Пратећи политичка али и културна дешавања у мојој ујчевини привукао ми је пажњу часопис Глас холмије. Садржај ме је инспирисао прво да и сам објавим неколико текстова у њему а потом да на промоцијама у Београду и упознам људе који га уређују и стоје иза њега. Тако сам упознао Горана Киковића. Да ли је то политички блефер који на причи о српству скупља гласове а само мисли на титуле и профит што је најчешћи случај на културно политичкој сцени Балкана. Да ли је то научни радник, историчар и писац којем је очување Српства животни пут и циљ. Хтео сам да сазнам: Ко је заправо Горан Киковић?

То је био разлог што смо поводом петнаест година његовог научно-истраживачког рада (2003.-2018.) направили  један обично – необичан разговор. Разговор у којем је отворио и објаснио себе као појединца који представља своје племе и своје суграђане али и као оца који даје пример својим синовима. Што је речено то је и записано. Што је записано то је и сведочанство. Треба бити храбар па дати и држати реч. Ово је РЕЧ Горана Киковића

АУТОР: Никола Апостоловић

• АПОСТОЛОВИЋ:Објасни, опиши свој национализам (патриотизам). Његове корене, правце и сусретања са другим народима и њиховима национализмима. Имаш ли своју животну мисију, шта је она прецизно и када си је препознао. Да ли је она на нивоу професије или је много више од тога.

КИКОВИЋ: Објаснићу на почетку моје приче први пут јавно износим , ево како је то заиста било и откуд моје интересовање за прошлост или како сам постао анткомуниста и српски националиста.

 Од малих ногу тачније од своје десете године биљежио сам приче моје бабе Раките, мајке Маре и стрица Сава Киковића о Ровцима, животу на селу, како се некада живјело , о нашем поријеклу из Грачанице код Андријевице, о родослову братства Киковића, занимљиве приче о ратнику Миловану Ралевићу оцу моје бабе Раките која је била поријеклом из Калудре код Берана од Роваца сусједног села. Све ме је то мотивисало да се заинтересујем за прошлост и да заволим историју. Био сам осредњи ученик али ми је Историја увијек била најмилији предмет у школи како у основној тако и у Гимназији. У основној школи Историју ми је предавала Милица Обадовић, дјевојачко Ђурашковић, која ми је била и разредни старјешина а Историју у Беранској гимназији су ми предавали Војин Рајовић и Вуле и Звездана Осмајлић, она ми је рекла да сам јој био најбољи познавалац Историје у њеној радној каријери, што ми посебно инпонује. На наговор мајке Маре уписао сам Историју на Филозофском факултету у Универзитета у Приштини и завршио ју 2002. године. На дипломском сам  добио оцјену девет код професора Вељка Ђурића Мишине на теми “Војвода Павле Ђуришић“.  Потом сам 2003. Објавио моју прву књигу “Војвода Павле Ђуришић“, то је прва књига о тој личности у послијератној Југославији. Као што је познато о четницима се није смјело позитивно писати. А како сам ја заволио четнике? Моја баба Ракита Мирашева Киковић, била је родом како сам већ рекао од Ралевића из Калудре, имала је два брата и двије сестре. Како је у Другом свјетском рату дошло до подјела у нашим крајевима на четнике и партизане један брат јој оде у четнике (Милисав) а други у партизане (Косто, који је био партизански официр). Пошто су партизани побиједили Милисав је успио да пређе границу и живио је у Енглеској у којој је и сахрањен. Она је као и свака сестра вољела браћу али чиними се више Милисава, можда из разлога што га није никад видјела стално га је тужела и за њим плакала, и ако је био жив. Ја као дијете почетком деведесетих цртао сам петокраке јер за друге симболе и нисмо знали, када је баба видјела да ја цртам петокраку и да волим тај симбол рекла ми је “Ех шта су нам јада дали комунисти“ ( и поменула двоје локалних комуниста из села). Тада сам ја питао бабу иако је била неписмена важила је као мудра жена, шта су то радили комунисти, о којима сам ја учио да су нас ослободили од окупатора и домаћих издајника “Четника“. Баба ми је тада рекла да су они и у току рата а и послије рата вршили терор над народом и да се није како је она говорила “смјело слободно зборит ни у кући а камо ли негдје јавно“. Описала ми је ко су били прави борци за Српство онда ми је причала да су Марко и Дмитар Киковић  током рата подржавали и припадали четничком покрету Павла Ђуришића и Драже Михаиловића, а два Дмитрова сина Мило и Милија, били су у штабу Војводе Павла Ђуришића, први као човјек задужен за финансије, а други у личној војводиној пратњи. Вукајлов син Батрић био је у четницима, а сва тројица су са војводом Павлом ухапшена и интернирана за Њемачку у којој су остали да живе и сахрањени су тамо. Млађег Вукајловог сина Вељка убили с  у тзв.“лијевим скретањима“ комунисти на челу са Вукајлом Кукаљем. Са њим су невино страдали и Панто Мирков Киковић, као и Томовићи Милош и син му Владимир који су се били склонили од Шиптара код Мираша у Ровцима и Шекуларци Давид Давидовић и Комнен Дујовић. Никада није могла да прежали убиство дјетета Вељка, чија је сестра Драгиња молила џелате да га не убију. Тако је  овај класичан примјер злочина над невиним жртвама за којег нико није одговарао промијенио у мени свијест о “добрим и лошим момцима у Другом свјетском рату“. Ми смо у школи учили да су ово била “лијева скретања“ партизана а не класични ратни злочин. Као што је познато на овај начин су “ лијеви скретничари “затворили за сва времена многе  домове и многе мајке у црно завили у Црној Гори и тадашњој Југославији. Комунисти су убили и тада најугледнијег Киковића Илију, сина Јова Киковића, јединог носиоца златне  Обилића медаље за храброст у Киковића. Илија је био први факултетски образован Ровчанин, који је завршио Правни факултет и у Беранама био срески и окружни државни тужилац. Киковићи су били сви сем Секула Киковића у четницима до 1944. А потом у партизане одлазе  како су ми исти причали не својм вољом него што су морали Данило и Саво Киковић. Саво је био члан НОО у селу а послије рата дугогодишњи предсједник села, који је доста урадио да се у селу боље живи. И ако сам рођен тридесет година послије завршетка рата 1975. Године несрећне подјеле у Српском народу на “четнике и партизане“ оставиле су дубок траг на моје одрастање и стасавање. Како што је познато почетком деведесетих долази до демократских промјена и увођења вишестраначког система у СФРЈ и Црној Гори и формирају се прве странке, ја иако млад од 16. година учлањујем се у тада једину српску странку у Црној Гору у Народну странку, односно постајем члан клуба младих “Владика Данило“. Првог децембра 1991. У НС ме учлањује мој разредни старјешина професор српског језика и књижевности Милан Цимбаљевић, тада републички посланик НС. Од тада ја постајем и званично организоивани антикомуниста и демократа и српски националиста који жели да се врати монархија и краљ, и да се рехабилитују четници Павла Ђуришића и Драже Михаиловића.

