРИМИЛА ВИШЕ ОД СТОТИНУ АНОНИМНИХ ПРИЈЕТЊИ

• Онда почиње и ваше истакнуто дјеловање у смислу заштите, прије свега, слабијег. Нећемо рећи нити нужно жртве, нити нужно бољега или исправнијег. Али, свакако слабијег. Мислим да се више од тога не може, дакле у вријеме колективне хистерије стати на ту страну. Дакако, говорим о односу дијела Дубровника према дијелу дубровачких Срба, о чему се данас мало до нимало не казује.

– До 2000. године моја породица и ја смо примили преко 100 анонимних пријетњи физичком ликвидацијом. Кад би се моја кћерка јавила на телефон, онда би јој рекли да ће је силовати. Говорили су да знају куда иде у школу. Два пута сам пријавио непознатог починитеља Општинској државној одвјетници, била је то госпођа Катија Кристовић. Било је то страшно, али сам био спреман на своју физичку ликвидацију, спреман сам био заштитити свако људско биће, сваку Српкињу или Србина. Касније и сваку Бошњакињу или Бошњака кад је 1993. Хрватска ишла ратовати у БиХ. Био сам спреман стати између метка и њих.

• Откуд долази баш такав ангажман?

– Једноставно мислим да се слободу треба гледати у апсолутним износима и категоријама. Нисам ја слободан, ако мој сусјед или суграђанин није слободан.

• Јесте ли имали проблем и уживо?

– Једном је један припадник хрватске војске 1993. кренуо према мени и ухватио се на футролу пиштоља. Чуо је за сусједним столом како говорим о Уставу који је прихваћен у Сабору у децембру 1990. године. Антифашистичка димензија је битан дио нашег Устава. Тада сам примао разне информације како сам претјерао у одбрани Срба и муслимана. Али нисам се плашио. Као заповједник Санитетског вода сам барем једном био на граници смрти, од онда ми је сваки дан био као нови рођендан. А имао сам и добре узоре…

• Који су то били?

– Федерико Гарсија Лорка је један од оних који су ми даровали морални компас. Ту су и Мартин Лутер Кинг, Јр. и Нелсон Мендела. Мартин Лутер Кинг је имао 49 година кад су га убили. Па сам мислио кад је могао он, могу и ја. Тада сам имао 45 година. Други узор ми је био Нелсон Мендела, који је 27 година био у затвору, а из затвора говорио како за усуд црнаца у Јужној Африци нису криви бијелци него систем. То су високи идеали. Лорка је почетком грађанског рата у Шпанији, који је трајао од 1936. до 1939. изјавио: “Ја сам грађанин свијета и брат свих људи. Презирем човјека који се жртвује за апстрактну националистичку идеју само зато што, завезаних очију, љуби своју домовину. Добар Кинез много ми је ближи од поквареног Шпанца.” Имао је 37 година када су га стријељали фалангисти Франциска Франка.

ЉУДИМА ПОДМЕТАНЕ БОМБЕ

• Што је све ту било у тим годинама. Имате ли неке примјере.

– Све је дакако почело доласком ХДЗ-а на власт и њиховом побједом на изборима у априлу 1990. године. Виђенији Срби одмах су изгубили посао. Један од њих је био и магистар Недјељко Гојшина, који је одмах смијењен као директор СДК. Красан човјек који је оженио красну госпођу Росу. Њему су на почетку рата одмах мобилизирали аутомобил, који је узгред речено купио неколико мјесеци прије. Брутално је било. Онда је почело бити све бруталније. Експлозивне су направе постављане тим људима под кућне прагове. Плануо је аутомобил адвоката Аца Милића, који је био паркиран на Градцу. Мом пријатељу др. Милораду Вукановићу три пута су постављали и активиране експлозивне направе под кућна врата. Било је страшно.

• Данас кажу да је био рат.

– Да, нажалост кад је рат не могу сви мислити исто. Неки мисле да је бити патриота вјеровати да је добар Србин уствари мртав Србин. Касније да је добар муслиман, мртав муслиман.

• Како сте ви те људе штитили? Претпостављам и кроз Хрватски хелсиншки одбор чији сте били потпредсједник.

– Имао сам двије разине. Прва, као градски вијећник, гдје сам на Градском вијећу износио случајеве. Нажалост, нико ме никад од вијећника није подржао. Друго је било кроз ХХО.

• Можете ли се сјетити неког случаја?

