БРОКА

• Народ рођен или старином из Требиња, средином прошлог века са поносом и сетом сећа се воза – ћире, који је превозио путнике из Требиња до мора.

Уз ћиру је цео тај крај живнуо и приказао се у свој својој лепоти. У крајолицима који су се смењивали уживали би, нарочито, путници из далеких крајева. И сада се сећам туриста који су са дивљењем посматрали пасторалне пределе оивичене невероватним небеским плаветнилом. У рукама су им били велики скупи фотоапарати којима су непрестано сликали сву лепоту која им се указала.

У овој причи вратила би се у неко друго, старије време, из прича мојих веселих тетака.

Место збивања је село Талежа у Требињској шуми. Талежа је између села Љубово-Дужи и велике железничке раскрснице Хум, који је красила раскошна, цвећем и белим каменом туцаником, украшена железничка станица.

Ћира је имао станице у свим тим селима јер је, у давно време у том крају живело доста људи а нарочито веселе младежи.

На малој железничкој станици у Талежи била је чатрња са чесмом и каменим појилом за стоку.

Слика са једног давног летњег распуста!

Анђа из Талеже је била наочита девојка, вредна и од велике помоћи својим родитељима. Често је водила своју стоку после испаше, у предвечеје на поило баш на железничку станицу.

И тако, за око јој западе лепи машиновођа ћире, који је и сам Анђу приметио и понекад би јој мангупски намигнуо.

Трајало је то неко време а Анђа се трудила да на поило води своју кравицу баш у време проласка ћире. Размишљала је она како да скрене пажњу на себе лепом машиновођи а идеју за то јој је дала најбоља другарица Сара.

План је био да обе иду на станицу Анђа да води краву, а Сара да држи канту у руци и када дођу пред ћиру и машиновођу да Анђа замоли гласно Сару да јој дода канту, а све у циљу да се и господин који намигује укључи у причу.

Е сада ту настаје проблем! Талежани су канту за напајање стоке звали – брока. Учини се девојкама да та реч звучи баш просто, а канта, онако лепо, модерно и решише обе да то буде

КАНТА!

Ћира је писком и пре него што се појавио најавио свој долазак. Анђа се зарумене у лицу, дланови почеше да јој се зноје.

Ђира се зауставио а Анђа, гледајући право у машиновођу из свег ласа повика: „САРО, ДАЈ МИ ТУ КАНТУ ДА НАПОЈИМ БРОКУ“.

Зорица Личина