• АПОСТОЛОВИЋ: Прихваташ ли жртву као последицу те мисије или би одустао зарад добробити породице? Како је твоја посвећеност прихваћена у средини у којој живиш?  Да ли је препознају и поштују?

КИКОВИЋ: Ја сам православац, хришћанин, вјерујући човјек тако да сам свесан да сам поднио велику жртву у овом мом кратком животу. Све што сам постигао у животу постигао сам само уз Божју помоћ и својим радом, односно жртвом. Имао сам пуно искушења и понуда да промијеним идентитет односно да дам “вјеру за вечеру“ али нијесам то учинио, никада се нијесам поколебао у својој борби за национални идентитет којем од рођења припадам. Још сам млад и ако сам “стар“ у националној борби од 16 година сам се активирао и тада сам знао да сам Србин јер сам одрастао у таквој породици. Али мудри људи су казали “никад није касно да се човјек обрука“. Има пуно људи који ме подржавају и који ми помажу у раду а има и оних који ме мрзе и подмећу ми ноге али и једни и други ме цијене.

• АПОСТОЛОВИЋ:  Шта замераш својим суграђанима а поготово својим саплеменицима? Како мислиш да утичеш на то?  Шта замераш српству 21. века?

КИКОВИЋ: Феномен диктатуре у Црној Гори, којој је печат дао дугогодишњи Титоистички режим, наметнуо је актуелно мишљење, националистичко колективно лудило да “што се више одричете свог поријекла, имаћете боље позиције у систему лажи, која води укидању нација, али не свих, већ само неподобних, а Срби нијесу подобна нација, јер су се често бунили кроз историју против неправди“, те се ово доба мора сматрати најсрамнијим перодом српске историје, јер баш из тих разлога, дојучерашњи титоисти, сада квазиљевичари, поборници неолибералне идеологије, реализују вољу свјетских моћника на штету властитог поријекла, вјере, језика као основе националног и личног идентитета.

Власт, успостављена силом и полицијским терором политичке полиције, заснована на идеолошкој манипулацији хијерархијски организованој, наметнула је мит о Великосрпској опасности, чиме је потиснута истина о геноциду над Србима, који никада није кажњен, па је партијском државном репресијом сузбијена свијест о значају српске традиције у којем није дозвољено слободно, критичко мишљење, већ је створен полтронски менталитет, као реалност политичког зла, а српска херојска епопеја проглашена геноцидном и “српским територијалним лудилом“.

•  АПОСТОЛОВИЋ: Да ли може да се живи као Србин или се се само преживљава чекајући промене?

КИКОВИЋ: Почећу одговор на ово питање на следећи начин. Наравно да може да се живи као Србин, па наши преци су опстали пет стотина година, па многи нијесу подлегли под турчењем и преласком у друге вјере и сада ето нације.. Момир Војводић, познати српски пјесник и писац из Црне горе је казо Црногорац који није Србин нечије је копиле. Али дио српског идентитета поред вјере чини језик и писмо. Познато је да сви европски народи доживљавају процват уједињавањем, носиоци друштвене моћи у Црној Гори, супротно прокламованим европским начелима, присилно раде на дијељењу и распарчавању српског духовног и језичког бића, свјесно тим чином слабе и потиру један од најстаријих језика и најсавршеније писмо у Европи. Стање у којем се налази и у које је доведена употреба ћирилице у свакодневној комуникацији на простору Црне Горе алармантно и забрињавајуће. Зар треба да подсјећам да се ћирилицом писало од времена Мирослављевог Јеванђеља и Житија Светог Саве, прве штампарије Црнојевића у којој се штампало ћириличним писмом, и Св. Петар Цетињски и Његош и Марко Миљанов и Стефан Митров Љубиша и краљ Никола сви писмени и учени људи нашега народа користили су се ћириличним писмом. Што значи да је ћирилично писмо и српски језик израз наше хиљадугодишње традиције. Прва ћирилична штампарија на словенском југу настала је у Црној Гори. И поред недаћа и невоља кроз које је пролазио наш народ, поробљавања, зулума и окупација разних освајача, културно деградираних режима, српски народ је кроз вјекове у својој колијевци чувао и његовао своју ћирилицу. Међутим, данашњи окупатор је глобална мисао фаворизовања свих девијација људског друштва (наркоманије, насиља, хомосексуализма и безбожништва), па и борбе против традиционалних вриједности у које спада и наша ћирилица. Данас се против ње боре злоупотребом медија, избацивањем из уџбеника, службених докумената и опште комуникације приказујући је као ретроградну и анахрону. Наш народ све више подлијеже тој сили и пропаганди, и у општој летаргији губи свој идентитет. Ja  се  залажем за поштовање Устава Црне Горе у којем пише да су писма ћирилица и латиница равноправни. Стога се залажемо за равноправност ћирилице, које је одувијек било темељни израз нашег језичког, културног и националног идентитета. Српским језиком и ћирилицом смо се препознавали и препознаваћемо се на културној мапи свијета. Зато борбу за очување угрожене ћирилице треба водити у струци и науци, лингвистичким круговима, књижевности, у школама, јавним иступањима, акцијама и трибинама, у сваком нашем дому. Моја порука је да је ћирилица наше трајање и наша будућност, наше име и наше презиме. Чувајући ћирилицу чувамо дух предака и будућност потомака, будимо добри потомци како би сјутра били честити преци.

•  АПОСТОЛОВИЋ: Да ли је српство изнад вере изнад места живљења изнад филозофије и изнад егзистенције, језика објасните те појмове ?

КИКОВИЋ: Велики српски писац Јован Дучић је казао  “Вјерујем у Бога и српство“. Али некима у нашем народу није ништа свето, најдрастичнији примјер јесте агресија на српски језик у земљама окружења јесте крађа српског језика! Да би се убиједили грађани Црне Горе и свијет, како постоји некаква „црногорска нација“ ствара се такозвани „црногорски језик“. Заправо се један дио ијекавског дијалекта српског језика покушава прогласити новим језиком.