– Био је случај професорке Хелене Кривокуће, жене професора Јова Кривокуће, обоје су били радили у Гимназији. Њој су упали у стан кад је била на рехабилитацији у дому пензионера. Тражила је помоћ, јер се хтјела вратити у свој стан. Онда су се сједнице преносиле преко радија и тако сам информисао град и постављао вијећничка питања. Она су одличан инструмент, ви тако можете доћи до кога желите. Можете Богу поставити питање. Постављао сам питања тако све до Фрања Туђмана, Ивана Јарњака, Гојка Шушка…

ТУЂМАНА ЈЕ НАЈБОЉЕ ОПИСАО ЦИТАТ ЕДА МУРТИЋА

• А Ваше мишљење о Фрању Туђману? Говоримо о 1990-им годинама, све то тешко што је било није дошло тек тако, све то би требало имати мјесто одакле је потекло.

– Цитираћу сликара Еда Муртића. Интервју је објавио београдски Блиц, 2003. године, а пренио загребачки Идентитет. То исто ми је потврдио након једне сједнице ХХО-а, чији је био члан. Рекао ми је: “Било ми је страшно, мучило ме то што сам од Туђмана чуо неколико мјесеци прије избора 1990. године. Дошао је у мој атеље, мислећи ваљда да ће од мене направити свога Аугустинчића, и одушевљено почео причати о томе да ‘хрватски народ крвљу мора добити своју државу’, да ћемо ‘ми (он с ХДЗ-ом) направити оно што Павелић није успио направити 1941. године’, да ће ’50 посто Срба морати спаковати кофере и одселити, а осталих 50 посто или постати Хрвати или нестати!’. Рекао сам му да је луд, да се мора лијечити и од тада прекинуо било какав контакт с њим”. Има и још један цитат…

• Кажите нам га.

– Цитат је то из књиге Мирослава Акмаџе “Фрањо Кухарић: Кардинал и власт”. Радило се о једном пријему представника вјерских заједница. “У свом дневнику Кухарић је записао како је на новогодишњем пријему за представнике вјерских заједница 16. јануара 1992. Туђман бискупима из БиХ, Винку Пуљићу, Павао Жанићу и Фрањи Комарици, у његову присуству, поновио да би подјела БиХ могла бити нужна како би се избјегао рат. Рекао је, што је до сада било непознато, да Херцеговци неће прихватити нити једно друго рјешење осим да буду у саставу Хрватске. Ако се то не догоди, Туђман је упозорио да би Херцеговци могли “постати терористи” у БиХ и Хрватској”. То је страшно. Тога сам се дотакао у својој књизи…

• Како?

– Кроз догађај који сам особно доживио. Дана 14. маја 1994. у кафићу Kiss у Мокошици чуо сам реченицу која ми и данас леди крв у жилама. Часник је био родом из Херцеговине. Рекао је он: “Ако се Херцег Босна не припоји Хрватској, ми смо спремни гранатирати хрватске плаже”. За столом смо сједили власник Kissa, госпар Иво Глумац и ја. Пили смо чај, капучино и сок од шипка.

• Припремате и још једну књигу.

– Девет година радим на њој. Наслов је људска права, а поднаслов “Од примитивца и дивљака до данас”. Рукопис има 1.400 страница. Добио сам рецензије од академкиње Виде Демарин, академика БиХ Слава Кукића, професора Жарка Пуховског и Лина Вељака, као и бројних других научника. Књига је подијељена на пет дијелова, први је уводни дио гдје пишем о уводу у подручје људских права и дижем то на вишу разину, покушавајући утемељити науку о људским правима. Како у англосаксонском говорном подручју, тако и код нас људска права нису дигнута на разину науке. Друга глава елаборира питање антропологије и настанка наше врсте. У трећој глави ми је у фокусу настанак људске цивилизације од Вавилона преко антике, Грчке и Рима. У четвртој глави елаборирам о великим људима који су крчили простор слободи и зато губили главе. А пета глави носи наслов: Зашто човјек мрзи? Покушавам ту докучити зашто је човјек зао, склон ратовању, мржњи и протјеривању других. Књига се можда и неће објавити, али покреће ми мозак.

ШОВИНИЗАМ СЕ У ДУБРОВНИКУ И ДАЉЕ МОЖЕ ОПИПАТИ

• Док разговарамо овдје, у вашем дому, гледам у звона, која очито скупљате. Чини ми се да их имате више него прије, можда је само утисак. Зашто звона?

– Она су синоним слободе. За вријеме Француске револуције сва су звона звонила у августу 1789. године, звонила су као синоним за слободу, једнакост и братство. Та револуција је била крвава, али је остала уписана као догађај који је изњедрио Декларацију о правима човјека и грађанина. Ту је и Дубровник. У Дубровнику исто звоне звона. Она за мене имају посебну интонацију. Волио бих да су и у нашем граду синоним слободе, али готово да се мржња, шовинизам и даље овдје могу опипати. Али, да одговорим укратко на ваше питање, дакле – звона, слобода, Дубровник.

