• 17Импресије о посети Херцеговини износе представници завичајних удружења Херцеговаца у Србији који су почетком априла у заједничкој организацији посетили родну груду

Миленко Чабрило је управо овај текст читао на добротворној вечери у Панчеву посвећеној обнови Храма Васкрсења у Пребиловцима

За Слободну Херцеговину
пише Миленко Чабрило
оснивач ЗК “Херцеговац”, Панчево
Фотографије: Слободна Херцеговина

На путу од Требиња до Мостара, нисмо успели ни једно стратиште ни јаму у потпуности сагледати, а већ је наилазило друго, па треће и тако редом. Редала су се редом стратишта и јаме у којима је страдало десетине или стотине Срба са тог подручја, или пак цркве, куће или штале у којима је живо спаљено десетине и стотине српских жена и дјеце.

Сам долазак у Пребиловце на место где је била костурница преко 4000 Срба ексухимарних из тринаест јама и четири стратишта из околине овог страдалног места, деловао је нестварно. Имао сам јак осећај срамоте што припадам људском роду чији су неки припадници учинили такав монструозни злочин. Ти монструми су минирали кости мученика које су њихови преци пре само пола века исто тако монструозно лишили права на живот. Осећај срамоте и бола је био утолико јачи што сам све више имао утисак да су то учинила моја браћа по крви, која нису са мном дијелила вјерска или нека друга увјерења. Можда они нису ни имали никаква увјерења. Можда су то само бивши људи који су остали без икаквих емоција и икаквих људских осјећања. Можда је код њих остала само мржња према свему људском па и себи самима.

Пред очима су ми се појављивале сцене тих догађаја од пре пола века, ваљда под утиском онога што сам уз пут чуо и видио. Већ доста тога знамо: ко, гдје, како и када су вршени ови незапамћени злочини. На сва ова питања смо релативно брзо добили одговоре. Остало је само без одговора питање ЗАШТО?

Уласком у село тај осећај срама се све више појачавао и кулминирао је погледом на преостали део земних остатака (само 5%) које је сам Бог сачувао да нас опомињу и упозоравају да нешто морамо учинити да сачувамо право да будемо људи, или бар онакви боголики људи каквима ми себе понекад доживљавамо. Спаљено и уништено село је ваљда био покушај да се затре и последњи траг да су овде некада живели такви људи. Остао је само траг деловања нељуди, монструма или ко зна кога или чега и у име некога или нечега.

Присетих се једног дивног говора ефендије Јусуфспахића који је говорио о једном и једином свевишњег Господу Богу, који једини има право да суди и пресуђује о нашим дјелима.

Намеће ми се логично питање: зашто су онда учињени оволики злочини ако су се сви злочинци, а жртве поготово, позивали управо на вјеру у тог једног и јединог Господа Бога? Ево споменух ту фамозну реч право, па помислих и на правду. Одмах ми долази мисао колико смо ми недостојни да делимо правду и да помишљамо да судимо и пресуђујемо шта је то право и правда ако и сами припадамо истој групи живих бића који чине овакве злочине према својој браћи. Или можда и не припадамо истој групи? Са друге стране Хришћанска религија позива на покајање и праштање. Пошто је покајање право и обавеза сваког појединца, а праштање и опрост је у надлежности самог Бога, онда слиједи да је наша обавеза да сваком ко учини било какав гријех или злочин према нама дамо прилику да се покаје како би му ми сами могли опростити и молити Бога да му и Он опрости.

Гријех и злочин без покајања је позив на понављање тог истог злочина. У овом размишљању сам дошао и до потврде оправданости наших поступака у циљу сталног понављања истине о свим злочинима које су учињени нама а посебно на оне које смо ми учинили другима, како бисмо сви добили прилику да се искрено покајемо и тражимо опрост једни од других. Једино тако бисмо добили право да тражимо опрост и од самога Бога, како за наше властите тако и за грехе оних који нама зло учинише.

У околностима и времену у коме ми данас живимо, не смијемо дозволити да нам се оспори ово право на истину, у име неких добрих односа са људима који другачије мисле, имају различита вјерска или било каква друга начела. То није знак добрих односа – напротив. То може бити само знак слабости, а слабе нико не поштује нити је икада поштовао.

Чуо сам често питање: Зашто отварате старе ране?

Истином се не могу отворити старе ране и опроштени греси, већ истина спречава да се живе ране покрију и сакрију, а то ни медицина не дозвољава. Управо је покривање ових живих незатворених и незараслих рана, а посебно непокајаних злочина довело до понављања истих и отварања нових још већих и тежих живих ожиљака.

Зар минирање ових светих костију није управо то?

Ако окренемо главу од тих рана, убеђиваћемо себе да оне не постоје, а тиме и онемогућити оне који су их направили да их сами виде и због њих се покају. Можда они нису ни свесни величине злочина који су починили, посебно ако су залуђени неком идејом о људској правди у име неког само њима знаног Бога. Они вјероватно и не знају или не вјерују за универзалну Божију правду. Таквим постуцима ми преузимамо грех на себе за тај злочин.

Понекад помислим да је разлог због кога ми не желимо да прихватимо истину управо страх од истине саме. Прихватањем истине, прихватамо и обавезу да носимо свако свој Крст. Можда понекад помислимо да је тај Крст исувише тежак и да наша леђа не могу да издрже толики терет. Таквим кукавичлуком, страхом и себичлуком ми свој Крст остављамо нашој дјеци да га понесу заједно са својим који им је суђен. Може ли бити већи гријех од овога. Зато сам убјеђен да је обавеза сваког Хришћанина да стално понавља истину о себи и другима, о својим и туђим дјелима, како би могао поносно стајати пред огледалом и Богом. За своја дјела и недјела мора да тражи опрост од своје браће и од Бога, а другима стално нудити прилику да се сами покају како би им могли опростити.

У име тога, не смијемо пасти у искушење да у име непокајаних гријеха и злочина наше браће ми сами чинимо исте злочине како бисмо преузели правду у своје руке. Иако нам се чини да је Божија правда спора, сигурно је достижна и ми ту не можемо учинити ништа јер нам није дато да судимо. Освета људи коју чине својој браћи није правда Божија већ нова неправда која је учињена управо у име онога који жели да спречи ту правду. Тим више што та освета по правилу не погађа злочинце, већ поново нашу невину браћу од које ћемо морати сутра тражити опроштај.

„Зло чинити од зла се бранећи, ту злочинства нема никаквога.“

Овај чувени стих није позив на освету, већ позив на истину која ће нас уразумити и којом ћемо спречити злочинце да учине нове злочине нашим превентивним дјеловањем. Истина је најјаче оружје у овом рату и морамо је јасну и цијелу саопштити себи и другима. Пуна истина не може имати више тумачења ако је заиста пуна. Имена жртава као и имена злочинаца су најчистије и највеће истине. Пребројавања жртава без имена се претварају у статистику и служе недостојнима да причају о достојанству, лажовима да причају о истини и злочинцима да причају о правди.

На крају молим све Србе, а посебно Херцеговце да својим потомцима преносе само истину и да свој Крст узму на своја леђа, како наши потомци не би морали да остану погурени под тешкимтеретом који им оставише преци.

Знаће да је само она земља светла
Где никад још није пала суза срама;
Где су деца на мач име оца метла
Што живи у химни и у молитвама.
Јован Дучић