Ради се заиста о примитивној, идеолошкој, антинаучној конструкцији чији је једини циљ измишљање нових црногорских установа и уништење постојећих српских. Допустимо ли да се дијалект или провинцијализам прогласи језиком, онда бисмо добили много нових језика у свијету: амерички, канадски, мексички, бразилски, аустријски, новозеландски, јужноафрички, итд. Наравно да је ово потпуно бесмислено и ниједна озбиљна држава не би себи допустила овако нешто, али ова наша је нешто друго и зато над српским језиком и народом спроводи злочин (геноцидних размјера и капацитета). Узгред, међународне научне и друге установе нажалост ћуте пред оваквим поступцима. Напоменимо да на старословенском ријеч „језик“ значи „народ“.

  Они који су у Црној Гори до сада били Срби, па од сада не желе да буду Срби већ Црногорци, имају право на такво опредјељење, без обзира колико то бесмислено било. Али, и обрнуто, то никако не даје за право онима који желе да се одрекну свог поријекла и идентитета да краду и отимају оно што је аутентично и неприкосновено, међународно признато као српско. А то је, на примјер, језик. Они који се изјашњавају као „Црногорци“ и који желе да имају свој регистрован „црногорски језик“, нека се већ потруде да смисле нови језик који ће се од сваког дијалекта српског језика разликовати за најмање 50%.

Језик је огромно културно, умјетничко, етничко и цивилизацијско благо и као такво се мора пажљиво чувати и његовати.

• АПОСТОЛОВИЋ: Чему се надаш од власти државе Србије?

КИКОВИЋ: Србија је наша мајка. Када сам једном приликом путовао према Београду позвао ме телефоном један пријатељ и питао гдје си? Ја сам му одговорио идем код мајке а он је помислио да сам код моје рођене мајке у селу Ровца код Берана. Он каже па значи у Ровцима си!? Ј аму ркох не путујем према Београду према мајци Србији. Тако мисли сваки прави Црногорац односно Србин. То мора да схвати свака власт у Србији. Ова власт у Србији је у великим проблемима. Питање Космета није ријешено а какви су изгледи тешко ће се и ријешити. Србија скромно помаже нама у Црној Гори  али је формирана “Српска кућа“ и то је добро. Ја сам тражио отварање конзулата у Беранама било је обећања али досада није ова идеја реализована. Српски народ и држава Србија не смију дозволити отимање цркава у Црној Гори и уништавање српског језика, на којем су створена књижевна дјела од свјетског значаја непроцјењиве вриједности.

Можда ћете ми замјерит што инсистирам на питање и проблеме око језика, међутим  суштина је да један језик не може имати више назива и да се идентитет језика не може мијењати за дневнополитичке потребе. Говор у Црној Гори се не разликује ни по чему од говора Срба у Републици Српској и дјеловима БиХ, као ни од говора Срба југозападне Србије, односно Лике, Кордуна, Баније, итд. Говор у Црној Гори се од говора у Београду разликује само по (иј)екавици. Сви који говоре на поменутим просторима се савршено “разумију“ или “разумеју“!

Стога сви Срби у Црној Гори и Србији и другдје (као и научне, просвјетне, државне и друге установе) су дужни да се боре против постојања и признања такозваног „црногорског језика“. Црногорски говор није чак ни цио дијалект (раније објашњено), већ само локална интерпретација ијекавског нарјечја, штокавског дијалекта српског језика. Они који тврде другачије су или велике незналице или злонамјерни демагози. По поменутом питању нема никаквог компромиса. Некоме се може српски језик свиђати или не – може га користити или не – али нико нема право да врши ампутацију српског језика и да му насилно мијења идентитет, јер би то значило да се насилно заводи идеологија геноцида, као припрема за његово спровођење. Нажалост, не би било први пут српском народу да тако нешто доживи.

Ево и једног илустративног примјера: Његошев „Горски вијенац“ се у Црној Гори преводи на такозвани „црногорски језик“!? Ово је класичан организовани криминал, који подсјећа на криминалне групе које украду аутомобил, обришу серијске бројеве шасије и мотора, угравирају нове лажне бројеве, а затим продају такав ауто.

 Одбрана Србије се не врши у Београду већ у Беранама, Бањалуци, Херцег Новом,Требињу…Зато држава Србија треба да помаже културне институције Срба у Црној Гори, као напримјер да помогне штампање часописа “Глас Холмије“ и помоћ културних манифестација које ми организујемо окупљени око Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине. И наравно да шаље умјетнике и културне посленике да организују промоције књига, драмске представе и друге манифестације у организацији државе Србије.

• АПОСТОЛОВИЋ: Да ли су поделе из прошлости превазиђене у 21. веку? Бјелаши – зеленаши, сепаратисти федералисти, династичке поделе, племенске поделе и изнад свега поделе на родољубе (националисте, четнике) и на борце за власт једне партије (партизане).

КИКОВИЋ: Не, нијесу превазиђене. У Црној Гори су подјеле нешто што нас прати кроз вјекове од истраге потурица до данас.

 Прије сто година дошло је до уједињења Србије и Црне Горе, тачније 1918. године. У Црној Гори је послије одлука Велике народне скупштине Српског народа у Црној Гори 1918. године дошло до подјеле набјелаше и зеленаше, први су били присталице безусловног уједињења Србије и Црне Горе, а други присталице краља Николе. Ипак, и једни и други су били – Срби. То свакако потврђују чињенице у свим документима из документима из тога времена. О Зеленашима и Бјелашима проф. др Александар Стаматовић каже “И једни и други, стајали су по становишту да су Црногорци  национално Срби. Зеленаши само дају већу поенту посебности Црногораца, у смислу елитности у односу на остале Србе.“

Васојевићи су у огромној већини готово стопроцентно били за суживот са Србијом односно за безусловно уједињење.

Подјеле се и даље форсирају јер власт у Црној Гори опстаје на подјелама.