• Откуд баш толико заноса о слободи? Наравно, радило се о уређењу кудикамо напреднијем од доброг дијела Европе. Република јест била независна. Но, слобода се мјери слободом становништва, индивидуалним правима.

– Ни Дубровачка Република није била држава пука, била је држава племића. Зато то јест контрадикција, коју сте фино уочили. Зато и израз “република” не стоји, јер република јест држава народа. Свеколиког пука. А она то није била. Била је прво робовласничка, а затим феудална држава.

• Што вам данас говори о Дубровнику као граду који није град слободе?

– На терену то видим. Цијела ситуација се огледа у јавном мнијењу. У медијима. Све то верификује мој став да се ништа не чини како би се одагнала мржња с ових простора. Мржња према Србима је и даље актуелна. Мржња према другима и другачијима. Мржња према онима који другачије мисле. Који вјерују у другога Бога. Дубровник није град слободе ни отворени град. То се најбоље види када нам долазе посјетиоци с београдским таблицама, као и с осталим таблицама српских регистрација. Сви ми којима нам долазе у посјету пријатељи из Србије, као и они који им издају станове и апартмане, морамо налазити гараже да им се не оштете аутомобиле. Дакако да су упозорени да воде рачуна како говоре… Говор мржње је константа.

• Оплакујемо за Миром Фурлан мислећи о учињеној неправди. Но, данас имамо пуно других “Мири Фурлан”. Мање су магнитуде, мањи улози, нема престројавања и замјена лица капута као некоћ, али све су то слични постулати. Као да неко с палубе увијек мора бити бачен.

– Нема више упада у станове, нема више отворене мржње, нема више дизања руке на римски поздрав, нема више црних униформи у Дубровнику, али атмосферу бих ипак дефинисао као атмосферу – нити рата, нити мира.

КАД БИ НАС ВИДИО СВЕТИ ВЛАХО ВРАТИО БИ СЕ У ЈЕРМЕНИЈУ

• Зашто баш тако?

– Између осталог, и због односа с Требињем. Замишљам Светог Влаха на Страдуну 3. фебруара. Што би Свети Влахо рекао да се појави и види како Дубровник живи? Што би рекао кад би се суочио с оним вриједностима које промовише водство Града Дубровника на челу с градоначелником и посебно предсједником Градског вијећа? Мислим ту на ситуацију “Vis-à-vis” Требиња. Па пожелио би се вратити у Азију. Њему би такво што било непојмљиво јер он је живио у мултикултуралном окружењу и то тако што је ширио љубав, а не мржњу. И промовисао еванђеоску бесједу на гори и посланицу еванђелисте Павла под насловом Химна љубави.

• Није вам по вољи ова градска управа?

– Није да није по вољи него дубровачка власт не слиједи трећи дио Устава РХ који носи наслов “Заштита људских права и темељних слобода.”

• На темељу чега то мислите?

– Првенствено мислим на одиозност према актуелној, горућој теми, а то је однос према Требињу.

• Прича гласи тако да се спомиње исприка.

– Недавно сам прочитао нешто од бившег градоначелника др. Андра Влахушића који је рекао да је 2012. године разговарао с предсједником Скупштине Општине Требиње др. Доброславом Ћуком који се те године у Екцелзиору извињавао. Кад је градоначелница била госпођа Дубравка Шуица знам да се догодио састанак у хотелу Палас, којом приликом је др. Ћук изразио жаљење. Лично сам присуствовао екуменском сусрету у Катедрали у јануару прије неколико година кад је епископ др. Григорије рекао да се извињава за све оно што је долазило с требињске стране 1991. године. Он је то рекао у присуству  бискупа дубровачког Мате Узинића. Али све оно што се злочиначки догодило нису радили грађани Требиња, него ЈНА. И то треба знати. Уосталом, на дубровачком ратишту било је неупоредиво више Црногораца него Требињаца.

• Цијела држава је издојена на матрици рата, сваки други дан нешто се друго обиљежава.

– Прво, наши локални политичари су политичари, а не државници. Разлика између политичара и државника је та да политичар гледа према прошлости јер му је то лакше подручје и на томе гради каријеру. Државници имају визију. Најбитнији људи за успостављање Европске уније су били Жан Моне и Роберт Шуман. Мане је 1943. у Лондону сугерисао генералу Де Голу да се кад све прође, кад заврши рат, морамо укључити Њемачку у заједничку економску интеграцију. Винстон Черчил је студентима у Цириху у септембру 1945. говорио како нема стабилне Еуропе без културно моћне Њемачке. Ни он није гледао прошлост, него у будућност. Волио бих и да наши политичари у Дубровнику гледају у будућност. То је за мене фундаментална ствар.