О уједињењу и прихватању краљевине Срба, Хрвата и Словенаца под Карађорђевићима, најбоље пише престолонаследник Михаило Петровић Његош у својим мемоарима:    “Мада се огромна већина Црногораца изјаснила за уједињење Црне Горе са Србијом, – и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, – један мали број одбијао је да то призна. Кад је краљ Никола умро, они су за краља прогласили мог стрица Данила. Из ког разлога који ми нису познати, Данило се решио да ту титулу не понесе. Како је био без деце, сва своја права пренео је на мене, још малолетног. То, уосталом, није имало своје важности, ни последица. Два-три месеца доцније, кад сам се о распусту нашао код мајке у Паризу, прочитао сам у штампи вест о томе да су све велике силе признале уједињење Црне Горе са Србијом у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Ја сам у оно време био исувише млад, да бих имао тачну и јасну представу о значају свега тога. Доцније, кад сам темељно проучио историју Јужних Словена, разумео сам у којој мери је било праведно, и неопозицо, то уклапање Црне Горе у једну ширу отаџбину, након векова растављености, с осталим Србима, Хрватима и Словенцима. Црна Гора, – која се била одржала кроз историју као острвце независности и слободе, док су се остала браћа налазила у склопу Аустрије или Турске, – није имала разлога да постоји као целина за себе кад су се браћа ослободила туђинског господарства. Попут Италијана и Немаца, Југословени су се 1918. године ујединили на основу начела о самоопредељењу народа. Они што су жалили за Црном Гором као засебном државом, нису увиђали једну основну ствар: да Црна Гора није могла постојати као самостална држава од тренутка кад су се створили услови за једну велику националну државу народа исте крви и језика. Већ у својој младости, чим сам био у стању схватити елементе нашег националног проблема, ја сам се заувек, и непоколебљиво, определио за принцип пуног југословенског јединства.“

Савезници су  у Црној Гори, слали више мисија које су им подносиле извјештаје. “Премда се данас пренаглашавају многе неправилности приликом припрема велике Народне скупштине у Подгорици, уз истицање да је присуство српских трупа било коришћено као нека врста притиска, чињеница је, ван сваког спора, да је већина народа у Црној Гори, преко својих угледних изабраника, с много аутентичног ентузијазма 26. новембра 1918. изгласала безусловно сједињење са Србијом. Свргавање династије Петровић-Његош, које је претходило чину уједињења под династијом Карађорђевића имало је, међутим значајније последице: краљеве присталице су, уз финансијску помоћ италијанских официра, покушали да оружјем оспоре ново стање, и најстаријега српскога краља Николу Петровића Његоша, врате на престо Црне Горе. Брзо и брутално скршена Божићна побуна, оставила је, бар у локалном предању, ако не и у проверивим историјским изворима, горак укус међусрпског сукоба, који се данас, из сасвим других разлога, намерно, тј. ненаучно, преувеличава.“ О томе пишу познати историчари као што је учинио Душан Т. Батаковић у дјелу “Уједињење Црне Горе и Србије: од снова предака до кошмара савременика“. Све је ово дио чињеница које говоре каква је била Велика народна скупштина и да је била и легална и легитимна и да је била одраз жеље цијелога народа, јер су на њој поред Срба – православаца учествовали и Срби римокатоличке  и мухамеданске вјере’.’

Такође и у другом свјетском рату у Црној Гори дође до подјела ево рецимо око Тринестојулског устанка који је изазвао подјеле и грађански рат који је дошао  послије слома устанка, шта је значило то што је три четвртине устаника одлучило да напусти устанак? Да ли се народ ишта питао, или о његовој судбини одлучује група неодговорних лица који имају свој политички циљ? Објашњење је просто, три четвртине устаника се није слагало са ставом комуниста да се борба настави, цивилно становништво је још више било против тога  те је, значи, то било опште рјешење народа. Нема сумње, тако понашање комуниста  је било погрешно и трагично рјешење, које је одредило даљу судбину и правце дјеловања покрета Павла Ђуришића, Баја Станишића, Блажа Ђукановића, али многих других људи који су без каквог разлога изгубили животе на обије конфронтиране стране грађанског рата у Црној Гори. Ако, пак , неко сматра да је продужетак устанка, како су тражили комунисти, било исправно рјешење, тада остаје да одговоре на нека питања.Подјеле нису ни данас непознаница Црне Горе.

• АПОСТОЛОВИЋ: Колико је то данас очигледно и како се у ком смеру опредељују потомци из противничких табора.

КИКОВИЋ: Ту нема никаквих правила. Многи потомци четника се данас одричу Српства а потомци комуниста се диче Српством. У Црној Гори је све помијешано што говори следећи примјер: Када је пред попис 2003. године а тада је Црна Гора била у заједничкој држави са Србијом екипа првог програма РТС-а правила прилог око изјашњавања у Црној Гори и како се ко изјашњава остало ми је симпатично одговор неког Подгоричанина чије име нисам запамтио али је био сада мојих година. На питање новинара како се изјашњава он је рекао: Ја сам Србин али ми је отац Црногорац. Питам ја оца како си ти тата Црногорац када ти је отац био Србин ( до 1945. Сви Црногорци су се изјашњавали као Срби) А он пита мене како си ти сине Србин када ти је отац Црногорац.

Ево још једног примјера на попису 2003. године када су пописивачи упитали бабу Јелицу јеси ли ти баба Црногорка она је одговорила поносно јесам сине. Значи баба нијеси Српкиња? Него шта сам сине но Српкиња. На то ће пописивач зачуђено па шта да упишем бако? Пиши сине шта хоћеш али  ја то двоје не одвајам.

Е то је располућена Црна Гора у којој у једној породици постоје два народа.

• АПОСТОЛОВИЋ: Која је твоја књига твој највећи доприност буђењу националне свести и да ли је књига о Ђуришићу прва у низу оних које ћеш да напишеш  о великанима српске историје?

КИКОВИЋ: Па то је књига  “Српски народ у Црној Гори кроз вјекове“, за коју сам  добио на Савиндан медаљу од Савеза писаца Русије из Москве. Мото ми је борба за историјску истину, против фалсификата а ево због чега? Говорити о националном идентитету Црногораца данас није захвално, али је неопходно потребно. Циљ студије јесте био историјском истином против фалсификата, па је зато потребно објаснити и дефинисати истину, а побити фалсификате аргументима.

Црна Гора је у својој историји доживљавана и називана “српском Спартом“, “Пијемонтом српског народа и српске круне“, “драгим камењем“, “буктињом српске слободе“ (…) Тако су је сликали најумнији и највиђенији Срби, попут Лазе Лазаревића, Алексе Шантића, Сима Матавуља, Бранка Радичевића и других. Та и таква Црна Гора, земља Светога Петра Цетињског и Светога Василија Острошког, земља чојства и јунаштва, храбрости и поштења, данас у највећој мјери живи само у сјећањима, књигама и причама. Таква Црна Гора, достојанствена и достојна поштовања, часна и поштена је престала да постоји након доласка комунистичког режима на власт 1945. године. Тада долази до покретања тзв. црногорског питања, а нова нација је рођена 01.05.1945. након објављивања текста „О црногорском националном питању“ у листу “Борба“, аутора књижевника и политичара Милована Ђиласа.

Тим чином су комунисти само наставили оно што су започеле црногорске усташе – Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија. Од тада до данашњег дана, у континуитету, у Црној Гори траје акција убијања душе и националне свијести Црногораца. Тада су то радили комунисти, а данас њихови идеолошки сљедбеници, који се, додуше, јесу преобукли у нова одијела и замијенили пароле, али је суштина остала иста. А суштина се састоји у расрбљивању, стварању лажне нације, брисању колективног памћења и свијести. Начин рада је остао исти. Разорити народ у моралном, духовном и националном смислу, изазивајући расколе и подјеле у становништву, спроводити атеизацију и аморализацију.

Прошле године право на гроб у Црној Гори добили су Њемачкио окупаторски војници који су уз подршку владе Црне Горе добили обиљежен гроб и право на достојну сахрану а више од 70 година прикривају се комунистички злочини и не дозвољавају да се објелодани истина о највећем и најскривенијем злочину који је почињен по завршетку Другог свјетског рата над ратним заробљеницима и збјегом недужног народа, који је одступао са са јединицама Југословенске краљевске војске, бјежећи пред „црвеним терором“.

„Тај злочин се прикривао свим средствима већ 70 година и планински вијенци лажи, којима је затрпаван, нису мањи од планинских вијенаца Словеније под којима леже небројене жртве побијене без списка и без суда.- ријечи су нашег митрополита Амфилохија.

Истина о том злочину била је забрањена, а свака лаж пожељна и дозвољена. Та истина се једва могла шапутати у четири ока, док је лаж више од пола вијека лансирана из свих идеолошких топова и разглашавана на сва звона. То је најдужа неиспричана прича и најдужа још неисписана читуља српског народа Црне Горе.

„У ово вријеме, први пут у нашој историји, појављују се јаме, као масовне гробнице и мјеста ирационалних злочина извршених над својом браћом, а појам „јамари“ за извршиоце улази на велика врата у нашу историјску стварност и језик.

На тај начин се покрет отпора у Црној Гори против окупатора од самог почетка расцијепио на онај назван „национално-четнички и други „партизанско-комунистички. Када би се пак сабрао коначан број пострадалих у Црној Гори у току Другог свјетског рата у борби с Италијанима и Њемцима и оних погинулих у узајамном истребљивању и уништавању, несумњиво би се показао да је број ових других неупоредиво већи. Та страшна чињеница постаје утолико очевиднија уколико бива  сагледана у свјетлости свега онога што се догодило када су комунисти (1944) преузели власт, како у Црној Гори, тако и у цијелој ондашњој Југославији. Црна Гора и ратна и послератна црногорска стварност заузимају изузетно мјесто у свеукупној ондашњој југословенској драми. Комунистичко истребљивање („ликвидирање“) идеолошких противнука, под видом „издајника“ и „петоколонаша“, врхуни управо у масовном уништењу, без суда и пресуде, одступивше на „зли пут“ војничке, интелектуалне и духовне елите Црне Горе са бројним престрављеним народом. Био сам прије три године у Словенији на стратишту гдје су Титови партизани направили масовно клање своје браће и за те злочине нико није одговарао. Један сам од оних који тражи подизање споменика Војводи Павлу Ђуришићу не само у Заостру него и у Беранама испред општине Беране.

Проћи ће још много времена док се не изнађу и схвате коријени те и такве братомржње, у Црној Гори и шире. Зли каиновски синдром као свеопшти људски усуд? Повампирени зли дух крвне освете, против које се тако жестоко борио Свети Петар Цетињски? Оптерећеност племенском свијешћу и њеним пљачкашким духом, често проглашаваним у прошлости за јунаштво и витешко, у пјесми опјевано, „плијењење“ турских (и не само турских) оваца и отимање туђе имовине? Кад је на крају у све то уграђена из тога рођена класна борба и слијепа класна мржња као основа стварања новог праведног и срећног друштва утемељеног на богоубиству, а тиме и на оцеубиству и братоубиству – склапа се мозаик овог злог времена и његових ништа мање злих плодова, у току и на крају Дргог свјетског рата…то сам сазнао радећи књигу о Војводи Павлу Ђуришићу.

•  АПОСТОЛОВИЋ: Шта је за тебе типични Васојевић?

КИКОВИЋ:  Добро је написао Иван Вукићевић ових дана да су Васојевићи  првих пар вјекова по доласку у Лијеву Ријеку у великој мери живјели изоловано и без већих утицаја са стране. Захваљујући томе што је њихова племенска област била забачена нису били честа мета турских напада, а услед тога што нису били измијешани са братствима другог поријекла  могли су несметано да развију сопствени племенски идентитет.

 Као и код сусједних брђанских племена, патријархалност, горштачки менталитет и чврста морална начела су кључне одлике Васојевића. Ширењем на област Полимља, Васојевићи после дужег времена почињу да живе заједно са братствима другачијег поријекла (које су Васојевићи називали Србљацима) што је довело до обостраних утицаја. Тако су рецимо Васојевићи у Полимљу знатно блаже нарави од сродника у Лијевој Ријеци, та подјела на „Љеворечане“ и „Нахијаше“ није само географска, већ у великој мјери и социолошка.

Тако су Љеворечани импулсивнији, гласнији и одлучнији, а Нахијаши сталоженији, тиши и промишљенији. Поједине особине су карактеристичне за све Васојевиће и по њима се издвајају у окружењу, а сналажљивост је свакако најизраженија. У Црној Гори је позната изрека „Умије ка’ Васојевић“, a вјероватно најбољи опис Васојевића дао је писац Григорије Божовић: „Нико се из нас не пробија кроз свет као Васојевићи и нико међу Динарцима не може бити довитљив и лукав кад је потребно као Васојевићи. Једини су Васојевићи који су под Турцима од Турака земљу освајали и дошли до више Пећи, до Бихора и Пештера. Без прекида. Нико својој мети упорније не хода од Васојевића.“. И заиста, ниједно друго племе није успјело да се прошири у толикој мјери да не само што је територијално и бројчано постало најбројније, већ и далеко најутицајније у читавој Црној Гори након Његуша из којих потиче династија Петровић-Његош. Тако су Васојевићи једино племе по коме је у 19. вијеку назив носила нека од нахија у Црној Гори, а у 20. вијеку и област. Услед тога Васојевићи више него и једно друго племе са поносом истичу своју племенску припадност, а ријетко пропуштају прилику да истакну како су највеће српско племе. Битно је нагласити да Васојевићи нису истовремено и најбројнији род у Црној Гори јер су поједини родови, иако малобројнији у својим племенима, укупно бројнији услед насељавања области ван граница њихових племена.