• Генерално политици у Хрватској баш то и не одговара.

– Њих морам упутити на Устав РХ који наводи да се Хрватска базира на антифашистичкој борби. Него да се вратим на извињење. Какво они извињење чекају? М.Л. Кинг, Јр. је рекао како у преговорима морате пазити да не понизите другу страну, а ми ту требињску младост овако перманентно понижавамо. Та младост се није нити родила кад је био почео рат.

ПОМИРЕЊЕ СА ТРЕБИЊЕМ ЈЕ НУЖНО – НЕМА СИГУРНОГ ДУБРОВНИКА С НЕСИГУРНИМ ЗАЛЕЂЕМ

• И сад смо на вашем случају, то је оно због чега смо се и нашли. Ваш случај помирења с Требињем.

– Био сам први и до сада једини из Града који је пошао у Требиње и у тамошњем Дому културе одржао предавање на темељу људских права у регији. Било је то 2006. године. Предавање је организовао требињски Радио Корона, на чијем је челу налазио господин Рашо Иванковић и господин Милан Баста, који је у то вријеме водио Ист Вест институт са сједиштем у Дубровнику. То је све кренуло од епископа Григорија. Јер, знао је да бих волио да се обнове пријатељски односи Дубровника и Требиња. Мој мотив је био: ако не желе политичари, руку помирења могу пружити невладине организације. Заправо, идеја ми је била да се оснује Вијеће невладиних организација Дубровника и Требиња.

• И тако се требала одржати оснивачка скупштина Вијећа?

– Да, требало је то бити у Дубровнику, а дружења су требала бити посљедње суботе крајем одређеног мјесеца у Дубровнику, уз присуство дубровачких и требињских новинара, а посљедње суботе крајем сљедећег мјесеца у Требињу, уз присуство требињских и дубровачких новинара. И тако, поново Дубровник, Требиње, Дубровник… Сматрао сам да ако неће контакт политичари, могу пчелари, антифашисти, планинари ова два града. Но, нико ми у Граду, кад су чули зашто тражим простор није хтио изаћи усусрет.

• Послије се активирало.

– Годину дана послије ме је срео госпар Славен Тољ и понудио Лазарете. Пријавио сам скуп. Пријатељи из Требиња су се организовали и припремили. Предводио их је др. Станко Буха. Но, 14 дана прије Оснивачке сједнице „Невладине организације Дубровника и Требиња“, позвали су ме из полиције, казавши да ће у заказаном термину ХВИДР-а организовати демонстрације испред Лазарета. Казали су да учесницима неће бити угрожена безбједност, да ће нас заштитити. Упркос томе, одустао сам. Сматрао сам да нема смисла да нас, можда, гађају јајима, да вичу да смо четници, да вријеђају моје госте из Требиња.

Онда је град био излијепљен плакатима на свим публицитетима и то два по комада један до другога, ваљда да буде уочљивије. Писао га је неко потпуно неписмен. Скуп сам отказао, али то суботње јутро дечки су за сваки случај ипак били одржали демонстрације.

• А није било скупа?

– Знали су то, али ето, демонстрације против скупа су одржане.

• И сарадња с Требињем је нужна?

– Потпуно нужна. Нема сигурног Дубровника с несигурним залеђем. То сам рекао још 1995. године у уреду замјеника начелника Полицијске управе дубровачко-неретванске госпару Милану Резу, У присуству госпара Тончија Глумца, заповједника Полицијске станице Дубровник. Тадашњи и данашњи став није ни практичан ни етичан. Хиљаду је примјера из повијести који верификују мој став да пријетња може доћи из близине, која се мрзи, која се ниподоштава. Хришћански је и етички раширити руке према другој страни. Подсјећам на Монеа, Шумана и Черчила док се топови Другог свјетског рата нису били ни охладили они су промишљали укључивање нацистичке Њемачке у еуропске интеграције и процесе. У нас је прошло 30 година од рата. Стање с Требињем је – ни рат, ни мир. Ставите све то и у контекст туризма.

ПРИЈЕ УЛАСКА У ЕУ ПРЕТВАРАЛИ СМО СЕ ДА СМО СЕ СМИРИЛИ

• У нас као да патимо од синдром обрнутог календара. Као да је мање подијељености и нетрпељивости око нечега гдје помпе не треба бити било 2000. него 2020. године.