Када су у питању предања, Васојевићи се у одређеној мјери издвајају у односу на сусједне веће родове. Док су се код других Брђана усталила предања о поријеклу од Мрњавчевића, Дрекаловића, Бранковића и друге средњовјековне властеле, код Васојевића се усталило предање о поријеклу од, ни мање ни више, него од Немањића. Такође, док су за вријеме ослобађања Србије друга племена својатала бројне војводе, Васојевићи су својатали никог другог до Карађорђа. Теорију о поријеклу од Васојевића су заступали и поједини Карађорђевићи.Како истиче Вукићевић.

Укорењеност Косовског култа и споменута предања о сродству са наистакнутијим српским владарским династијама сигурно су допринијели чињеници да је српски национални идентитет код Васојевића увијек био изнад регионалног црногорског идентитета и припадност црногорској држави. То је посебно дошло до изражаја током 1918. године када су Васојевићи подржали Подгоричку скупштину на којој је проглашено уједињење Црне Горе са Србијом, а недуго потом и учествовали у гушењу Божићног устанка. Исто тако, током Другог светског рата Васојевићи су масовно учествовали у четничком покрету као противтежи партизанском покрету иза кога је стајала Комунистичка партија са својим програмом стварања засебне црногорске нације и републике. И у данашње вријеме када се Црна Гора у великој мјери одрекла свог српског идентитета, Васојевићи су наистакнутији род у Црној Гори чији се припадници већински изјашњавају као Срби и залажу за јединствену државу српског народа.

• АПОСТОЛОВИЋ:  Где су данас Васојевићи, национално, државотворно, политички?

 КИКОВИЋ: Васојевићи су увијек имали своју орјентацију, а она је била везана за Црну Гору, и наравно за Црну Гору која је тежила уједињењу са Србијом и свим српским земљама. Такође је познато да су Васојевићи били на референдуму 2006-те у већини за заједничку државу са Србијом. Но, без обзира на то како је спроведен тај референдум, они данас прихватају реалност да је Црна Гора самостална, али и црногорска власт треба зато да поштује специфичност Васојевића, јер су Васојевићи највеће српско племе. Уосталом Васојевићи су кроз историју дали доста крви за Црну Гору, о чему је понајбољи примјер бој на Буковој Пољани, гдје би – да није било Васојевића – Црна Гора нестала и била окупирана. Има још пуно сличних примјера, па о томе говоре и пјесме краља Николе Петровића у којима он најбоље одсликава Васојевиће, јер је знао да цијени то да су му Васојевићи прислонили још једну Црну Гору и помогли му да тадашња Црна Гора постане већа држава. У Васојевићима се данас тешко живи, млади одлазе, наша села су опустјела. Ово вам најупечатљивије говори у каквом је стању област Васојевића данас. Такође је угрожено у Црној Гори све што је српско: српски језик, српска православна црква, српска култура…Aли Васојевићи су и даље већински Срби. Тако ће и остати.

•  АПОСТОЛОВИЋ:   Како приближити Шумадинце Васојевићима? Јесу ли Васојевићи ближи Шумадији или старој Црној Гори?

КИКОВИЋ: Одавно ме заокупља мисао да напишем књигу о Васојевићима између Србије и Црне Горе. Та идеја ми се јавила када сам још као студент на Филозофском факултету у Приштини на предавању мог професора Бранислава Милутиновића сазнао једну историјску истину .На питање одакле сам, ја сам му одговорио да сам из Берана. Он је питао јесам ли Васојевић? Ја сам одговорио потврдно. Он ми је тада рекао : Ви Васојевићи сте у тешкој историјској ситуацији, на Цетињу вас сматрају Србима а у Београду Црногорцима! И стварно је тако. Ми нисмо ни србијанци ни Црногорци Васојевићи су најчистији дио Српског народа односно они су највећи Срби. Међутим последњих десетак година доста сам се бавио локалном историјографијом и сазано сам да смо ми аутохтони род. Односно да су Васојевићи своји на своме. Да нису никакви дошљаци како им се то спочитава. Да су имали своју кнежевину Холмију и у ранијим временима. Као што је познато о Васојевићима је написан велики број књига, студија, брошура, чланака, приказа… али нико се на овај начин није бавио прошлошћу овог племена.  

Сасвим произвољно и за ову тему довољно подсјетићу вас да су се Полимљем и Васојевићима, са више или мање научног уплива, бавили многи ауторитативни аутори, као што су Богдан Лалевић, Иван Протић, Јован Цвијић, Радослав-Јагош Вешовић, Марко Цемовић, Сретен Вукосављевић, академик Милисав Лутовац, Мирко Барјактаровић, Милош Велимировић и плејада разноврсних публициста, који су оставили неоспорно много занимљивих и битних историјских података и указали на незаобилазне историјске податке. Па ипак, по мом личном опажању, све док академик Миомир Дашић није својом новооткривеном изворном историјском грађом не само научно обрадио Васојевиће, већ и у многим и разноврсним аспектима студиозно освијетлио бројне интеракције овог племена у његовој историјској појавности, нијесмо сви, а посебно стручна јавност, били убијеђени да су ове или оне изречене историјске оцјене на сигурним ногама.

Најбољу дефиницију о Васојевићима између Србије и Црне Горе дао је књижевник и политичар Милован Ђилас који је написао : “Васојевићи су били-држим да су и остали- окренути свијешћу ка Србији и животом везани за Црну Гору: свијест је често оманула, везе још чешће биле неправичне и насилне- тако се трајало и претрајало“.