– У једном се тренутку национална мржња била затомила, до уласка у Европску унију 2013. године. Онда су се били смирили неоусташки трендови. Сад се очито разбуктало.

• Испада да смо се притајили у лудилу.

– Претварали смо се. Идемо низбрдо.

• Али гдје су они који нису такви? Као да већина опортунистички дјелује.

– Професор на Јејлу Станли Милграм је 1961. организовао данас гласовити експеримент из социјалне психологије познат под називом Покоравање ауторитету. Дошао је до стравичног закључка да због страха, чак и нормални људи су спремни на најгоре неподопштине и најгора дјела. Страх је у фокусу.

• Али тај страх чак није освијештен. Мало ко ће рећи да се боји па ће зато радити то што ради. Већином је страх потиснут, а на видјело излази истинско одобравање оних којих се бојимо.

– Страх је једна од шест базичних емоција. То су радост, жалост, љутња, страх, изненађење и гађење. И има још 40 других, секундарних емоција. Но, ове су базичне. И исте су на било којој тачки кугле земаљске, манифестују се исто.

• Ипак, утисак је да није тако у Њујорку, да је то посебно код нас утаборено.

– То није честито. Али је реално. Није то само код нас. То је тако од античке Грчке. Већина је опортунистички настројена према амбијенту, а мањина је у опозицији. Рене Декарт има сјајну изреку: “De omnibus dubitandum”. У све сумњати. Критички све валоризовати, никоме не пљескати без разлога.

• Е, али у нас кажу онда, као, он зна само критиковати. Он је филозоф. Он гњави.

– То је одбрамбени механизам опортуниста који немају други аргумент него да тако дискредитирају онога који критички мисли. Без критике и научне  истине нема напретка. Ништа није свето. Ништа. Све је подложно критици.

НЕОУСТАШКЕ ВРИЈЕДНОСТИ НЕ ПРИЛИЧЕ ГРАДУ СЛОБОДЕ

• Идемо завршити с Дубровником. Прво у теоријском смислу, који се тиче тога што није град слободе. Како то промијенити?

– Образовањем за људска права. Свеучилиште у Дубровнику је прво у Хрватској увело то образовање. И то нам треба бити понос. Али треба наставити. Примјер Њемачке. До 1933., до доласка нациста на власт, била је највећа интелектуална и културна сила на свијету. Американци су уписивали факултете у Њемачкој. Нијемци су имали највише Нобелових награда за хемију, медицину и физику. Али, нису били образовани у људским правима и склизнули су на највеће дно бестијалности на које се икад једна нација суновратила. Људи се требају образовати у људским правима. Непознавање материје о људским правима у миру води у лично и национално варварство, а у рату у злочин кршења међународног хуманитарног права које никад не застаријева. Људи који нису образовани у људским правима су потенцијални шејтани, а најопаснији су такви кад уђу у политику.

• И сад смо на крају, то је Дубровник и управо политика. Ускоро су избори.

– Морам рећи да не гледам сједнице Градског вијећа. Послушам коментаре. Али увијек ће лакмус папир демократичности градске управе за мене бити однос према људским правима и Требињу. А знамо и да је Томпсон био у Дубровнику прије двије године, за мене је Томпсон једнако неонацизам. И додјела награде за животно дјело падри Перици је то. Све то, по мени, спада у промицање неоусташких вриједности. Некомпатибилно је то Граду слободе.

• А Влахушић.

– Др. Андро Влахушић је био способан градоначелник, паметан човјек, веома вјешт у организацији Града. Доста је направио и за Град као министар здравства. Мислим све најљепше о њему, али је чињеница да је правоснажно осуђен. Сви они који желе ући у политичку борбу требају бити без мрље.

• Кад сте изашли из СДП-а.

– Изашао сам 1992. године.

• Зашто?

– Један од разлога је неслагање с политиком Ивице Рачана око убиства малене Александре Зец. Његова шутња и опортунизам.

• Што данас мислите о СДП-у у граду, ево Јадран Барач је најавио кандидатуру.

– Он је мени драга особа и идеолошки се слажем с њим у свему. Налазимо се у истој организацији, а то је Удружење антифашиста Дубровник. Јадран ми је и потпредсједник. Али цијели СДП је у дефанзиви, како од врха па тако и до дубровачке разине. Нажалост, мислим да неће имати оптималан резултат.

• Што нам остаје?

– Мислим да ће ХДЗ побиједити на локалним изборима.

Аутор: Ведран Салвиа
Фотографије: В.С.
Извор: Дубровачки дневник