О Васојевићима као племену писали су многи а о  томе шта је племе описују Миодраг Мишо Ненадов Вулевић и Зоран Новичин Вулевић, у књизи “Трешњево-завичај братства Вулевића“, они овако дефинишу племе: Скуп свих братстава која заједно живе на једној територији и у друштвеном смислу чине хомогену цјелину (исти језик, обичаји, крсна слава и сл.) представља племе.“

О Васојевићима као племену  познати и признати српски научник  Јован Цвијић каже:

“…По психофизичким особинама овај народ у многоме је ближи становницима високе Шумадије неголи становницима Староцрногорских племена. Зато и сами вјерују да су најчистији Срби. Култ предака им је веома развијен, јер сваки прати свој род за 300 година уназад. “

 Високо цијенећи побједе устаничке војске из области Васојевића  књаз Никола је у својим мемоарима записо и ово: “Васојевићи су се јуначки борили, нијесу ни стопе своје земље напуштали без велике муке и погибије Турске“…

 О Васојевићима писао је Павле Аполонович Ровински који каже: …“Из цјелокупне прошлости Васојевића, види се да су они стално тежили ка Србији, којој су жељели да се ослободе Турака и у чему су јој помагали. Затим, када је Србија постала слободна, ранија политичка тежња појачана је економским условима. Почели су да траже и набављају у Србији храну за себе и своју стоку. Други, опет, немају ни услова за живот код кућe, сасвим су се преселили.

Некако у исто вријеме и Црна Гора се почела оглашавати својим побједама над Турцима. Њој су се прикључила сва племена, територија сва до Васојевића. Тада су многи из овог племена почели одлазити на Цетиње, гдје су налазили потпуну слободу и српски понос. Била је то припрема за њихово прикључење Црној Гори…

…За вријеме владике Петра Другог Петровића Васојевићи су се, мада не и формално, припојили Црној Гори, да би, за вријеме књаза Данила, 1852. Године, дошао у Васојевиће Крцо Петровић и, у има црногорског књаза поставио овдје суд и главаре. Истина, ово је на Васојевиће навукло гњев Турске, што је био разлог за бој у Полимљу 1854. Који је имао тешке посљедице по Васојевиће. Али, 1857. Књаз је именовао капетане ( 5 за нахију и једног за Горња села). (Међутим свуда се помињу седам капетана. Прим.аутора)1858. Године, послије боја на Граховцу, стигла је у Васојевиће европска мјешовита комисија за разграничење Црне Горе и Турске, по чијој је одлуци већи дио Нахије припао Црној Гори. Тако су Васојевићи извојевали оно што су жељели и чему су стремили…“

Миљан Зечевић у књизи “Племе Васојевићи и братство Зечевићи“ о Васојевићима пише: “…Када су се  Васојевићи наљутили на краља Николу Петровића због његовог нетактичног понашања према војводи Лакићу Војводићу, отворено су поручили негодујући:

Шта мисли господар и зна ли он да смо ми Васојевићи од цара Душана. Ако ће он лијепо, добро и јест, неће ли-како хоће,граница ни се зна, па га нека тамо, а ми овамо и овесели Боже…“

Аутор цитира проф. др Милију Зечевића који каже : Васојевићи су данас насељени у Шумадији, у Београду, у Срему, у Бачкој (Савино Село), у Банату, у Ужичком крају, у Топличком крају, у Републици Српској, а велики број живи у Чикагу, Лос Анђелесу и другим градовима Америке, у Сиднеју, Лондону и готово свим градовима Европе. Сви знају одакле су им преци и радо подсјећују младу генерацију на претке на Црну Гору, свој завичај…

 Васојевићи се познају по изгледу, по отмености, по отреситости а посебно по томе што држе Немањића сој и што славе славу Светог Аранђела…

… Васојевићи су најраспрострањеније и најбројније племе у Црној Гори. Простиру се од  Ножице испод Вјетерника до Љешнице иза Берана, Проклетија из Гусиња и речина изнад Колашина. То је како је устврдио академик др Јован Ердељановић, највеће српско племе, које је чинило економску и духовну целину. Простор на којем данас живе Васојевићи мањи је од територије на којој је у 18. Веку кнез Никола Васојевић (Милошевић) основао “трећу српску државу Холмију или кнежевину Васојевиће“, за коју је тада добио признање неких европских сила. Од тада се и сматра да је државност црногорских брада старија од настанка црногорске државе…

Миљан Зечевић овако описује трајање Васојевића на Балканској вјетрометини:

“ Током пет векова, колико датирају писани трагови о Васојевићима, ово племе је дало Црној Гори и Србији на стотине знаменитих и угледних личности: краљева, вождова, војсковођа, војвода, председника република, научника, књижевника, уметника…

Васојевићка историја трајања проткана је непрекидним борбама за крст часни и слободу златну и опстанак. Васојевићи су учествовали у свим великим побједама Црногорске војске над Турцима као што су Бој на Крчеву, Рудешу, Буковој пољани, Морачи, Полимљу, Невесињу, Вучјем Долу, Шекулару, Бучу, Доњој Ржаници,…

Васојевићи су дали велики допринос црногорско- србијанским везама, учествују у експедицији 300 Васојевића преко Гиљеве према Србији.

Готово да не постоји ниједан историјски период и догађај у Србији и Црној Гори у коме Васојевићи нису узели запажено учешће, дајући свој пуни допринос.

Зато и овдје треба нагласити оно што је и краљ Никола Петровић  написао Васојевићком војводи Лакићу Војводићу:

“… Истрај јуначки соју васојевићки! Велика српска породицо, да се хвалиш и поносиш међу морем и Дунавом , док год буде Срба и јунака! Истрајте, најљепши синови моји“.

Димитрије Ивановић, у књизи Братство Ивановића из Грачанице каже о Васојевићима. “ …Васојевићи као племе, својом бројношћу и својом духовном снагом не изостају из осталих племена у Црној Гори; напротив, сматрају се највећим српским племеном на Балкану…“.

• АПОСТОЛОВИЋ:  Како ојачати култ и повезати свето тројство Србија, Црна Гора и Р. Српска?

КИКОВИЋ: Бити Србин данас није само поријекло, то је прихватање става, обавеза и права која припадају и дефинишу Српкињу и Србина! Бити Србин је начин размишљања, начин живота, живјети морално, чувати достојанство, породичне вриједности и за исте се жртвовати, ако је то потребно. Ово су наши стари одлично знали, и то упражњавали у пракси кроз живот. Често су водили тежак живот, али су знали да је то једини начин да сачувају своје достојанство, своје поријекло и своју вјеру. Зато и јесмо кроз историју били прогањани, а тако је и данас, јер свијету (западном свијету) смета такав начин живота, смета им чојство и јунаштво, смета им понос и достојанство, сметају им гусле!

Зато останимо оно што су нам били преци. Поклонимо се нашиим прецима како бисмо им показали да их нијесмо заборавили и да су били бољи од нас. А сада је на нама да наши потомци буду много бољи него што смо ми! Чувајмо нашу културу, традицију, историју, не само због нас, него због наше дјеце, због наших покољења, да не буду сјутра тиква без коријена! Моја порука је да останемо сви вјерни својим светосавским опредељењима, својој традицији, вјери, култури и народним обичајима.

• АПОСТОЛОВИЋ:Ви сте и главни и одговорни уредник часописа за књижевност, историју и културу „Глас Холмије“, који излази на српском језику и ћириличном писму у Беранама, шта је циљ изласка часописа?

КИКОВИЋ : Од јуна мјесеца 2012 године излази часопис за књижевност, историју и културу „Глас Холмије“, који излази на српском језику и ћириличном писму од јуна мјесеца 2012 године, чији оснивач и издавач је Српско историјско-културно друштво „Никола Васојевић“, Беране, прије неколико дана доживио је и свој 36 примјерак.

Резимирајући вријеме и учинак овог часописа, циљ његовог оснивања је постигнут, што потврђују и многи познаваоци писане ријечи. „У временима поремећеног система вриједности, кад носиоци новог глобалног поретка настоје да потисну традиционалне културне и историјске вриједности и умјесто њих на видно мјесто истакну нешто што нема додирних тачака са урођеном духовном снагом и традиционалном културном и научном баштином српског народа, група скромних и вриједних ентузијаста, окупљена око Српског историјско-културног друштва „Никола Васојевић“ одлучила је да покрене часопис „Глас Холмије“, како би дала допринос очувању свега напредног, по чему смо се кроз вјекове препознавали у цивилизованом свијету. Од оснивања часописа изашло је 36 бројева, чијим посредтвом су наши бројни читаоци ширег региона обогаћени историјатом Васојевића и осталим дешавањима тог и околног простора. Познато је да се некада област око „свете“ васојевићке планине Ком, гдје живи највеће српско племе, називала Холмија, што нас је и опредијелило да наш часопис штампамо под тим именом“.

Убијеђен сам да је управо Ком, тај див међу планинама, давао горштачку и интелектуалну снагу српском народу овога краја, потребну да би се опстало на овим просторима и одољело бројним ударима различитих завојевача, који су настојали да поробе поносно Васово племе и избришу га са мапе живих. Тим прије, јер је Холмији као држави, односно кнежевини ударио темеље и један од најобразованијих Васојевића кнез Никола Милошевић Васојевић, познат као Никола Конзул, кога је 30. маја 1844. године насилна смрт претекла да своју замисао спроведе у дјело.

Настојимо да се између корица овог часописа нађе све оно што завређује пажњу са жељом да, између осталог, као будни хроничари свога времена, одбранимо српски језик и ћирилично писмо, које је вјековима постојало на „светим водама“ Лима. Зато нам је важно шта мисле уважени читаоци које увијек позивамо на сарадњу, јер су они подржали наш подухват, како би заједнички одговорили постављеном задатку. Њихов суд и сугестије су нам главне одреднице, јер „глас народа је Божји глас“, кога треба уважавати, онако како су Васојевићи уважавали и у својим срцима носили аманет прадједовски, јер само у њему станује нада за неко боље сјутра. На путу до тог бољитка потребна су нам оштра пера и пуно духовног мастила, које ће оставити трајни запис, јачи од огња и мача, који виси над нашим главама. Увјерени да је Бог Васојевићима и у овим тешким вренемима тако нешто и подарио нудимо читаоцима „Глас Холмије“ или боље речено „Глас истине“, у нади да завријеђује пажњу и интересовање и шире читалачке публике.

• АПОСТОЛОВИЋ:  Какав је твој однос према породици, жени, племену? Конзервативан, савремен, нека комбинација тога.

КИКОВИЋ: Породица је темељ народа. Поносим се својим поријеклом што сам Васојевић и Србин. Што сам од Немањића који су оставили нашем народу велику културну баштину. Па да нам није Немањића ко би ми били данас. Немањићи нам чувају и Косово и Метохију данас јер су оставили прелијепе манстире Студеницу, Дечане, Љевишку,… Оне данас поред нас живих бране хришћанске вриједности на нашим просторима. Морам овдје истакнути на крају улогу мајке око мог школовања. Ја сам желио да упишем Шумарски смјер а мајка ме је уписала у гимназију и наравно опредијелила мој животни пут и ја тако постадох професор историје коју сам увијек волио. Док сам студирао била је тешка економска криза много ми је помогао брат Милош и финансирао дио мог школовања. Наравно и отац Страхиња је помагао као и мајка Даринка- Мара. Једном приликом отац који је радио у фабрици “Полимка“ код Берана дао ми је цијелу плату коју сам ја потрошио за карту до Приштине и остало ми је још нешто мало за џепарац. Тешка је била економска криза па сам ја двије године током првог семестра радио у кафићу и на покер апаратима код газде Бана Ђекића. Али све је прошло добро на крају сам дипломирао и почео да радим након три мјесеца. Мој пут животни био је трновит са радом и на селу гдје сам љети помагао својим родитељима око радова у пољопривреди. Нисам се либио да радим поштено. Радио сам у школи као учитељ, наставник и професор и никад се нијесам либио да се поштено и стручно владам. На крају и оженио сам се са младом дјевојком Иваном Јововић, васојевком са којом имам два мала дјечака Николу и Илију. Има проблема због моје конзервативности али сам поносан на своју породицу.

Наравно да сам конзервативан али користим савремена средстава комуникације. Много ми значи да имам подршку породице и у политичком раду и у борби за српску ствар. Имам је увијек и од родитеља и од брата Милоша и од супруге Иване  и од сестара Биљане и Тање и њихових породица. Морам на крају да поменем још једног у мом животу битног човјека тетка Божидара Ивовића који кад је дошао да ме “испрати“ на факултет и донио ми новац да ме части питао: чиме се бави та твоја наука? Ја сам му одговорио. Прошлошћу људског друштва од најстаријих времена до данас. Он ми је казао све је то лијепо но има ли нека наука која проучава будућност? Ја сам му одговорио нема да ја знам.

Без прошлости нема будућности.